Прича: Икеров кра(л)ј...
Вероватно је, када је Икер Касиљас одиграо свој последњи меч у Лиги шампиона, онај постотак људи који га не воле мизеран, и како време буде пролазило, тако ће звезда последњег мадридског принца бити све сјајнија. . .
Фудбал 10.03.2018 | 23:00
Да ли је помислио да је то ипак Краљ, а за краља су сви потрошна роба, сви су пиони, свако има употребну вредност и рок трајања - може то мој пријатељ Јокса да упакује сладуњаво како он уме, ма истина ће и даље бити брутална - па да ће и он једног дана, не још, сигурно, али једног дана, завршити као претходници, испраћен звиждуцима гласне мањине стадиона Сантјаго Бернабеу?
Посебно као онај потоњи претходник, громада на том белом лимесу између екстазе и јецаја.
Јер док је Реал славио, некада омиљени син чудесног града и његовог ванвременског клуба, добијао је опроштај какав заслужује.
Али не у Мадриду, не чак ни у Паризу...
Икер Касиљас, последњи сењорио Реала - та реч у феудализму означавала је племићку титулу, данас је у шпанском језику присутна да емитује класу, елеганцију, величину - заслужио је аплаузе и дубоки наклон стадиона Енфилд, где је играо вероватно своју финалну утакмицу у Лиги шампиона, такмичењу које је освојио тричава три пута.
Било је лепе симболике у томе што је последњи наступ у Европи Касиљас забележио баш тамо где се синови много више поштују - и они који то не заслужују, а камоли они најмлађи принчеви из бајки свих народа овог света - на буњишту које има охохо својих проблема и својих недостатака, али љубав према традицији није и никада неће бити један од њих.
У ствари, мало би било прикладнијих локација за тај нежељени гостујући “адиос”. Можда Олимпико на којем би га дочекао и селфи с њим опалио Тоти, Меаца или, добро, Сан Сиро, на којем би га загрљени поздравили Малдини и Занети, недалеки Олд Трафорд са Сколсом и Гигсом у ставу мирно, или, смемо ли то рећи, многим Мадриђанима - не и Икеру! - омражени Камп Ноу где га, упркос негодовању са трибина, с осмехом дочекују Пујол и Ћави...
Али Енфилд је послужио, итекако, што је велики Касиљас нотирао исте ноћи на свом Инстаграм профилу, уз фотографију како корача - никада сам! - са Јиргеном Клопом...
Но у исто време, и поред олакшица магичних европских ноћи на Енфилду, било је то помало недостојно свега што је Икер Касиљас значио за европски, шпански фудбал, а понајпре за једини клуб који ће му заувек бити у срцу.
Опростиће се, све су прилике, са још једном титулом првака државе од Порта који му неће продужити уговор на крају сезоне, али учиниће то скрајнут као, да се вратимо средњовековним поређењима, витез осуђен да се никада више не врати родној груди, за коју је онолико пута желео да погине, а богме то неколико пута и учинио, само да би се вратио јачи, са штитом.
То је Краљ, понављамо, и можда је Реал зато највећи; нису ли сви владари способни да се толико дуго одржавају на власти и да се наполеоновски враћају баш када мислите да су отписани и на пустом острву, у ствари бескрупулозна бића, која се не либе да неистомишљенике скрате за главу?
Џелат се у овом случају звао Флорентино Перез, но и такви су, јасно је, само монета за поткусуривање, кад исцури и њихов крхки пешчани часовник.
Неки никада не укапирају да се на двору редовно води политика, а да политика није и не може бити морална; неки мисле да су дворске игре и интриге само јефтина представа, а да се човечност и поштење на концу ипак исплате; неки ћуте, раде и трпе док други лају и лажу.
Тај “неки”, е то је био Икер Касиљас, принц у зеленом дресу, најбољи шпански и један од двојице најбољих светских голмана наше ере...
И још је “тај неки”: у истом посту којим се захвалио Ливерпуловим навијачима што су имали довољно ширине и знања да поздраве ривала, Икер се морао открити да као шипарац и даље једним ухом ослушкује шта ради његов Реал, и да честита свом вољеном клубу пласман у наредну рунду.
Реал ће заувек бити његов, таква врста безусловне љубави, коју покупиш с мајчиним млеком и у првом озбиљном разговору са оцем, не би престала све и да га је Флорентино Перез бацио у бунар, одакле га не би спасао ни Свети Ђорђе, ма ни онај Свети Икер, за којег би се фудбалска Европа у првих петнаестак година 21. века смела заклети да може да извуче и сувог човека из воде, а камоли лопту која стреми рашљама.
