Можда и најбољи интервју 2018. године!

Генијални Ћави у Истеривачу ђавола: Не окрећем главу за 360 степени, али. . .  О односу простора и времена, Месију, Мбапеу, тренерима који се плаше лопте и тренерима који без ње не могу да живе. . .

Фудбал 21.03.2018 | 22:30
Можда и најбољи интервју 2018. године!
Тешко да ће га кроз коју годину било ко поменути као највећег у историји фудбала, али сви они који су имали ту част да га гледају издвојиће га ту негде, у сам врх, топ пет, можда чак и три... Не зато што ће као Лео Меси да протрчи кроз џунглу ногу, а да се не огребе, не ни зато што ће као Кристијано Роналдо да на свакој утакмици да гол десном, левом, па главом.. Не, већ зато што је Ћави Ернандез оличење фудбалске интелигенције, човек чије се грешке могу набројати на прсте једне руке.

Сваки потез је имао смисао, сваки као да је био нацртан у некој докторској студији чије је тезе Ћависамо бранио на терену. У жаргону се каже, имао је очи на леђима. У генијелном интервјуу за француски СоФоот Ћави има још боље поређење. Филмофили ће се сетити култног хорор филма Истеривач ђавола (Тхе Еxорцист) из 1980. године. Једне од језивијих сцена сетиће се свако ко је гледао ово култно остварење, па и каснију пародију са Леслијем Нилсеном у улози попа који истерује демоне из опседнуте девојчице...

“Звали су ме ћерком из ’Истеривача ђавола’. Није баш да могу да окренем главу за 360 степени као она, али било је утакмица где сам моју окретао више од 500 пута“, духовито ће Ћави у можда и најбољем интервјуу који смо читали у ова три месеца 2018. године.

Пре свега, јер је строго фокусиран: на коефицијент фудбалске интелигенције. Све ређа појава у свету суперспремних фудбалских атлета. Једино што је преостало да се унапреди јесте баш та интелигенција играча у игри.

“Апсолутно сам сагласан. Мораш да будеш паметније, да се концетришеш на таленат. Наравно, то је до тренера, али данас је 60 одсто тренинга физика, а 40 одсто техника. Другим речима, интерпретацији игре се не посвећује ни минут, а не можеш утакмицу да водиш само вичући: ’Вамос’. Није то све“.

Питање је само: како? Као научити фудбалере да буду паметнији на терену?

“Шта прави разлику у фудбалу? Таленат. А шта је таленат? Способност да контролишеш то што радиш, али и оно што други раде. Не играш само ногама, већ и главом. Обожавам Јусеина Болтан, физички му нико није раван, али уз све поштовање - он никад неће правити разлику на фудбалском терену“, јасан је Ћави.

Аутор интервјуа све детаљно описује. Како Ћави  устаје, симулира, додаје лопту, обилази пријатеља који присуствује интервјуу демонстрирајући како би то изгледало на терену... Уживео се причајући о томе како се у фудбалу активирају неурони у мозгу. Кад играч престаје да буде само машина. Додуше, много је тренера, па и научника, који верују да је понављање мајка успеха.

“То ми цепа срце. Ако се 10 минтуа добауцују Ћави, Матијас, Хавијер, па Јавијер, Матијас, Ћави... Шта се ту поправља? ОК, техника паса свакако, али да ли ту активирамо мозак? Ми се бавимо елементарним стварима. Имаш чак и тренинге где тренер без разлога нареди: ’После паса, спринт 10 метара!’. Али зашто? Где?“, пита се Ћави.

Истина, мало је и до играча. Често они ни не размишљају због чега раде ово или оно. Ћави није такав. Превише је радознао. Превише је интелигентан. А шта је за њега интелигенција уопште? Овде следимо школу чувеног швајцарског психолога Жана Пијажеа.

“Интелигенција је способност да реагујеш на проблем са којим се никад ниси сусрео. Способност да се прилагодиш ситуацији. То је чиста интелигенција и видиш је сваког дана и у фудбалу, али и у животу... Дани Алвес између противничких линија на Сантијаго Бернабеу, спектакуларно! Невероватно. Али он никад није играо стопалима, већ мозгом. Марко Верати исто. Игра неуронима. Мали је, није брз, али је паметан. Доста личи на мене“.

А ни Ћавију није уек било лако. Није он био баш Меси. Он је ихаха превазишао очекивања. Како? Учио је.

