Анализа: Посљедња опомена...!
Утакмица у Блауграни дошла је као последња опомена за Душана Алимпијевића, а посебно његов тим.
Кошарка 11.03.2018 | 22:45
Како до краја остају утакмице против Валенсије, Фенербахчеа и Реал Мадрида код куће, односно Панатинаикоса и ЦСКА Москве у гостима - јасно је да је Црвеној звезди побегао и последњи воз за плеј-оф. И није то уопште толико важна ствар, пошто четвртфинале ниједног тренутка није ни постављено као циљ, иако је Звезда с правом могла донекле да се нада успеху који би био у равни с прворазредним чудом. Толико пута досад писало се и причало да је од самог почетка сезоне битка за јадрански трон постављена као најважнија. Она једина доноси то задовољство да се и наредне сезоне у београдском храму кошарке и највећој дворани на Балкану поново зачује химна Евролиге.
И све је то у реду и Црвеној звезди вероватно ниједан реалан навијач неће замерити што ће четвртфинале остати сан. Оно што вероватно хоће и мора јесте игра приказана против Барселоне, која с правом може да забрине звездашку јавност.
Није директно у фокусу то што је Звезда убацила најмање кошева у Евролиги ове сезоне (до синоћ најмање против Фенера - 56 поена), ни то што је у истом периоду доживела најтежи пораз (до синоћ од Олимпијакоса и ЦСКА - по 26 поена), већ то како су изабраници Душана Алимпијевића изгледали на паркету дворане Блауграна. Инфериорно, безидејно, изгубљено. На крају свега - безвољно у ситуацији када је минус од 26 поена с почетка трећег квартала умањен на пристојних 13 кошева. Са свега једним погођеним слободним бацањем Огњена Добрића у седам и по минута последње четвртине и тек пет кошева за исту! Као једини логични расплет видели смо Барселону како са пола гаса у послењих десет минута утакмице предност увећава на болних 36 поена (88:52). Недопустиво!
Ако је Евролига ове сезоне требало да буде полигон за уигравање оних што се са истом први пут сусрећу (Давидовац, Лесор, Енис, Јанковић, Јовановић - није у тиму неко време), а за играче накрцане искуством прилика да покажу своју озбиљност и квалитет, онда утакмица с Барселоном не сме никако да се догоди. Не из аспекта резултата, јер порази дођу и прођу, некада буду тесни, некада тешки, већ из угла залагања и понашања. Синоћ су играчи Црвене звезде пали тест.
Светислав Пешић је тактички надиграо свог младог колегу и човека за чији се долазак на Мали Калемегдан заложио летос. То је велика школа и Кари је искористио своје знање у службу резултата. Можда није желео да свом клубу нанесе овако тежак пораз, али ситуација на терену је скројила такав сценарио.
Може се рећи да су црвено-бели у Барселони имали лоше вече, али није само то проблем. Изгубили су вољни моменат, контуре екипе из првог дела сезоне. Почели су превише да се ослањају на шутерску срећу, а не на снагу тима и остали су без тактичких решења када „шајба“ откаже. Што је, заправо, колатерална штета услед пада који је почео и пре Купа у Нишу, а настављен је у Чаиру. Ехо дешавања у граду на Нишави виђен је у Бамбергу. Све је почело од пада Звездиних главних играча - прво Милка Бјелице, те Џејмса Фелдина и накратко Тејлора Рочестија. Дужа повреда Пера Антића такође је имала свој утицај.
У Барселони тај суноврат попримио је нови облик. Бранко Лазић, Милко Бјелица и Матијас Лесорутакмицу су завршили БЕЗ поена. Били су потпуно индиспонирани, толико да се њихов учинак није значајно осетио ни у сегментима игре без лопте у рукама. Укупно четири скока, асистенција, две украдене и три изгубљене лопте заједно. Дилан Енис је до јединог коша стигао у последњем секунду утакмице, када је претрчао цео терен како би се светио Филу Пресију што је шутнуо тројку напад раније. Џејмс Фелдин је сусрет почео с пет везаних поена, када се на тренутак учинило да је оставио лоше дане иза себе. Уместо тога - касније се изгубио у низу лоших одлука и премало потеза вредних пажње. На крају је имао осам поена, уз разорне проценте шута (1/6 за два, 2/5 за три), а у коликој се кризи налази момак из Доминиканске Републике показују они шутеви из нерезонских ситуација, са преко осам метара или продори ка кошу који су завршавани бацањем лопте у аут. Чему је, истини за вољу, прибегавао и Дилан Енис. Онда када су лопту имали у рукама и нису је „продавали“ ривалу (обојица по три изгубљене лопте).
Тејлор Рочести се безуспешно трудио да размрда екипу, па је био принуђен да самостално кроји поене, док је Огњен Добрић заиста једини заслужио похвале. Он је у Блауграни био једини играч са срцем, енергијом. Једини кога није захватио „вирус“. Остали би требало да се угледају на његову снагу воље и схватање утакмице као целине где се бориш 40 минута, не парцијално или на моменте.
Да резимирамо и вратимо мало филм уназад - порази од ЦСКА и Олимпијакоса средином новембра били су последица истинске разлике у квалитету, исто је било и против Фенера у Истанбулу. Утакмица у Блауграни, против ривала без такмичарских амбиција, али са жељом да се бори за образ, дошла је као последња опомена за Душана Алимпијевића, а посебно његов тим пред јадранске двобоје који титулу значе.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар