Интервју: Батигол као никада до сада...

Прошао сам пакао и нисам уживао на терену! Дресове не чувам, не знам где су ми трофеји, али ходам и срећан сам што сам жив! Зашто Марадону цени више од Месија, који италијански играч му се тренутно допада и због чега му је Бијелса фудбалски отац? Како се заљубио у Фиренцу и зашто је голове славио стрељањем навијача?

Фудбал 26.03.2018 | 23:30 “Скроман дечко, све паре шаље кеви”, само је једна од реплика из култног филма “Кад порастем бићу Кенгур”, у којој Барон објашњава Цилету какав је човек Габријел Омар Батистута. А иако је реч о фикцији, легендарни нападач Фјорентине и репрезентације Аргентине, заиста се показује као такав. У опширном интервјуу угледном италијанском листу Коријере дело Спорт, Батистута се дотакао фудбалских почетака у сиромаштву, успеха и неуспеха током каријере, здравствених проблема, начина на који васпитава децу, али и времена када је Аргентина живела у диктатури.

"Групо Алегрија (радост) је био први тим чији сам био члан. Нашли смо се у комшилику у крају који се зове Реконквиста. То је била идеја групе другара. Добили смо прилику да играмо фудбал, освојили неки турнир и цела та еуфорија натерала ме је да посматрам овај спорт на другачији начин. И сам назив екипе осликава наше тадашње расположење. Играли смо на уском и дугачком терену којег смо у шали звали Црв. Били смо сиромашни, али пуни наде. Никада то нећу заборавити. Сада сам се вратио тамо где сам рођен и сваки дан виђам пријатеље из Алегрије”, рекао је Батистута у опширном интевјуу за Коријере дело Спорт.

Како су ваше ноге?

“Сада се осећам много боље него пре две године. Могу да ходам. Понекад чак и одиграм неколико партија фудбала. Нисам најбоље, али ходам. Пре две године о томе сам могао само да сањам. То је било једино што сам желео, да могу да шетам са супругом и децом. Лечио сам се претходне две године и напредујем. И даље осећам бол који, додуше, није ништа у односу  на онај ранији. Спознао сам пакао који осећају непокретне особе. Верујте ми, било је тешко”.

То значи да је за вас фудбал истовремено био и радост и мука?

“За мене је фудбал пре свега био огромна одговорност. Од тренутка када сам постао професионалац, сваки пут када сам играо меч или ишао на тренинг, знао сам да људи плаћају да виде шоу у којем сам ја један од глумаца. Гледају из тог аспекта, фудбал је одувек био тежак посао.

А онда је застао за тренутак, па детаљније објаснио.

“Никада нисам био као неки други играчи који су упевали да уживају на терену”. Не и ја. Никада нисам уживао на терену. Дешало ми се да уживам понекад после мечева, када смо победили, освојили неки трофеј… Али, никад током меча зато што сам осећао да не смем да направим неки погрешан корак. Морао сам да измишљам, да пружам максимум јер сам гледао људе који су издвојили новац за то. Нисам веровао да је фудбал прича између лопте и мене. За мене је увек важна била публика. Такво схватање је утицало на моје ноге и на живот”.

Ко је најбољи дефанзивац против којег сте играли?

“Дугачка је листа, многи су били тешки и јаки. А онда како их временом добијаш у дуелима питаш се да ли је то зато што си напредовао или су они почели да падају. Али, сећам се Вјерховода, Барезија, Малдинија, Несте, Шамота, Бергомија, Ферија… А када дате голове њиховим тимовима, онда почну да обраћају посебну пажњу на вас. Више вас не чува само један човек, већ двојица или тројица. Али, умео сам и да се одбраним. Најважније је да сам после утакмице сваком могао да пружим руку”

Да ли можете да издвојите неког од тренера са којима сте радили?

“Бијелса, због свега што је урадио за мене. Узео ме је као клинца који није желео да игра фудбал и претворио ме у правог професионалца. А ту је Алфио Базиле са којим смо освојили две Копа Америке. У Италији пре свих Капело и Ранијери. Искрено, нисам баш поклањао толико пажње тренерима пре све јер ми нападачи ствари радимо некако инстинктивно. Тешко да можеш нешто да научиш нападача. Можеш да тренира, проучаваш покрете, али кад лопта одскочи десно уместо лево, ствари добијају непредвидив ток”.

А када смо код тренера, био је ту и Данијел Пасарела.

“Нисмо имали добар однос. Али, не могу да кажем да је лоша особа. Једноставно, нисмо се слагали. Само са њим сам имао конфликт. Имам добре успомене када су у питању сви остали”.

Да ли постоји нови Батистута у данашњем фудбалу? И да ли је то можда Гонзало Игуаин?

“Искрено - не! Свако мора да буде свој. Не волим поређење. Хтео сам да ја будем ја. Можда сам као сунђер упијао форе од других, али био сам скроман. Гледао сам шта раде други, од Ван Бастена до свих осталих нападача у Серији А. Што се тиче Игуаина или Икардија, добро су испали. Игуан је већ десет година на врхунском нивоу, не мора ништа да доказује. Икарди је нешто млађи, али кад год поћели, он постигне гол.

Шта за вас и Аргентину значи Марадона?