“Сећам се 2005. године, опорављао сам се од неке повреде, сви су говорили: ’С...е, јбте, твоја повреда...’ А да није било ње ја никад не бих научио како да се чувам. Пре тога, нисам ушао у теретану. И онда ми је колено рекло: ’С...њо, иди у теретану, видиш да не може овако’. Пујол, Валдес, ја... Сви смо то проживљавали“.

Да се вратимо на ону да се од Ћавија у ствари није много очекивало... Многи су у међувремену заборавили, али он добро памти.

“Говорили су ми да сам рак екипе. Да нисам за Барселону. Да са мном у тиму никад нећемо освојити Лигу шампиона. Да Инијеста и ја не можемо заједно на терен. И тако све до доласка Френка Рајкарда у Барселону и Луиса Арагонеса на клупу Шпаније. Тад смо први пут заиграли заједно. Без њих двојице, убили би нас. Смешно је то у свету фудбала, сви мисли да све знају“.

Ћави дефинитивно зна. Марадона лично га је једном приликом назвао “господарем фудбала“.

“Брутално, зар не! Кад дође од Марадоне“, смеје се Ћави..

“Али ја нисам геније, ја сам сам ученик школе фудбала Јохана Кројфа. Јохан Кројф је рекао: ’Фудбал треба да се игра умом’. И ја сам га тако играо. Нисам Мбапе. Како он игра? Трчи, гура лопту, дрибла... Ја немам његове ноге, али користим мозак. Компензујем. Тако је било од првог дана у Барси. Откад ми је било 11 године. Све што сам радио морао сам да разумем... То је све Кројф. Ако немамо лопту, шта радимо? Играмо висок пресинг и држимо се уско. Зашто*? Да бисмо ривала ј...о угушили тако што ћемо да му узмемо простор. Јер шта је фудбал? Корелација простор - време“.

Шта конкретно то значи у Ћавијевом случају?

“Чим добијем лопту, тражим слободан простор, да добијем време да промислим. Кад немам лопту одмах кратим угао ривалу, ако успем неће имати времена да изабере право решење и погрешиће. Паклено много детаља је то. На пример, ако добијем лопту уз линију, морам да стојим тако да могу да видим терен, нећу сигурно да гледам у трибине. Просто је, али видим да то многи нису схватили. Мораш да видиш терен. Не капирам играче кад их видим код корнер заставице окренуте леђима. Мораћеш свеједно да се окренеш, губиш време, а у фудбалу то је као да губиш злато“.

Дакле, Ћавијев највећи квалитет?

“Нешто је урођено. Технички, исам лош, али највећи квалитет ми је то што сам брз на мисли. Обожавам да играм у кругу, на прву. Сви мисле то је просто вежба за загревање, а па НИЈЕ! Не радиш то ради забаве, него дидактички, да би научио. Одлично је за технику, за брзину извођења, за визију. Вежбаш да додајеш лопту између линија, да разумеш простор, где је играч, како ти сам да станеш. Нема окретања леђима, све видиш. Ако видиш да ће саиграч да буде у проблему ако му додаш лопту - не додаш њему. Тражи решење на дургој страни, на даљој линији. Буди паметан“, дели Ћави лекције.

А данас? Данас су ту ГПС системи, пуно статистике, мерења, екрана...

“Смеје ми се кад видим шта ми све прикаче на тело. И онда кажу: 100 пасова, 80 тачних. Стварно? А како ти знаш који су стварно били добри? Је л их бројиш? За статистичаре је битно само да је лопта стигла до саиграча. Нема везе што је саиграчу навалио четворицу на леђа. Дакле не, то није добар пас. Некад је довољно и само да избациш лопту тако да никог другог не доведеш у проблем. Статистика то не види. Па онда кажу да је Модрић био лош против Пари Сен Жермена. Молим? Да, изгубио је неке лопте, али је освајао простор, помагао саиграчима, шкодио противницима, његов допринос се не да измерити“.

Хвали Гвардиолу, јер овај дане проводи смишљајући како да унапреди структуру додавања. Нема проблем ни кад неко дане проводи смишљајући како да се одбрани. Дијего Симеоне рецимо.

“Одбрана може да буде уметност, баш као и напад. Штета само што тај физички приступ преузима примат над нападачким, над техником и талентом. Ускоро ћемо гледати досадан фудбал“.

