Пели смо се на кров, ракете су звиждале око нас као судијски звиждуци...

. . . и онда - бљесак! О одласку младих играча из Србије, плати на почетку каријере, Жељку Ражнатовићу и лету до Србије и назад на дан порођаја супруге. . .

Фудбал 25.02.2018 | 23:30 Милан Обрадовић је пре више од годину дана сео на клупу репрезетације Србије до 19 година. Потом је позван да буде асистент главног тренера А репрезентације Младена Крстајића, тако да ћемо га на лето гледати у Русији на Светском првенству.

Дао је опширан интервју за руске медије који је трајао око два сата, а ми вам преносимо само оне најзанимљивије делове. Којих је било доста. Изнео је многе интересантне податке из свог живота и каријере.

За почетак - одлазак младих играча из Србије. Пример - Доминик Динга, иначе жеља Црвене звезде.

"Капитен мог јуниорског тима је дефанзивац Доминик Динга из Урала. Његов проблем је што игра у клубу мање од онога што бих ја желео (два меча у сезони). Тренер га веома респектује, сматра га обећавајућим играчем и не жели да га пусти нигде, иако Црвена звезда жели да га позајми. Тренер Тарканов ми је рекао - да, Динга не игра тренутно, али он је будућност клуба".

Динга је отишао у Русију са 18 година. Зашто тако рано?

"То је проблем српског фудбала и не можемо да се носимо са тим. Наши клубови живе од тих продаја. На пример, нападач моје репрезентације Душан Влаховић. Одиграо је само неколико утакмица за Партизан и прешао је у Фјорентину. Није играо дуго, опасно је у његовим годинама губити тако много времена. Још један пример из Партизана је Данило Пантић. Челси га је купио као клинца, изгубио је шест месеци, био у Холандији и сада се вратио у Србију како би се вратио на свој ниво. Због економске криз, не можемо да урадимо ништа да спречимо рану продају. Влаховић би можда за годину или две био продат за неколико милиона евра, али сада је Партизану био потребан новац и отишао је за милион".

Када сте имали година колико и Влаховић, уписали се електротехничку школу. Због чега?

"Нисам имао озбиљних понуда у фудбалу. У Србији се повреда колена деведесетих лечила годину и нешто дана. Зато нисам желео да ризикујем па сам уписао факултет. Студирао сам озбиљно прву годину, а потом потписао професионални уговор".

Прво дете му се родило док је играо за Металист. Отишао је авионом, присуствовао порађању, и вратио се увече на утакмицу.

"Сазнао сам да ће ми се супруга породити царским резом. Питала ме је да дођем да будем уз њу. Председник Металиста ми је дао приватан авион уз поруку - ово је поклон од нас. Одлетео сам за Београд у 08х ујутру, подржао супругу током порођаја, видео сам бебу и истог дана се брзо вратио, ручао са тимом и истрчао на утакмицу увече", подсетио се Обрадовић.

Пре одласка у Локомотиву из Москве Обрадовић је играо за Обилић, клуб Жељка Ражнатовића Аркана.

"Његова канцеларија је била на стадиону. Све што је имао дао је клубу, а имао је много. Заузврат је тражио од играча да буду професионалци - "немате много времена да зарадите новац за ваше породице. Не будите будале. Не траћите те године". Његова супруга би нас звала увече у пола 10 и питала да ли гледамо тај и тај филм. На тај начин је проверавао да ли је сваки играч заспао. Знао је све шта се догађа у клубу. После пораза је био веома љут, али после успешних утакмица нас је богато награђивао".

Која је највећа премија коју си добио?

"Око 1000 немачких марака. Моја прва месечна платабила је око 300 марака. Моја мајка је радила у вртићу, а отац у ИБМ-у и примао је ту исту суму. Ја сам имао 18 година и за мене је то био огроман новац. Одмах сам себи купио ципеле и популарне фармерке. Све остало било је за храну".

Говорио је Обрадовић још о времену у Обилићу...

"Жељко је желео да покаже Партизану и Црвеноју звезди да може да се такмичи са њима. Када је 2000. године убијен, његова супруга је постала председник Обилића. Била је забринута за послове њеног супруга да је плакала после пораза. Била је лидер клуба, а могла је на пример само да седи у ресторану и не ради ништа".

Како је проживљавао године бомбардовања?

"Били смо млади и луди. Седимо у кафићу, пијемо ђус, воду, кафу. И у седам увече се чује сирена. Дакле, авиони су полетели. Мајка галами - хајде у склониште. Али моји пријатељи и ја се никада нисмо крили. Напротив, пели смо се на кров и гледали у небо. Ракете су звиждале око нас као судијски звиждуци. Само је сваке секунде било све гласније. Звиждање, звиждање, звиждање и онда бљесак. То је трајало преко три месеца".

Како се твоја породица носила са тим недаћама током рата?

"Моја мајка је из Хрватске. Многи њени рођаци су прошли кроз нашу кућу. Долазили би са малом децом и били дан или два код мене. Неколико мојих рођака је умрло у Босни. Да су политичари били паметнији, све би се решило мирнијим путем".

Колико ти се плата повећала када си стигао у Локомотиву?

"Стотину пута. Дешавало ми се у Србији и да не добијем плату".

Како си се опходио према новцу?

"Увек сам то гледао не као богатство, већ као прилику да помогнем родитељима. Да купим брату стан, да одем где сам све сањао да одем, да пробам да поједем шта сам увек желео. И пријатељи су ми били исти као и када сам зарађивао 300 марака. Седим у истим кафићима као и пре 20 година. Нисам се променио".

Када је заиграо за Партизан, саиграч Обрадовићу био је бивши играч Манчестера Ерик Ђемба Ђемба.

"Није имао среће, зарадио је повреду када је стигао. Али, био је занимљив лик. После једне победе пробао је да пева на српском, а тано је три речи. Можете да замислите како је то изгледало, сви су се смејали. Ја сам имао више среће, нисам имао повреда кроз каријеру. Нисам јео хлеб пет година, слаткише, чоколаду. Више сам јео салате и протеинске шејкове. То ми је доста помогло као и додатни тренинзи с доктором Милутиновићем".

Извор: моззартспорт