Прича: Умирање нације - прво су дошли по фудбал!

Прогнозе су црне: у наредних педесет година, ова мала, али поносна нација која је прошла свашта, стиснута између великих сила, Истока и Запада, са тегобних пола века под комунизмом, могла би и дословно да престане да постоји.

Фудбал 01.04.2018 | 22:30 То је нација која нестаје. Између 2000. и данас, кажу чврсти подаци, изгубили су 18,2 одсто популације – скоро петину! – што је више него иједна друга земља; природни прираштај је низак, млади, образовани и они који знају неки страни језик сем руског пале на Запад. Влада доноси разне мере за повећање наталитета, али као да ниједна не помаже...

Прогнозе су црне: у наредних педесет година, ова мала, али поносна нација која је прошла свашта, стиснута између великих сила, Истока и Запада, са тегобних пола века под комунизмом, могла би и дословно да престане да постоји.

Није да је Летонцима – јер о њима говоримо, иако сличне тегобе, схватили смо, муче и неке друге – кроз историју умело да буде много лакше, и то ако не рачунамо слуђеност и насиље које су донели ратови. У Совјетском Савезу, рецимо, Летонци су били талентовани кошаркаши (мање него комшије Литванци, свакако), мада су најпознатији били црнохуморни вицеви о томе колико је тамо хладно и колико су људи сиромашни.

Имали су само хладноћу, Политбиро и кромпир да се прехране. “Јеси ли чуо да у Америци постоји кромпир величине кауча?”, питају Летонца. “Шта је то кауч?”, одговара он.

Океј, одавно није тако, лепо се живи, кажу, посебно у Риги, Летонци су опет познати као врхунски кошаркаши, имају и оног чудесног типа у НБА, али Летонија је нација која дефинитивно нестаје.

А прво ће, ето тако се збило, нестати са фудбалске мапе света, за свега деценију и кусур.

Фудбалска репрезентација Летоније изгубила је, током овог заморног последњег круга пријатељских мечева, утакмицу од Гибралтара, најслабије европске селекције, са 1:0, пред неколико стотина гледалаца на камену на југу Шпаније.

Био је то коначни пораз нације, продубљен утолико више што је на клупи селекције човек који им је, скупа са чувеном генерацијом, донео највећу радост.

Да, те 2004. ствари су изгледале баш лепо за Александрса Старковса и читаву Летонију. У мају су свечано ушли у Европску унију, у јуну су путовали у Португалију на Европско првенство, као највећи аутсајдер који се докопао финалног такмичења. Као Исланд пре Исланда...

Пре тога ће проћи групу са Шведском, Пољском и Мађарском, те у баражу оставити у сузама Истанбул, који је веровао да златни момци, четвртопласирани са Мундијала у Јапану и Јужној Кореји, могу чак и до европске круне.

А онда ће Летонија продати своју кожу скупље него што је било ко мислио: тада сјајне Брикнерове Чехе, за које ће плесати плавокоси Марек Хајнц, држаће у шаху скоро 75 минута, а са актуелним вицешампионима планете, Немцима, одиграће меч после којег је све изгледало могуће.

Да сте тада неком у Летонији рекли да ће свега десетак година касније губити од Гибралтара, Фарских Острва (и то у Риги, 0:2!), а да ће иза њих у некој квалификационој групи остати само Андора, вероватно би мислили да сте какав заостали совјетски шпијун или само дебела незналица. А истина је, летонски фудбал више не постоји, упркос том јунском дану на стадиону Боависте.

Немачка није баш била јака као црна земља, искреније би било рећи да је то најгори ововековни састав Елфа, али је и даље била Немачка, мада ће Руди Фелер убрзо постати болно свестан да је на Далеком истоку потрошио све благонаклоне поруке из колачића среће.

Њима је на мегдан изашла скупина опортуниста, надиграла их и умало их победила, док је Европа навијала за бледопутог Давид(с)а: времешни Оливер Кан скинуо је два-три зицера играчу дугачког имена, маленог стаса, али пристојног знања, Марису Верпаковскису.

И да касније нису Грци једног другог Немца киднаповали читаво такмичење на центаршут из корнера, о тој утакмици и о маленој Летонији причало би се као о највећем изненађењу турнира у Португаљи.

Верпаковскис јесте био ударна игла, терцирали су му добро Лаизанс, вечита Арсеналова резерва, вазда помало блентаво изгледајући Степановс, капитен Астафјевс, Фуламов поврерменик Штолцерс и једнако плавокоси Прохоренковс, али највећа звезда летонског фудбала тог дана седела је на клупи и окусила траву против Немаца мање од пола сата, јер већ тада за више није имао снаге.

Био је то Маријан Пахарс – и његово име ће званично бити Маријанс, како то Летонци воле, само што ће у Енглеској, како то Енглези воле, бити поједностављено – убедљиво најнадаренији играч те генерације и човек који ће одиграти двоструку ролу у овом филму с два велеобрта, први пут као фудбалер, други пут као тренер.

