Партизанов системски изазов: Како да пупољци процвјетају?

Увођење тројице дечака у први тим и озбиљна минутажа овог пролећа представљају шансу коју црно-бели морају да искористе у спортском и финансијском смислу.

Фудбал 17.03.2018 | 23:00 Капитенска трака око мишице Саше Лукића. Он први излази из тунела. Корача ка центру игралишта. Прате га Никола Миленковић, Миладин Стевановић, Мирослав Богосавац, Марко Голубовић, Вељко Бирманчевић, Душан Влаховић... Навијачи их знају по имену, презимену, карактеристикама. Верују им.

Тако је планирано/могло/требало/морало да буде.

Велика замисао није реализована. На Партизанову и жалост Гробара. Можда је сад друга шанса. Неко би рекао „мора да се искористити“.

Две године пошто су пропустили прилику да у фудбалску орбиту лансирају таленте из подмлатка, да им они донесу најпре грандиозан спортски резултат, а потом озбиљан новац у виду трансфера, црно-бели су у ситуацији да овог пролећа уче на сопственом примеру. И да не погреше. Прекоманда десног бека Луке Цуцина, штопера Светозара Марковића и офанзивног везисте Армина Ђерлека у први тим представља далеко више од пуког доказа да у зидинама окованом „Земунелу“ таленти расту на сваком кораку, могла би да означи заокрет у пословању клуба из Хумске 1. Ако се њихов потенцијал искористи на прави начин и од даровитих дечака постану играчи светског формата и завидних каријера.

Све то могли су већ да наговесте првопоменути, међутим, нико од њих није више у Партизану. Неки су чак пробали у иностранству, па се вратили у Србију (Миладин Стевановић), за већину, дакако, време ради (нема бољег места на свету од Серије А да Блеки Миленковић израсте у одличног штопера), али појединци су буквално изгубили две (Вељко Бирманчевић не напредује, него стагнира у развоју) или више од једне године (Душан Влаховић без такмичарске утакмице од децембра 2016). А требало је да носе Партизан.

Бар је тако желео Иван Томић. Да створи тим чију ће окосноцу чинити дечаци школовани у клубу, а не купљени од других суперлигаша (јефтининије), обучени технички и тактички (знају више фудбала од многих странаца), са израженим осећајем припадности Партизану (научени шта значи борити се само за највише циљеве и не „пуцати“ под притиском). А да кад се докажу овде, освоје титуле и донесу успех у Европи буду продати за велики новац. Притиом, велики новац је све преко 10.000.000 евра за једног играча.

Сјајна идеја! Није прошла.

Да за за две године не би питали „где нестадоше Цуцин, Ђерлек и Марковић?“, у Партизану морају пажљиво да руководе њиховим каријерама. По два основа: спортском и финансијском.

Сва тројица добила су шансу и користе је под тренерском палицом Мирослава Ђукића. Доказаног у раду са тинејџерима, обликованог сопственим речима „ја сам стваралац, а не освајач“ и стрпљивог да сачека њихов потенцијал, кад каже „као књига сам отворен за младе играче“.  С те стране, остављен им је простор да уче, напредују и греше (и то је процес), да у Суперлиги и Купу Србије овог пролећа стасају, да им напредна сезона буде афирмативна, а да оне тамо постану носиоци игре и са Парним ваљком оставе значајан траг у Европи. Подразумева се, успут да освоје пехар(е) у Србији, јер то овај клуб тражи увек.

И да тек онда – оду.

А кад оду да то буде, што воле да кажу људи из фудбала, „ударац“. Да то не буде за сићу (Влаховић и Лукић продати за по 1.500.000 евра), бесплатно или за проценте (Богосавац у Чукарички, Стевановићу Турску). Већ, као на примеру Николе Миленковића, бар 5.100.000 евра. Можда дупло више. Зато ће Партизанова управа већ на лето бити на великом искушењу, јер ако Цуцин, Марковић и Ђерлек наставе да играју (добро) последица ће бити пажња странаца и без обзира што ћемо слушати како „они нису на продају“ логично је запитати се како ће реаговати буде ли за неког од њих стигла понуда од, на пример, 1.500.000 евра. Искуствено, знамо шта следи.

Да ли црно-бели морају да нађу друге изворе финансирања или да продају друге, а сачувају играче које зову бисерима? Да ли је 1.500.000 евра довољно за момка од 18 година? Да ли је паметно ризиковати с неким другим финансијским аранжамнима (банкарски кредит) како би постојећи пупољици добили шансу да процветају овде, а не на неком другом месту?

Финансије нису једини изазов с којим ће се суочити челници црно-белих. Шта ће се десити ако неко од тих момака пожели да оде? Као што је тражио Андрија Живковић по сваку цену, а на крају отишао без цене? Или ако осете да на њих клуб не рачуна, као што је приметио Иван Шпаноњић, па се голобрад запутио у свет. А требало је, отприлике сад, да „забоде“ ту Бенфику. И тамо игра, а не да буде део, у европским размерама, ипак, провинцијског Зулте Варегема.

Шта ако буду слушали менаџере више него Сашу Илића? Значе ли им, уопште, речи легенде или оне губе на вредности кад добију прву понуду? Да ли, уопште, неко од деце размишља да остави траг у Партизану, без обзира колико те речи личиле на фразу или им је стадион на Топчидерксом брду само одскочна даска?

Много питања, мало одговора.

Неке од њих мора да да Партизан, суочен са огромним изазовом. Захтева решење. Системско, а не за једнократну употребу. Да управа буде та која ће одолети понудама и представљати брану менаџерским притисцима. Ако их има. Направи ли се сад систем у коме ће се играчу, било да се зове Армин Ђерлек или XY, под условом да је струка проценила да је таленат, гарантовати минутажа и напредак у првом тиму с једне, редовна примања с друге, адекватан рад на промоцији с треће стране, онда може да се очекује трансфер попут оних које је остварили Стеван Јоветић или АдемЉајић. И начин на који је то учинио Стеван Јоветић. После дупле круне и голова у дербију (закинут за учинак у Европи због одлуке УЕФА да избаци Партизан). Продат за 8.000.000 евра пре него што је светско тржиште почело да „лудује“, због чега може само да се претпостави да би, да је данас ту, вредео дупло више.

Ако се у Партизану буду бацили садашњим талентима као што су некад радили на формирању Стевана Јоветића, а пропустили да исто ураде са Адемом Љајићем, онда може да се очекује да за годину дана Светозар Марковић буде на челу колоне. Да он са траком око мишице извезде из тунела Армина Ђерлека, Луку Цуцина, Страхињу Бошњака, Ђорђа Јовановића...

Да се за две године, кад ново дете из подмлатка закуца на врата првог тима, тренер и челници знају шта с њим да раде. Да то не буде инцидент, него последица система. Да се прво докажу овде и онда, као некад Јоветић оду у бели свет, а не да се за мале новце, без да им је ико запамтио број на дресу или презиме, отисну преко границе и из иностранства брже-боље врате, кад спознају да за ту велику сцену нису (са)зрели.

Знамо сви да је то утопија. Неко ће рећи идеал. А зар се за идеале не живи?

Извор: моззартспорт