Додуше, многима је била досадана и Гвардиолина тики-така у Барси?

“А, је ли? А није им био досадан тим преко пута? Ко је ту у ствари био досадан? Па онда кажу: ’Барса није довољно опасна’. Па како да будеш кад имаш 11 играча испред гола. Зар то није досадно? И онда тражиш рупе, ако их има, а увек има. Помераш лопту тамо-вамо, цео живот сам провео тражећи те рупе. Звали су ме ћерком из ’Истеривача ђавола’. Није баш да могу да окренем главу за 360 степени као она, али било је утакмица где сам моју окретао више од 500 пута “.

Новрешки научици утврдили су: Ћавијев мозак шаље 0,8 информација по секунди.

“Мозак је као мали процесор. Чува податке. Кад окрећеш главу то помаже, али фундаментална ствар је да овладаш том везом између простора и времена. Зашто је Меси данас неупоредив са било ким? Зато што код њега нема случајних пасова. Не губи лопту на сулуде начине. Не, Меси привлачи чуваре и онда - бам! Лопта је код слободног играча“.

Али то је Барса. У Барси се то учи. А кад дођу људи са стране...

“Први пут кад сам видео Абидала, био сам очајан“, смеје се Ћави.

“Није био катастрофа, али није био Барсин ниво.После је почео да мисли, да поставља питања, тражи одговоре. И онда је постао, по мени, најбољи дефанзивац на свету“.

Зашто други то не раде?

“Зато што мисле да је немогуће. И зато бих, ако постанем тренер, а то ми је циљ, волео да мој тим буде тај који има лопту. Ша је Кројф говорио? Има само једна лопта. А лопта стимулише фудбалера. У фудбалу имаш две врсте тренера. Први који се бране, јер не знају шта ће са лоптом. И други који нападају јер не могу да живе без лопте. И зато молим вас, дајте ми лопту".

“Морате прво да заиграте са Инијестом да бисте уопште схватили шта значи уживати на терену. Па да размените неки пас са Месијем. Бам, бам, бам! Бускетс је исто ту. Некад смо се додавали чисто из забаве, не чак ни да нападнемо“ .

То кад се додају забаве, то исто има смисла. Као данас Меси и Инијеста, дупли пасови између њих и кад су на два метра, а никог између њих.

“Радимо то зато што има простора, а чим има простора значи да нас ривал чека. Али играча лопта по природи вуче, чак и ако игра за тим који не воли посед. Ако губи, још више му се она допада. И зато ће у једном тренутку морати да изађе по њу“.

Док гледа утакмицу на ТВ-у не говори. Жели да разуме.

“Причај кад је прекид, немој да си као моја жена: Ћави, не знам ово... Не одговорам никоме. Упијам оно што видим. Размишљање је све што имам у фудбалу. Нисам Меси. Он може да дрибла четворицу, ја не могу“.

Ћави мисли. Толико већ дуго да је прешло у опсесију.

“Кад уђем у просторију, било коју, одмах анализирам како су столице постављене, где је сто... Увек желим да седнем тамо где видим целу собу. Рефлекс. Увек то радим. Волим да контролишем ситуацију. И на дневној бази тако. Знам шта ћу да радим из сата у сат, јасан програм имам, не треба ми подсетник, Све је у глави“.

Аутор интервјуа мудро примећује: мора онда да је Ћави био прилично добар у тетрису.

“Шампион! Не можеш ту да радиш шта хоћеш. Имаш одређене облике, правце... Некад немаш много простора, онда мораш све брже... Као и у фудбалу. Однос простора и времена“.

Тај однос Ћави је добор изучио у Барселони. Као и Хавијер Маскерано, Абидал, Самјуел Умтити... Сви они су ненормално напредовали на Камп Ноу. Усман Дембеле се сад мучи.

“Само му треба време. Барса ти је за фудбалер као дипломски испит. Не може свако да игра ту. Зашто? Зато што има три пута више посла него у другим клубовима. У Лиону, Умтити би узео лопту и додао везисти да ради своје. Овде не, овде мораш да учествујеш. Дембеле је врло талентован, врло брз, али овде нема булевара као у Дортмунду или Рену. Овде се све ради на 30 метара“.

Наш скроман утисак, можда и најбољи интервју 2018. године. Браво за СоФоот! И Ћавија наравно, али то је већ излишно говорити.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Ацтион Имагес

Коментари / 0

Оставите коментар