Прича: Прорадиће једном и тај Везув...

Гетеов Фауст је потписао пакт са ђаволом, и Маурицио Сари, овог марта, када Напуљ чека титулу, прву после Дијега а једнако, верујте, важну, тражи у Гетеовом рукопису само једну ствар. . . Где се то, брате, потписује?

Фудбал 06.03.2018 | 22:30 Цигарета у устима, дрон изнад главе, псовка тек полугласно упућена судијама, швенк камере Паола Сорентина који долази на сваки тренинг када је у граду и који је одавно схватио да је то најбољи филм који никада неће снимити.

Па тоскански акценат који се тако чудно лепи на крштеницу у којој пише Бањоли, Напуљ, па милијарду прорачуна у глави, да, тај банкар гледа терен а види табелу у Екселу, усправне колоне испуњене неким бројкама, разумљивим само њему.

У њима се крије Марек Хамшик, у њима се крије Лоренцо Инсиње, син овог града који је морао да похађа Каносу пре него што су га заволели, јер најтеже заволиш своју крв и месо; у њима је ДрисМертенс на квадрат, јер ове сезоне игра за двојицу, у њима се крију и они лажни Бразилци, што играју као Талијани...

У теорији је то како треба, у збиру се све своди на округли број 1, чак и када тамо у Риму одјекне неки гол, па онда дођу неки други Римљани да утишају стадион, да натерају сузе на очи најмлађим и нешто старијим навијачима, да испоруче покер голова као шамар.

Био је то “Дерби Сунца”, а неко се дрзнуо да лети превише близу звезди...

Зато је ту, уз све побројано, и неизбежна књига у рукама Мауриција Сарија.

Не, Маурицио Сари овог недељног јутра које је остало иза нас, док је видао ране које му је нанео Еузебио ди Франческо, није читао свог омиљеног писца Џона Фантеа. Уосталом, ескападе Артура Бандинија он зна напамет, као што зна како је бити јужњак међу северњацима, отпадник међу племством, Наполитанац у Италији, банкар у фудбалу.

Сари после Роме мисли о Гетеу. Највећи немачки писац је ту, у уличицама овог града, на пропутовању које ће му отворити очи и због којег ће постати то што јесте, заслепљен лепотом, и страшћу, и бојама, и Везувом, забележио ону реченицу.

“Веди Наполи е пои муори.”

Сари тумачи Фауста. Тумачи? Да, то је права реч. Он је овог марта уситину Фауст. Тај финансијски експерт зна да нема бесплатног ручка, ни бесплатног живота, ни бесплатне бесмртности. Све то кошта, а цена није мала.

Гетеов Фауст је потписао пакт са ђаволом, и Маурицио Сари, овог марта, када Напуљ чека титулу, прву после Дијега а једнако, верујте, важну, тражи у Гетеовом рукопису само једну ствар...

Где се то, брате, потписује?

Милиони људи, синова и кћери Везува, потомака сирене Партенопе, пита се исто. Аурелио де Лаурентиспонајвише. У Секондиљану, у Сокаву, међу лепо обученим светом у Посилипу, у свих тридесет квартијереа, исти рефрен, у ритму хука са стадиона, по матрици оне музике налик на наш турбо-фолк, коју толико воле у Кампањи.

Коме да се обратимо да предамо Нечастивом судбину, не тражимо срећу, не тражимо вечност, не тражимо ништа, само титулу, прву после скоро тридесет година, прву после скоро седам година Јувентусове окрутне владавине.

Као онда, када је Највећи био ту, када се на гробљу појавио онај транспарент, али на гробљу није било никога, сви су били, и живи и почивши, на Сан Паолу.

“Види Наполијеву титулу и умри.”

Знамо, биће оних који ће нас прекорити – благо, ако су присталице било ког другог клуба у Италији, ма чак и они би желели да ова блатњава Пепељуга у исцепаним чарапама, али лепа као што ниједна плавокрвна дама никада неће бити, на крају заврши насмејана и окупана блицевима фотоапарата; а грубо и надобудно, јер им се може, ако су им срцу прирасле црно-беле боје – и рећи да маштамо, да смо нереални, да вазда има неко јачи и од Ђавола и од његовог газде.

Тај станује у Торину, и вози “фијата”, није ли се то тако лепо показало у 93. минуту на Стадио Олимпико?

Могли бисмо, ми неутралци (мада то никако не значи да смо објективни!) који смо чекали март, шкгрутали зубима, ломили прсте, утишавали једни друге, а онда рекли, океј, сезона ложења је званично отворена, могли бисмо да прекинемо да тражимо разлоге зашто је ово Наполијева сезона. А посебно да се оканемо хороскопа, старих књига, ума Мауриција Сарија, прошлости, осмеха ДијегаМарадоне.

Да не кажемо, рецимо, да никад није било овакво пролеће. Није још прорадио Везув, то чекамо, о томе говори једна од најдивнијих песама са курве Сан Паола – “форсе ун гиорно есплодерà” – али пао је снег, највећи у последњих пола века, забелео се град да прекрије не његове бројне проблеме, него невернике који су били сумњичави.

