Напитак у колиби Милисава Јевтића

Милисав Јевтић из Амајлија код Бијељине у луговима поред ријеке Дрине, далеко од села, направио је колибу а око ње је уредио мали салаш. Сваком госту нуди напитак блаженства.

Република Српска 01.03.2018 | 13:36 Када се из Амајлија поприлично одмакне "аустријским путем" или „милитр (војним) путем“, кога је изградила аустроугарска војска до Самуровића аде да би на том мјесту започела напад на Краљевину Србију, а тиме и Први свијетски рат 1914. године, стигне се у шуме, гајеве, њиве и ливаде атара овога великог семберског села, одакле се одвајају уски и кривудави путељци до салаша и колиба на њима.

"Аустријски пут" био је стратешки, у близини границе са Србијом да би омогућио брзо и ефикасно груписање Аустроугара 1914. године и организовање великог војног подухвата. Тим путем су, након преласка Франц Јозефових хорди у Мачву, допремани храни, оружје, опрема и остала ратна техника, али и довођене свјеже, одморне јединице. Пријеко су мачванска села Прњавор, Лешница и друга.

Тим путем су у Мачву дошли и најопакији војници, злодуси који су извршили масовне покоље и убиства сеоског становништва, о чему је свједочио и велики пријатељ Срба доктор Арчибалд Рајс.

Сада тај „милитар пут“ користе сељаци из Амајлија да лакше стигну до њива и својих имања, посебно када запада снијег као и овога пута.

Снијег је прекрио равницу, па је све дјевичански бијело и њежно: воће, дрвеће, њиве, грмови, сјена, пчелињаци... Прије снијега протутњао је још један, додуше мали, поводањ плаховите Дрине, па су њене стараче напуњене водом. Површина им се заледила, али се нико не смије отиснути на тај лед.
Права зимска идила. Из колибе на Јевтића салашу поиздалека види се високо повјесмо дима. А баш тај стуб дима за путника и намјерника овим пространством је право охрабрење, јер ће се огрејати, али и знак да ту има људи.

Колибар пензионер Милисав Јевтић, некада пословођа у бијељинским троговинама, вели да салашу увијек има посла. Додуше, не обимног али увијек пријеког од пречег, јер је потребно намирити овце, кокоши, гуске и пса, али и водити рачуна да се не заледи хидрофор са водом.

Јевтића салаш је између велике врбове шуме, затим јоха, граба, тополе, багрема, јасена и ораха, с једне стране, те њива, дјетелиништа и засада медоносног дрвета еводије. Под снијегом су и Милисављеве кошнице, а пажњу привлаче и њих четири високо постављених у крошњи великог дуда.



Снијег шкрипи под ногама, а поред ријеке звукови су гласнији - далеко се и разговијетније чују него у селу. Шкрипа смрзнутог снијега нас је одала – одмах је наш долазак осјетио домаћинов црни пас свезан за дрвени чардак пун кукуруза. Његов лавеж био је знак Милисаву да се нешто напољу догађа. Дочекао нас је на вратима колибе.

Салаш је домаћински уређен. Личи на невелико сеоско домаћинство: колиба, сјеници, чардак, дрвљаник, овчарник, свињац, кокошињац, млади шљивик... Све под конац. Ограђено, сређено, сложено... Милина једна. У колиби као у било којој добро стојећој сеоској кући: књиге, намјештај, теписи, телевизор... Топло је. ватра пуцкета.

Милисав као добар домаћин сваког госта понуди својим напитком блаженства. Чим се дошљак раскомоти он,. не почиње да га припрема. Успут и објашњава како се припрема.

Рецепт напитка блаженства јесте: у децилитар топле воде ставе се двије кашичице цимета и исто толико меда. Мјеша се док се не растворе мед и цимет, а онда се пије. По жељи је попити наискап или полако, сркати као кафу. Било како да се пије неописиво су лијепи и укус и мирис помјешаног меда од еводије и зачина цимета. Још дуго након што се напитак испије осјећа се у соби миомирис напитка, а у устима укус чудесан укус.

Домаћин тај напитак пије два пута дневно. Цимет купује на велико, по килограм или два, јер је бољи од оног мањег паковања у кесицама које користе домаћице. Мед је из његовог пчелињака, а вода је од "подземне жице дринских вода" која се простире од Гучева, код Лознице, па све до крајњег сјевера равница Мачве и семберије. Остало послужење нуди касније, када се изгуби укус напитка у устима. Мирис меда и цимета осјећа се још дуго.

Милисав доста чита. Има богату библиотеку. Судећи по насловима књига опредјелио се за класику. Добро познаје љековито биље, а научио је и да припрема чајеве и тинктуре од њега. вели, не лијечи и не зна да то чини, али знајући саставе и особине неких трава, препоручује их људима. Доста тих биљака гаји у цвијетњаку испред колибе, поред повртњака и њива, али и у близини пчелињака. На вријеме их убере, осуши на вјетру и касније користи.
Шуме и ливаде поред Дрине препуне су љекобиља. Милисав познаје доста љековитих трава, али вјерује да је то само занемариво мали проценат од свега онога што заиста расте у подрињским луговима.

Његови салаш и колиба свима су успут и на путу - долазе познаници, рођаци, риболовци, ловци, сељаци, носталгичари, љубитељи природе. Сви пију Јевтићев напитак блаженства. И људују са домаћином. Додуше, и он понекада оде на сат или два до села или Бијељине, па брже-боље на салаш. Ту му је све потаман, Обавља послове, што му помаже очувању кондиције и здравља, чита, шета, прича са онима који га посјећују... Вели, никада му није досадно, јер је вријеме добро испланирао, па има времена и за себе, али и за друге.

Некада је Дрина текла поред његовог имања. Сада је ту старача у којој увијек има воде. Послије посљедњег поводња пуна је воде, а са водом је у њу ушла риба. Наредног љета ћу је ловити, јер ова старача о нижем водостају нема везу са Дрином, па риба угине у плиткој, мутној води без довољно кисеоника.

Дрина му сада тече подаље од колибе, на исток. Више од пола километра. Ни при највећем водостају, када се излије и поплави значајан дио атара Амајлија, не залије Јевтићев салаш. Једино се то догодило 2014. године када су наише двјестагодишње воде ове плаховите ријеке.

Домаћин нуди нову шљивовицу, али и лањску - по жељи. Просушило се и месо. Прошао је и божићни пост, па се сада могу јести и чварци али и са њима и пихтије, кулен, кобасице, крвавице, сланина... Нека од јела зачињена су травама које је Милисав пажљиво бирао за ту прилику.

Тишина у луговима. Огласи се по који јастреб док шестари тражећи храну. Дрина се повукла у корито, а тамо гдје се била излила остале залеђене локве. Два-три километра низводно налази се Павловића мост. Чује се удаљена бука тешких возила, али и оних који тутње Мачвом, кроз Прњавор, њеном подринском магистралом од Шапца до Бајине Баште. И она није далеко, само иза атара тог мачванског села.

Након доброг гутљаја и залогаја гостима, када пођу кући, баш година зимска хладноћа. Ушима прија и шкрипа снијега, на коју су у граду већ заборавили. Освјежени Јевтићевим чаробним напитком, а можда и због тога што су бар неко вријеме били на мјесту гдје давно стало вријеме, понављају у себи рецепт Јевтићевог напитка блаженства - у децилитар топле воде ставити двије кашичице...
Уздравље им било.

БН/Тихомир Несторовић