Изнуђивао новац, осуђен, помилован

Смрт младића Давида Драгичевића из Бања Луке шокирала је цијелу Босну и Херцеговину.
Његов нестанак је пријављен 18. марта, од када му се губи сваки траг. Родитељи младића су понудили и награду од 100. 000 КМ за било какву информацију. Истина, информација је било много, али се ниједна није испоставила тачном. Давидово тијело нађено је 24. марта на локацији гдје се рјечица Црквена улива у Врбас.

Република Српска 30.03.2018 | 07:05 Од тада па до данас – влада заиста права конфузија око овог случаја јер се ниједан податак  не подудара, а све околности су пуне нелогичности.

Урађене су двије обдукције – које су дале исте резултате. Патолог Жељко Каран је рекао да је смрт наступила утапањем, али да су од настрадалог Драгичевића узети узорци крви и урина у случају да дође до додатних истраживања. Друга обукција је све ово потврдила.

Ипак, оно што многи не знају – јесте прошлост патолога Жељка Карана, која чуди да он уоште након свих грешака може и обављати свој посао. Каран је водећи патолог у РС и вјештак судске медицине, а све то може захвалити незнању јавности о његовом (не)раду и једном помиловању.

ПОМИЛОВАНИ СУДСКИ ВЈЕШТАК – НАГРАЂЕН ЗА ГРЕШКУ КОЈУ ЈЕ ПРИЗНАО

Како је Центар за истраживачко новинарство писао 2008. године, први (јавности познати) предмет који је вођен против Карана везан је за случај самобиства које се десило у мјесту Каоци 1995. године. Момир Бркић тада се убио помоћу пиштоља, а докази за самоубиство су били непобитни. 

Блиски људи Бркића и његове невјенчане супруге Мирјане Андрић рекли су како су се често свађали. Доктори су потврдили да је он имао посттрауматски стресни поремећај и депресију у коју је упао након смрти три блиска пријатеља. Чак је и докторима више пута наговијестио да ће се убити.

Полицијски техничари су истовремено узели отиске шака Андрићеве и Бркића, такозване парафинске рукавице, али су направили озбиљну грешку коју је суд тек накнадно открио. Иако је Каран већ тада закључио да се пиштољ, у моменту окидања, налазио прислоњен на Бркићев џемпер, у записнику са вањског прегледа леша он наводи да се не може са сигурношћу утврдити да ли се ради о самоубиству или убиству.

Мјесец дана касније, налаз вјештака је показао присуство барутних честица на рукама Андићеве. Трагови нису пронађени на Бркићевим рукама. Овај налаз је изазвао сумњу код тужилаца и суд је наложио реконструкцију догађаја за што су ангажовани Каран и његов помоћник Милко Марић. Недуго касније суд је наложио и независно вјештачење Завода за судска вјештачења из Новог Сада.

Како је писао ЦИН, налази парафинских рукавица прича су за себе. Суд је утврдио да су парафинске рукавице узете нестручно и неблаговремено, те да њихов налаз није поуздан. Бркићева рука није у цјелини тестирана на присуство барутних честица. Трагови честица на рукама Андрићеве могле су настати док је додиривала његове руке или из неког другог извора. Каран и Марић су заказали састанак са Андрићевом у канцеларији њеног адвоката којом приликом су затражили 10.000 ДЕМ. Новац је био означен и предала га је сестра од оптужене. Случај су пријавили полицији, а новац је пронађен код овог двојца.

“Ја код куће имам жену која не ради, мајку која не прима пензију и мало дијете. За правосуђе РС и за војску РС сам четири године радио може се рећи готово без икаквих накнада при томе никога није било брига од чега ја живим и како излазим на крај”, изјавио је Каран пред истражним судијом у априлу 1996. године. Ово је неколико година касније порекао. 

Андрић се десет година бранила све док 2006. године није потврђена ослобађајућа пресуда. Новинарима није никада хтјела давати изјаве – јер се бојала. Прошла је тортуру све те године те је изгубила и посао.

