Боје које воде у свијет маште

На нашим просторима тешко је данас почети, а поготово опстати у умјетничким водама. Оваквим успјехом може да се похвали Наташа Милић, која акрилним бојама слика аутопортрете на један сасвим необичан начин.

Република Српска 09.03.2018 | 17:05 Период када је Наташа Милић била почетница, уплашена и несигурна да покаже таленат који претаче на платно, а то су прије свега њена емотивна стања, је иза ње. Борбена, оптимистична и упорна, страхове је превазишла, а самим тим са малих прешла на веће формате умјетничких дјела на којима платну нуди емоције.

“Да би били умјетник, поред тога што требате бити талентовани и имати финансијска средства да купите и то платно и боје и четкице, то све кошта…морате бити и храбри да станете иза своје слике. Слика није само урађен рад, то је моја интима, начин на који размишљам, перспектива из које гледам на свијет. Иза слике коју сам јавно изложила морам стати, као и иза мишљења и морам бити спремна на критику, похвалу, да је одбаним, и све што треба. За свој напредак сам првенствено заслужна ја, јер сам хтјела, јер сам се трудила, продавала слике, улагала у нови материјал…,” каже ова млада талентована умјетница.

До сада је имала двије мање самосталне изложбе, а сада је у припреми И једна велика за коју се спрема, у Музеју Семберије, на којој ће свима, за отприлике мјесец дана показати једну другу димензију погледа на свијет око себе. У Бијељини, каже продаје најмање слика, слала их је у Сарајево, Бањалуку, Тузлу, али и Канаду, Ирску и Швајцарску.

“Ја цртам акрилним бојама, мада ту има и акрилних спрејева, маркера, користим и туш, оловку, лакове за нокте, коректор, све што може да остане на платну. Све су то моји аутопортрети. Увијек ме питају шта ми је инспирација, а инспирација је свуда око нас. Ако се осјећам лијепо то ми је инспирација. Ако сам тужна, у страху, у грчу, и то ми је инспирација на неки други начин. Зато имам и неке помало бизарне радове, а има и срећне. Први пут ћу сада рећи да сам на радовима углавном ја, као један филтер кроз који пролази реалност Ииосликава се на платну,” прича Наташа.

Слика ноћу, када њен трогодишњи син спава и када има инспирацију. Бојама и четкицом, које су њено оружје бори се против несхватања и непрепознавања умјетничког рада Иистварања на простору Балкана.

“Откад знам за себе ја цртам. Шарала сам мами књиге, зидове и све што раде дјеца, што мени сад мој син ради. Али док сам била млађа нисам имала храбрости да станем иза свог рада, да га покажем, јер је другачије показати овакав рад јавности, а другачије показати нешто другачије као што је мртва или жива природа, нека класика, а ово моје ће да ми донесе питања, зашто то, шта те инспирисало, ко је то, зашто нема очи…До сада нисам имала храбрости да изнесем то бреме и кажем, јесте, то је моја слика, ја тако видим свијет. Буде ми жао да продам некад неку слику, а постоји једна коју никада нећу продати. То је омиљена слика моје покојне баке, а ја сам вољела баку. Е сад, бака је бака, она није схватала ову врсту умјетности али је вољела увијек то што радим,” присјећа се Наташа.

Њена дјела свакако нису класично сликарство, па се нисмо пуно ни трудили да је сврстамо у одређене правце. Важно јој је да што више људи оплемени простор овим умјетничким дјелима која не подилазе… Њен циљ је да духовно и визуелно уљепша средину.

(БН)