Звали су га “летонски Овен”, јер је са својих 175 центиметара и брзином која је надмашивала технику заиста подсећао на тадашње чудо од детета о којем су се и пре Мундијала 1998. испредале бајке. МаријанПахарс био је лоше чувана тајна фудбалског клуба Сконто, који је у наново независној Летонији освајао титуле без правог такмаца (та надобудност и толики успеси обили су им се о главу; Сконто више не постоји, угашен је пре две године због финансијских недаћа, којима је кумовао власник и оснивач), а за његов потпис борили су се клубови из Немачке, па чак и Италије.

Пахарс је ипак завршио у Саутемптону. Једно две-три сезоне, док га повреде нису успориле за барем десет километара на час, летонски нападач је са Џејмсом Битијем чинио тандем од којег је многи голман и противнички бек добијао пост-трауматски синдром, утолико пре што је иза њихових леђа све конце вукао Мат ле Тисје. Пахарс је готово својеручно спасао Саутемптон испадања одмах по доласку, због чега ће постати херој старог Дела, а у првој правој сезони даће 13 погодака, када чело лигашке листе стрелаца буду заузимали Филипс, Ширер, Јорк, Анри, Ди Канио...

Сићушни Летонац могао је, што ће први приметити Глен Ходл, подједнако добро да игра и по крилу, чак и у средини, када је икона клуба Ле Тисје одлучио да је било доста. Захваљујући његовим успесима – први Летонац у Премијер лиги – читава нација је почела да се занима за фудбал, а са интересовањем су расле и амбиције.

Све коцкице ће се сложити у тим квалификацијама за Европско првенство 2004, али прва звезда тима тада је већ увелико почела да трокира. Како би се вратио на терен, Пахарс би се поново повредио, па је и на турнир у Португалију отишао више због старих заслуга и утицаја на свлачионицу, него што је могао да повуче аутсајдере у њиховом храбром походу у непознато.

Грчка и Летонија биле су највећа открића такмичења, али нису могли да изгледају другачије: Рехагелови Грци су давили фудбал и Европу, бранећи се тевтонски организовано; момци Старковса играли су за своју и душу свих нас, стихијски и не превише дисциплиновано – тако су, на крају, и погинули, од Чеха и Холанђана – као да су знали да је то било тад и никад више...

Марис Верпаковскис биће први и остаће једини Летонац који ће постићи гол на неком великом такмичењу – и шпиц Динама из Кијева, којег смо волели да доводимо на Фоотбалл Манагеру, био је брзанац, али је на украјинској хладноћи добио и снагу која му је омогућавала да игра и као “сидраш”, што је и заслужио макар због симултанки у квалификацијама. И штета, стварно штета, што га није протнуо и Оливеру Кану...

Та одлична генерација имала је, како то бива у источном блоку чак и када он добије европско одело, богатог и мрачног мецену.

Председник Фудбалске федерације Летоније и власник Сконтоа био је Гунтис Индриксонс, бивши КГБ-овац који је у љубави према фудбалу видео и одличну прилику да пропере и просуши новац. Ако је Пахарс био летонскиМајкл Овен, онда је Индриксонс представљао неку врсту Романа Абрамовича, с тим што је Летонца фудбал заиста занимао, па је плаћао скауте да по читавој држави траже таленте, плаћао им школарине, а свом клубу и репрезентацији обезбеђивао врхунске услове.

Индриксонс је и даље председник фудбалског савеза, али када је његовом бизнису кренуло лоше – због чега је и Сконто упокојен – исто се догодило и са спортом. Већ у квалификацијама за Светско првенство 2006. било је јасно колико је бајка кратко трајала, пошто се Летонија мучила чак и са Луксембургом и Лихтенштајном, а врело талената је пресушило и вратило се испод кошева...

Но и те би мршаве победе данас летонски навијачи прихватили, када им узимају меру и тоталне фудбалске аналфабете: у ствари, у последњих дванаест месеци, Летонија је забележила само једну победу, и то над Андором, кући. Имају и два ремија са Фарским Острвима – непосредно пре бруке против Гибралтара – а поразе су забележили од Грузије, Естоније, Саудијске Арабије, па чак и од нечега што се назива Косово...

Маријан Пахарс био је селектор четири године, а по завршетку циклуса, на клупу се вратио АлександрсСтарковс. Ни то није помогло: Летонија тренутно заузима 131. позицију на ФИФА ранг листи – мада ће по новој бити засигурно ниже – а само три-четири играча радну књижицу дуже у иностранству. Сви остали су у талентом и новцем сиромашном домаћем првенству...

Капитен Андрис Ванинс, који је морао да вади лопту из мреже против Гибралтара, сложио се да Летонија игра примитиван фудбал; они који су гледали Пахарса и Верпаковскиса на Европском првенству 2004. сигурно би употребили неке теже речи.

Летонија је нација која нестаје, брину демографи и политичари; када за стотину година, ако се црне слутње обистине, неко буде говорио о том бившем народу, Летонцима, сетиће се можда чудесног узлета и болног пада, и рећи ће, уз опомену свима осталима: прво су дошли по фудбал...

Извор: моззартспорт

Фото: Ацтион Имагес