Прича: То лудило Џејмија Карагера...!
Да се никад не понови. . .
Фудбал 16.03.2018 | 23:00
Страст и суштина, у доба естетике и стерилности. Част у ери преваре. Стрипски херој међу штанцованим холивудским јунацима.
Добро, и то што је само он могао да чува Дрогбу...
Па коју је, реално, другу песму могао Коп да смисли, него ону која се певала по тактовима „Жуте подморнице“ најважнијих синова овог града? „Wе алл дреам оф а теам оф Царрагхерс“, чуо је Енфилд из недеље у недељу, прво потмуло, па све јаче, после оног тренутка у финалу Лиге шампиона, доле у Истанбулу.
Тренутак раније лежао је на трави, грчеви су били толико снажни да се и нама, запрепаштеним гледаоцима, чинило да осећамо болове; а онда израња ниоткуда, да блокира неки центаршут, у стотинуикојем минуту, па да настави да храмље, капитен и без траке на путу ка вечности.
(Ми који се те сезоне сећамо као да се управо одиграва пред нашим очима знамо да је дотични стекао вечност месец и по раније, током битке у Торину, када је командовао повредама разореним саставом што је издржао све налете оног сасвим просечног нападачког квартета: Дел Пјеро-Ибрахимовић-Недвед-Залајета.)
Џејми Карагер никада није био савршени бек, није га красила ни техника, ни брзина, океј, даћемо му антиципацију, али све је умео да надокнади бескомпромисношћу, знојем и ауторитетом. Пискутави скаузерски глас проломио би се травом, лековитији од сваког шамара; није то било лудило у његовим очима, него жеља за победом, обрнуто пропорционална тескобом која би се очитавала сваки пут када би Ливерпул изгубио.
Навијачи често пате због пораза, али толико година је постојао тај човек, живи црвени доказ да фудбалери нису само дистантне машине за млаћење пара, него да им је истински стало до клуба, чак и више него вама.
И тако пола хиљадарке утакмица само у Премијер лиги...
Карагер је био епитом свега што навијачи у идеалним, идеалистичким условима очекују од свог клуба (и због чега углавном трпе озбиљне психичке повреде). Није било много таквих у рецентној прошлости, и надам се да ми неће бити замерено ако у ову причу уведем човека с којим се Џејмионолико година гледао преко нишана, који је отелотворење свега тога у истој боји дреса, али кобних педесетак километара даље. Да, Гари Невил био је Џејми Фергусоновог Јунајтеда, и треба га поштовати макар онолико колико смо га мрзели...
До песме да сви сањамо да је на голу Карагер, и да је на левом беку Карагер, и да је у средини терена Карагер, и да је број 9 Карагер, није се дошло преко ноћи; у ствари, читаво путовање Џејмија Карагера (описано до танчина у драгоценој и аутентичној аутобиографији „Царра“ која се препоручава вашој пажњи) било је сплет околности у којима је постојала само једна константа: та воља, та жеђ за успехом.
Већ је и редундантно сећати се да је Џејмс ли Данкан био заклети навијач Евертона, толики да је и име добио по два играча тог клуба, Гордону Лију и Данкану Мекензију и да му је већ у подмлатку Ливерпула код Стива Хајвеја било важније шта је тог дана урадио највећи ривал, него његов клуб.
Но и то говори о њему, а он јесте, нажалост, горућа тема у Енглеској ових дана, и то не због симпатичних коментара на телевизији, у улози стручног консултанта.
Има та анегдота која звучи готово невероватно: почетком деведесетих Џејми Карагер био је један од најнадаренијих питомаца сада већ заборављеног Лилшола, фудбалске академије коју је осмислио сер Боби Робсон како би изнедрила неке будуће светске прваке.
Идеја је била да најбољи клинци из читаве Енглеске живе и тренирају заједно, не би ли се познавали и напредовали скупа, и овај фудбалски Хогвортс трајао је десетак година, пре него што су схватили да то тако баш и не иде, али не пре него што су се одатле испилили момци као што су Џо и Енди Кол, Ник Бармби, Мајкл Овен, Скот Паркер или Мајкл Бол.