“Највећи свих времена. Он представља неке ствари које су веће од фудбала. Он нас је одвео до звезда. Меси, иако је технички подједнако добар или и бољи од њега, не може да га превазиђе. Марадона има харизму коју Меси не поседује. Иако се не слажем са неким стварима које је радио, гајим другачији животни стил, имамо добар однос и за мене је највећи свих времена”.

Батистута се сложоп са констатацијом новинара италијанског листа да је Марадона као поезија, а Меси више као проза.

“Месију недостаје та димензија фантастике. То је, једноставно, мајка природа, рађате се са или без овога. Било је оних који су раније сумњали у Месија, али сада више не. Технички је перфектан”.

А Дибала?

“Он је стварно добар играч. И константно расте. Али, требало би да га видимо против другачијих одбрана у другим лигама да би донели коначан суд”.

Како гледате на аргентински и италијански фудбал?

“Чудно ми је, јер би обе репрезентације требало да се спремају за Мундијал. У италијанском фудбалу сада немате ни председника, а тренери не знају да ли ће се задржати дуже од три, четири месеца. То сам доживео и у Аргентини. Тамо две године нисмо имали председника савеза, а тренери су се стално мењали”.

Која је ваша најлепша успомена из времена док се играли у Фиренци?

“Први сусрет са Фиренцом није био баш сјајан. Дошао сам аутопутем из Рима у јужни део града. И помислио сам, где сам то стигао? У Аргентини су тада ницале високе, модерне, стаклене зграде, а ту сам се нашао гледајући у 500 година старе грађевине. Ипак, врло брзо сам почео да ценим све што ме окружује. И после три месеца био сам заљубљен у Фиренцу. Почео сам да разумем становнике Фиренце, а то није лако. А разумеју и они мени. Веровао сам да ћемо успети да освојимо титулу, али сам отишао далеко у покушају да донесемо пехар”.

Зашто се прослављали голове имитирајући пуцање из аутоматске пушке?

“Не знам, можда је из мене проговарао бес. Није ту било неког посебног значења. Радио сам то због навијача, њима је то био најбољи начин за прославу”.

Какво је ваше сећање на време док је Аргентина живела у диктатури?

“Срећом, ја сам одрастао после тога, родитељи су крили целу ту причу од мене док нисам напунио пет, шест година. Та тема је дуго била табу у Аргентини. Знам шта се дешавало, али нећу да се враћам на то. Наравно, важно је причати о томе како се ствари не би поновиле. Та диктатура је урушила веру у ауторитете у Аргентини. Сада када кажете војска, код нас је свима прва асоцијација на то - диктатура. Али, војске постоје и у демократијама. Мора да се пронађе баланс”.

Какав савете би дали својој деци ако би хтели да се баве фудбалом?

“Деци увек морате да кажете истину. У неком тренутку, фудбал престаје да буде игра. То је диван спорт, можете да стекнете доста пријатеља. Увек морате да се борите да постигнете нешто. Некада имате среће и ствари вам делују лако, а некада не. То је живот. Ја сам био добар, али сам имао и среће. Имам пријатеље који нису били тако срећни и сада су сами. Често мислим на њих.”

Недавно је Фиренцу и Фјорентину потресла трагедија када је преминио капитен Давиде Астори.

“Још сам у шоку. Понекад хоћу да причам о томе, али једноставно, не знам шта бих рекао. Шта да кажем? Све што изјавим је испразно и мало”.

Постоји ли тренутно неки италијански играч који вам се свиђа?

“Допада ми се Ћиро Имобиле”, рекао је Батистута после дужег размишљања.

Има ли нешто из играчке каријере због чега жалите?

“Сада не, а до пре коју године је било. Нисам освојио много трофеја, а и Меси ме је претекао по броју голова у репрезентацији. Био сам несрећан, али променио сам се у претходном периоду, почео сам да схватам шта сам постигао. Како сам променио поглед на свет, постао сам смиренији, срећнији. Од терена где смо мреже правили од врећа за кромпире, дошао сам до највећих светских стадиона. Људи су ме заволели. Био бих луд да нисам срећан због свега тога”.

Да ли постоји дрес са неке утакмице који би сте понели на пусто острво.

“О, да! Има их више. Онај први који сам обукао као члан Њуелса. Или са Мундијала, први меч који сам играо заједно са Дијегом. Дао сам хет-трик. Или дрес Роме када смо освојили Скудето, односно Фјорентинин после победе против Арсенала на Вемблију”.

Да ли чувате неке сувенире?

“Не, јер нисам хтео да ми се деца осећају као да живе у неком миту. Код мене у кући нема фотографија фудбалера, трофеја, ништа. Можда ће доћи дан када ће ми то недостајати. Ја сам нормалан, моја деца сама откривају све што их занима. Наравно, када смо на путу па ме неко од навијача препозна, онда ме питају. Али никада им ја сам не причам приче. Још ме само најмлађе дете пита смешне ствари - да ли сам дао неки гол из слободњака или пенала. Можда је требало да чувам дресове, а трофеји су ту негде, могао бих да их нађем. Остају ми пријатељства. Да сам отишао раније из Фјорентине, можда би освојио титуле у Енглеској или Шпанији. Али, добро ми је овако. Ходам. Имам занимљиву животну причу и много пријатеља свуда”, закључио је легендарни нападач.

Извор: моззартспорт

Фото: Ацтион Имагес