Снег у Напуљу? И онда реците да је ово обична година...

Све до трећег дана марта, пре него што је Дибалин погодак одјекнуо и коју стотину километара ка југу, нешто је друго уливало поверење: Маурицио Сари је по професији стари каматаш, а зеленашење је у овој земљи трећи најстарији занат, и онај кредит од пре две године, када је ту био Игуаин али је било уистину прерано, требало је да дође на наплату. Банка увек добија, зар смо заборавили то?

Италијански новинари, који више воле страст од статистике, ископали су податак да је у читавој 2017. години Наполи био најбољи тим у Италији. Освојили су 99 бодова, наспрам Јувентусових 96. Имали гол разлику 96:31, опет бољу од црно-беле 89:29.

Није поента да сезона траје од јануара до децембра, него континуитет, навика да се побеђује – чак и када се не игра лепо, чак и када се неком СПАЛ-у тутне гол у првих десет минута и онда се чека да исцури наредних деведесет! – самоувереност, ментална снага, уз по ривале несносну чињеницу да можете да урадите све како треба, па да вам се опет изнебуха деси неки Каљехон, кад се најмање надате.

Сари и његови пулени у 2017. ослободили су тајни рецепт који је Јуве држао у леду Алпа, оно брутално кажњавање сваког опуштања, оно кад мислите да их држите у шаху, а онда се пешак претвори у краљицу и поруши ваш план.

Није Сари ове године довео појачања која ће променити крвну слику тима, мада би му ДеЛаурентис, који је о овоме маштао на великом платну чак и када је његов клуб таворио у Серији Ц, сигурно поклонио и сабрана дела Ћинећите за једно обећање о титули.

Напротив, он је само метикулозно решавао неуралгичне тачке – од киксева Пепеа Реине, преко милиметара офсајд-замки задње линије које до бесвести уиграва на оним технолошки напредним тренинзима, до жутих минута и недеља ударног трилинга – све док ти страствени јужњаци нису почели да личе на казнену експедицију у којој се зна ко захвата воду из залива, а ко дежура поред вулкана и обавештава село да се приближавају завојевачи.

То самопоуздање било је најочитије и по говору тела Мауриција Сарија и капитена Хамшика, којем само пехар недостаје па да стане уз раме Марадони у фолклору града којег је Стендал назвао једином правом престоницом Европе (он то и даље јесте, баш данашње Европе, слуђене, збуњене, рањене, нападнуте).

Али и по вербализацији: за разлику од пре две године, када је Скудето био бештимја, забрањена реч у свлачионици надомак Виа Цлаудио, играчи Наполија сањали су отворених очију и напетих гласних жица.

Нешто слично се догодило са Лестером, сећамо се и заувек ћемо се сећати. Тај феел-гоод фактор који је емитовала читава дружина транспоновао се и на терен; када наступате као шампион, онда чак и арбитри, у Италији вазда оптуживани да иду на руку “Рубентусу”, почињу да вас посматрају другачијом пиштаљком.

И није зато никакво чудо, нити је филмски продуцент морао да у маниру галантног Вајнстина пошаље најлепше италијанске глумице у хотелске собе ноћ пред утакмицу, то што је толико сумњивих одлука ишло на руку небескоплавој боји ове сезоне, ни то што их ВАР није изварао. А у Италији, знамо, сињор арбитро може да буде разлика између врха и дна званог другог место, и Сари понекад заличи на Жозеа Муриња, јер увек има шта да приговори људима у црном... И то је био његов план, све ове године.

Није незанемарљиво ни оно одустајање од купа и од Европе, због чега је сав фокус усмерен на титулу, ни то што, макар подсвесно, и навијачи свих других клубова желе да виде свргнутог краља. Против Наполија ће се на стадионима широм Апенина овог пролећа навијати за октаву ниже, неће бити оних транспарената који ће се спрдати са прљавим јужњацима, неће бити превише увредљивих песама о смраду, имигрантима, незапослености, загађеној води и улицама пуним смећа. А то ће се, хтели не хтели, одразити мало и на оне доле на трави, и они су живи људи, и њима су пуне штуцне Јувентуса и његовог терора...

Шта је сад ово, јесмо ли толико дрски да и после Сан Паола и 2:4, и после свих оних коментара да се Наполи загрцнуо, задавио, препао, тврдимо да се може до титуле?

Дашта смо: била је ово неопходна пљуска управо због оног нареченог самопоуздања. Нисте ви Јуве, као да је поручила уздрмана Рома, ви морате да се мучите и да стрепите... Видимо се, зато, наредног викенда на Меаци, скептици, биће ту и Фауст, онај што је рекао “Ниједна радост без туге не бива”, експлодираће и тај Везув, можда на пролеће, можда наредног, али хоће.

Извор: моззартспорт

Фото: Ацтион Имагес