Крајем 1993. репрезентација Енглеске до 16 година, сви из Лилшола, играла је утакмицу са својим вршњацима из Италије, у Пули, надомак Каљарија. Било је 2:0 за мале Енглезе, а други гол постигао је, главом, тај дечко о којем су причали као о будућем Џимију Гривсу или Џефу Херсту.
Џејми Карагер играо је шпица, да. На голу Италије је стајао млади Ђанлуиђи Буфон...
Убрзо ће се прекомандовати на место десетке код Роја Еванса, па на задњег везног, Жерар Улије гурнуће га на десног, па на левог бека, пре него што га Рафа Бенитез устали у центру дефанзиве, где ће доживети своје најсјајније дане у тандему са Самијем Хипијом; биће ту и неке сребрине за дечка из плавог Бутла, два ФА купа, три Лига купа, један Куп УЕФА, и онај Истанбул...
Још само голман није био? А могао је да буде и то, само да су га пустили, одбранио би и неки пенал, па да се надања и пророчанства Енфилд роуда остваре.
Сад би ваљда требало да буде јасно куда иде овај текст: у одбрану Џејмија Карагера, који је у среду ујутру и званично суспендован, макар до краја сезоне, са места коментатора Скај спортса– што је гажа од, веле, 1.000.000 фунти годишње – пошто је снимљен како пљује једног навијача Манчестер јунајтеда и његову четрнаестогодишњу ћерку у бизарном аутомобилском сусрету по завршетку дербија прошле суботе?
У кратким и огавним цртама: тај тип је тутнуо ћерки у руке телефон, приближио се Кариним колима, почео да му добацује, овај је спустио прозор, наставиле су се увреде које су прешле границу онога што Енглези зову „бантер“, па је Скаузеру у неком тренутку свега било доста, и ето белаја...
Нећу, ипак, бранити једног од омиљених играча откако гледам фудбал. Нећу, јер је оно што је урадио Џејми Карагер неопростиво, чак и ако су му нападни отац и његова девојчица пружили руку, и неће поднети никакву пријаву против њега.
Неопростиво је јер је то Кара, неопростиво је због свих оних сећања на њега, и црних копачки, и Торина и Истанбула, и 700 и кусур мечева у црвеном дресу, и због страсти и суштине.
Због тима пуног карагера.
Он јесте страствени, живи човек, вероватно бедног расположења након што је Мурињо – еј, Мурињо!– победио Клопов тим на Олд Трафорду, и можда и после свих ових година несвикнут на то да ће увек бити у жижи јавности, али није смео то себи да дозволи.
Због нас, не тек због себе; и због Ливерпула, који ионако нема предобар ПР на Острву.
Нема ту никаквог „АЛИ“, дакле, сем што је Џејми Карагер изгледао – а ако нешто знамо, знамо да Џејми Карагер не уме да се фолира – као да му је заиста жао, свестан колики је кикс направио; не због медијске и ине каријере, већ зато што, између осталог, и он има ћерку, Мију, негде приближних година као и (не)вољна учесница овог скандала.
Та мала је, иначе, и једини позитиван лик у целој фртутми која је уздрмала Острво, а од вољеног и поштованог фудбалера направила модерну верзију Фреда и Розмари Вест, ноторних серијских убица од којих је Британија страховала две деценије, пошто се јасно чује како говори „Тата, прекини“; њен ћале можда је добио саливу преко фаце, али за њега то није казна.
Делује, на клипу, чак и задовољан реакцијом фудбалера, вероватно имајући на уму да би то могао добро да уновчи код таблоида, што се доцније и десило.
Несавесни отац није само незрела будала која је довела до ове јувенилне ситуације – и који је био спреман да бахатом вожњом угрози живот свог детета! – није само ни навијач, а навијачи умеју да буду опаки, већ и представник те нове феле ловаца на краткотрајну ворхоловску славу у ери Инстаграма и свега осталог инстант.
Било би одвратно када би се иједан други спортиста, посебно онај који представља узор (а Кара је то био, читавој једној генерацији) понео као Џејми, али би било још дегутантније и још опасније, када би овај случај произвео нову економију квазинавијача који би изазивали бивше и садашње играче и потом те клипове утапали сановима и дејли мејловима ове планете.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар