Анализа: Сви греси Мирослава Ђукића...

О разлозима због којих управа Партизана размишља о растанку са тренером. . .

Фудбал 04.03.2018 | 21:45 То није Партизан.

Угруван, изморен, побеђен, непрепознатљив. Мучи се, пада, не делује да може да устане. Или да неко може да му пружи руку и извуче га из глиба. Поготово тај утисак не оставља Мирослав Ђукић, који је серијом лоших потеза оставио екипу без утемељених шанси да се бори за титулу, а себе ставио пред свршен чин.

Растанак са тренером наметнуо се као једино логично решење у Хумској, јер су и Ђукићевипослодавци схватили оно што му део навијача одавно замера. Да овај тим нема игру - бар не прижељкивану летошњим повратком - а шеф стручног штаба капацитете да ситуацију окрене у своју и клупску корист.

За девет месеци на Топчидерском брду некадашњи селектор Србије је постигао ванредан резултат у Европи, урадио оно што није његових 12 претходника и просласком групе стекао симпатије по више основа. У сваком од мечева било да је наспрам њега Олимпијакос, Јанг Бојс, Динамо или Плзењ - напао је! И добро изгледао, нема спора. То је оно што дуго нисмо видели од овдашњих стручњака и што је пелцер који је Ђукић донео из Шпаније, где се увек игра напред. Успео је да мотивише и охрабри екипу до те мере да не игра против имена него за себе.

Притом, господски се понашао, давао умерене изјаве, ником од колега, званичника ФСС или људи из клуба није реплицирао. Господин човек. Појам како треба. Проблем је што такав, изгледа, не пролази у српском фудбалу. Или што ту његову „мекоћу“, „мирноћу“, сталоженост овдашње лоптање једе.

Да би овде успео мораш да будеш...

Проблем је настао кад је кредит стечен презимљавањем на међународној сцени почео да троши на српској, па му рате сад стижу на наплату. Има их...

Ограничимо ли се само на утакмице у Суперлиги, јасно је да Мирослав Ђукић није успео да игру и резултате Партизана доведе на ниво приближан оном из првог мандата. Те 2007. остао је упамћен по атрактивним и ефикасним партијама, доминацији над противницима другог реда, фудбалу за очи и душу навијача... Можда не одмах, јер му је и тад требало шест месеци да направи базу и изабере играче по вољи, међутим, очекивало се да црно-бели лако излазе на крај са екипама какве су Спартак, Напредак, Чукарички... Њих не само да нису добили, него је већина утакмица била негледљива.

А кад је побеђивао (Борац, Мачва, Земун, Младост Лучани у гостима) углавном се мучио. И до тријумфа стизао или преокретом, индивидуалним квалитетом, спелтом срећних околности. А не игром.

Да је главни Ђукићев проблем игра (читај: њен изостанак) јасно је по реакцијама публике. У једном делу поменуте сезоне 2007/2008 црно-бели су заређали три ремија на свом стадиону (Борац 0:0, Војводина 3:3, Чукарички 1:1), али нико им “а“ није рекао што су од могућих девет узели само три бода, јер су све време играли офанзивно, стварали шансе, пунили новинске блеженице и навијачке очи. Имали су игру.

Сад је немају.

Ђукић иза себе има два припремна периода (летос у Словенији и зимус на Кипру), имао је и два прелазна рока да формира тим према свом укусу, међутим, делује да за све то време није успео да направи алтерантивни план игре. Партизанова се углавном заснива на томе да или голман Стојковићдугом лоптом потражи Леандреа Тавамбу или крила донесу исту Камерунцу, па да он заврши акције. Ако та идеја на прође или је противник осујети (а у томе су посебно успевали тимови вођени руком тренера који познају лигу, какав је Напредак Милорада Косановића, Вождовац Илије Столице у првом делу или Земун Милана Митровића у оба сусрета, односно Младост Ненада Миловановића у другом) шампион би упао у тунел.

Не би знао како да из њега нађе излаз. Упорно инсистирање на само једном плану кад-тад је морало да се обије о главу Ђукићу и чим би Тавамба био отеран од казненог простора постајао би мање опасан него кад је у њему.

Партизан поименце има тим који би требало да буде бодовно поравнат са Црвеном звездом. Зар Владимир Стојковић званично није најбољи фудбалер Србије? Зар Ђорђе Ивановић није добио поверење колега из Суперлиге да је најкорисији играч првог дела првенства? Зар Зоран Тошић није калибар за Лигу шампиона? Зар Марко Јанковић није репрезентативац Црне Горе? Зар Саша Здјелар није везиста пристигао из јачег првенства но што је наше?

Ако су сви они приказивали завидан квалитет у претходним клубовима и државним тимовима, логично је запитати се: зар није тренерова одговорност ако под његовом палицом овог пролећа нису ни близу форме. И то непуних месец дана после припремног периода?

Чак 15 играча - што доведених, што прекомандованих из омладинског погона - имао је Мирослав Ђукић на располагању да са њима прави тим и игру према својим замислима, управа му је довела ове зиме Ивановића, Здјелара, Вакулка и новог левог бека Слободана Урошевића из Напретка, летос се “отворила“ за најскупље појачање у историји, Сејдубу Суму, вратила, па продужила уговор са Стојковићем. Све то кошта. Збирно око 3.000.000 евра уложено је у формирање екипе с којом је Мирослав Ђукић успео да пре фамозног дељења бодова заиостане већ 14 корака за Црвеном звездом.

Зато је отворено питање да ли осим тренера још неко треба да сноси одговорност...

Питање је да ли Мирослав Ђукић верује у своје идеје. Да ли је сигуран у себе? На пример, ЂорђаИвановића је целе припреме уигравао у првих 11, а онда га није промовисао у стартера у двомечу са Плзењом. Армина Ђерлека је послао на терен у Лучанима да би га на наредна два суперлигашка меча “прескочио“, иако је и сам говорио да је фудбалер великог потенцијала. Можда ни са њима двојицом Партизан ништа боље не би изгледао, али какву поруку шаље остатку тима и јавности ако се двоуми?

Ако се на то надовеже исподпросечан учинак везиста планираних да буду ослонац игре (Зоран Тошић, Марко Јанковић, Сејдуба Сума) јасно је да је Ђукић изгубио поверење људи који су до пре само неколико седмица веровали да ће с њим на челу проћи у осмину финала Лиге Европе и(ли) бити макар достојан конкурент вечитом ривалу у борби за титулу.

Као бивши штопер, Мирослав Ђукић је схватио да Партизан мора да поправи игру у одбрани. На Кипру смо сведочили да се посебно бавио тим проблемом, али учинак у пролећној сезони открива да није одмакао даље од лоцирања невоља. Црно-бели су примили по гол од сваког противника ове године, у сличном ситулу су завршили 2017, што јасно упућује на закључак да ни тај сегмент није успео да унапреди.

Ђукић је окрунио поверење руководилаца, али и навијача. Прилог тој тези је суботња сцена са трибина нишког Чаира. На истом месту, у мају прошле године, Гробари су веровали у тим који је на крилима велике подршке са трибина уписао једну од кључних победа у походу на дуплу круну, да би овога пута уместо аплауза и овација бившем тренеру Марку Николићу, садашњем били упућени повици да оде.

Овој екипи је потребна шок терапија и човек способан да направи игру, поправи резултате, личност од карактера, ауторитета и елоквенције, можда бивши играч који “осећа клуб“ и стало му је до њега. А који пре свега познаје прилике у лиги.

Ко је такав?

Извор: Моззартспорт