Али да ли би он, после свега што је доживео, смео да се назове Реаловим?
Икер Касиљас сигурно боље од свих нас схвата шта је то Реал Мадрид, и да постоји неки разлог, нама смртницима недокучив, што се највећи клуб света традиционално - овде би Кристијано Роналдо опет требало дубоко да се замисли - према својим легендама односи с ниподаштавањем. Нису ли, уосталом, у његовој ери нимало достојанствено раскрстили са једним Јером, Фигом или Раулом?
Па ипак, сурова егзекуција Икера Касиљаса на Пуерта дел Сол лета 2015, са Перезом као главним кривцем и Жозеом Мурињом као малим од палубе који, тада већ из енглеских даљина, подврискује од среће док се осуђенику намиче омча око врата, мора бити гора из најмање два разлога.
Прво, ако би се правила најужа могућа листа легенди Реала, он би се морао наћи на њој, као најмлађи и као једини голман (рецимо да су ту, овог аргумента ради, још само Ди Стефано, Бутрагењо, Хенто и Раул); друго, о њега се није огрешила само врхушка која је била спремна да готово ердогановски затре све оно што је радио док се годинама узиђивао у Шамартен, већ и раја која је или с одобравањем или, још бедније, ћутке пропратила инквизицију која је понизила то дете вечито заљубљено у белу боју.
Кривица Икера Касиљаса била је вазда што је био превише фин за сплетке које су изазивали или трпели један неотесани португалски тренерски геније, један превише амбициозни грађевински инжењер који је маштао о галактичким пространствима и, што је на кратке стазе било пресудно, а на дуге му обезбедило поштовање читавог једног полуострва, до пуцања натегнуте политичке, националне и фудбалске струне између Барселоне и Мадрида, Каталонаца и Шпанаца.
Касиљас је покушао да буде миротворац међу онима који су уживали у рату - због “помирљивог” става према Барси и њеним највећим звездама, а који је имао превасходно као велики патриота, у походу на бесмртност једног Светског и два европска првенства са репрезентацијом чију је капитенску траку носио - и старомодни, пристојни дипломата с дигнитетом у изобиљу, авај у доба када је модерни фудбал почео да негује готово искључиво погане и сујетне.
Његове одбране, његови трофеји, његови успеси на страну - мада то не би стало ни на хиљаду страна! - Икер Касиљас имао је једну још значајнију ролу.
Био је љубимац чак и оних који никада нису могли да поднесу Реал, доказ да и у таквом систему трају праве, велике, вечите и људске, не само спортске вредности.
Са Икером на терену, тај Реал није могао бити оличење зла каквим га многи доживљавају, баш као што ни Барселона није могла играти равнотежну ролу непатворене радости игре и постојања. Зато је требало дуго и посвећено радити на томе да се јавно мњење Мадрида окрене против свог највернијег поклоника; а мешетарење је нешто што тактички и интелектуални махер Жозе Мурињо уме јако добро да ради, мада изгледа као да се најзад уморио...
Неколико инсинуација да су Касиљас и Ћави превише блиски пријатељи но што ривалство Барсе и Реала то (као) сме да дозволи, неколико тенденциозних медијских написа о томе да вољени капитен под окриљем ноћи износи прљав веш из свлачионице и критикује превише дефанзивну игру, неколико грешака које су биле последица уздрманог односа са тренером и председником, због малтретмана Раула и Гутија, пре свега, и већ су се на трибини појавили звиждуци које ни Анћелоти није успео да умири; нека је на част исподполовичном проценту Реалових навијача који се још 2013. изјаснио да жели новог голмана.
Икер им је ускоро услишио жељу, упркос “доживотном уговору” који је с правом стекао.
Све остало је нешто тужнија историја, са последњим поклоном на Енфилду...
Вероватно је данас, када је Икер Касиљас одиграо свој последњи меч у Лиги шампиона, онај постотак људи који га не воле мизеран, и како време буде пролазило, тако ће звезда последњег мадридског принца бити све сјајнија.
Памтиће се не само херојство против Леверкузена, када клинац из радничког Мостолеса улази у последњих двадесет минута да заустави најезде Немаца, ни све оне одбране, пехари, осмеси, него и пристојност, одмереност, посебност последњег мадридског принца.
А бескрупулозни Краљ ће, то знамо, и свесни су тога чак и они који су се радовали у Паризу у уторак увече, чак и Кристијано Роналдо, тако лако наћи следећег сина којег ће подићи у небеса, а онда бацити лавовима.
Зато је, ваљда, Реал и највећи.
Извор: моззартспорт
Фото: Ацтион Имагес
Коментари / 0
Оставите коментар