Тадашњи министар правде РС Милан Трбојевић је овај “страшни двојац” предложио за помиловање, што је и прихваћено, мада су признали своју кривицу.

Случај број један – завршен. Једној особи је живот заувијек обиљежен, не само трагедијом због убиства драге особе, већ јој је додано и убиство, док је Каран, не само помилован, већ и директор Завода за судску медицину РС.

(САМО)УБИСТВО СУТКИЊЕ И МАЈКЕ ДВОЈЕ ДЈЕЦЕ

Други случај (познат јавности) односи се на суткињу и мајку двоје дјеце – Мирјану Трбојевић из Бања Луке. Како су патолози рекли, она је огулила дињу за воћну салату, запаковала отпатке у кесу и изнијела је испред улазних врата. И тада се убила ручном бомбом.

Али, суткиња није одавала никакве назнаке за самоубиство, штавише, била је добро ситуирана, радовала са скорашњем путу у Лондон, а то је вече заказала и термин код фризерке за сутрадан. Кандидовала се за једно од мјеста у суду, према којем је требала добити и неке случаје разних злочина.

“Она је ту бомбу ставила на бетон и савила се”, изјавио је Каран новинарима Центра за истраживачко новинарство (ЦИН) из Сарајева.

“Био сам на лицу мјеста. Знам гдје је експлодирало, знам гдје је било тијело, знам какав је био распон гелера у просторији, знам какав је био распон гелера по тијелу. Знам све под милим Богом. Имам довољно елемената да кажем да је то то”, рекао је.

Њена кћерка, која је кобно вече била у сусједној соби, тврди да је то било убиство, као и њен брат Игор.

“Доктор Каран зна како изгледају жртве које извршавају самоубиство. Нико не извлачи бомбу па баца шест метара од себе па трчи на њу. То је смијешно. Нису то партизански филмови”,, рекао је Игор.

Пријатељица суткиње Данијела Миловановић, са којом је радила скупа у Окружном суду у Бања Луци, такођер је тврдила да се Мирјана никада не би убила. Она је рекла како је била пуна живота, имала дугогодишњег партнера те да самоубиство није долазило у обзир.

И саговорници других медија такођер нису вјеровали да се ради о самоубиству, већ да ју је неко чекао у стану поред, који је био празан, те бацио бомбу када је изашла да баци смеће. Каран је рекао да је сигуран да се ради о самоубиству те је то коначни закључак истраге. Без поруке, без икакве назнаке.

КАРАН – ЗАВОД КАО ПРИВАТНО ВЛАСНИШТВО

Новинар Слободан Васковић је прошле године такође писао о Заводу за судску медицину РС-а и Карану, за којег је навео да не ради по закону и нема намјеру да то чини те да Завод третира као приватно власништво.

Васковић указује и на незаконита запошљавања. Конкретно, навео је примјер о конкурсу за специјализацију из судске медицине. Једна од оних докторица која је “побиједила” на овом конкурсу је Весна Трамошљика. Не само да је била четврта на листи након бодовања, већ у тренутку конкурса није имала ни завршен Медицински факултет! Завршила га је 15 дана након затварања конкурса.
 
Након жалби кандидата, Министарство здравља РС је рекло како нису разматрали жалбе, већ су их прослиједили Заводу за судску медицину РС – чији је ово и конкурс. Кадија те тужи, кадија те и суди.
 
Дотична докторица сада ради у приватној ординацији.
 
Каран је више пута оптужен за несавјесан рад, у више случајева, али су му чак и надлежни у овом ентитету излазили у сусрет – а данас има право и сам намјештати конкурсе, извјештаје и радове. Награђен је за нерад, а све може захвалити једном помиловању – које се можда тада чинило небитним, али је омогућило да он настави свој рад – за који постоје сумње да је често ишао у корист владајућиј и подобних, али никада жртава, које ипак своју причу не могу причати. Што многима иде у корист. 
 
(Индеx)