Прича: Боље испасти са Стојкетом у нападу, него овако...

Тренутак када је Ђукић зауставио голмана у спринту ка противнику сведочи о томе колико црно-бели нису били спремни да иду на све, плашећи се дуплог ништа. А, Партизан је једном баш тако испао из Европе. . .

Фудбал 25.02.2018 | 00:00 Могу да се љуте и лажу сами себе, али дубоку у себи акатери Партизановог меча у Плзењу вероватно су и сами свесни да је већина остала дужна. Не борбености, већ одлучности и храбрости да се нападне ривал.

"Партизан лављег срца!"

Алудирајући на храборст црно-белих узвикнуо је у радио преносу легендарни Јордан Ивановић, када је Слађан Шћеповић пред 60.000 Селтикових навијача постигао гол за 4:5 и елиминацију шкотског тима из Купа купова.

Било је то крајем осамдесетих година прошлог века.

Храбост је у том антологијском дуелу била снага која је носила црно-беле до наредног кола. Шта је у четвртак недостајало Београђанима у Чешкој? Управо то!

Нико фудбалерима Партизана и тренеру Мирославу Ђукићу није и не може да оспори да је пласманом у шеснаестину финала Лиге Европе остварен огроман успех и да су црно-бели, после сезоне 2004/2005 и поход Верзмезовићевог тима до осмине финала истог такмичења, направили највећи европски резултат у последње три деценије. Па и више.

Али, неискрено би било рећи да нема разлога за разочарање након двомеча са Виторојом Плезњ, противником који се поред моћних и звучних ривала у децембарском жребу могао само пожелети. Уосталом, то ни фудбалери, ни чланови стручног штаба, ни челници нису крили. Напротив!

Све и да је оптимизам који се раширио Хумском пред зимску паузу и дуго исчекивани фебруарски двомеч са Чесима био неоснован - а евидентно је током 180 минута фудбала било да се "парни ваљак" намерио на бољег од себе и да амбициозне изјаве дељене у афекту после прве утакмице у Београду нису имале покриће - Викторија у суштини јесте била "зец из шешира" у ком су вребале и "змије" попут Атлетика, Лација, Лајпцига…

Утолико, горак укус после пораза у Чешкој не може тек тако нестати чак ни ако се у исто време послужи и посластица у виду очигледног и значајног искорака у Европи у односу на јесен 2016. Да, црно-бели јесу играма у Лиги Европе ове сезоне напунили клупску касу, подигли тржишну вредност тима, појачали УЕФА коефицијент, стекли драгоцено искуство за искушења која долазе, али и устукнули да бар упуте ударац према добро чуваној бради ривала.

Иако је резултат на "Досан арени" до последњег минута био активан, већ средином првог полувремена стекао се утисак да Ђукићев тим нема јасну идеју шта жели и како жели да оствари. Финиш првог и комплетно друго полувреме послужили су само као потврда да је скептицизам био последица онога што се догађа на терену, а не неповерења у одлучно најављену офанзиву и игру на победу која је изостала.

Када под императивом постизања гола у гостима не створите ниједну праву шансу, а домаћин у међувремену поред два поготка пропусти неколико прилика да раније и убедљивије реши недоумице око исхода двомеча, намеће се дилема - како то протумачити? Као недостатак храбрости или простој немоћи да се угрози ривал?

Од Ђукићевог повратка у Хумску радило се на формирању офанзивног Партизана трајно опредељеног за нападачки фудбал, о чему се толико причало ове сезоне, све до дана када је гол у гостима био предуслов за било шта осим елиминације. Баш тада, црно-бели су одједном заиграли на стрпљење и били резервисани према најављеној (и неопходној) игри на гол више.

Екипа Партизана у овом тренутку и са актуелним играчким кадром није била спремна да се упусти у борбу за највеће европске висине. Није било искуства, а очигледно ни квалитета да се избаци дисциплинована и тактички беспрекорна Викторија. Важно је напоменути и да је слична јаловост виђена претходног викенда у Лучанима, против слабијег ривала, када је "ваљак" био без шансе све до гола Марка Јевтовића у финишу утакмице.

Све ово говори у прилог утиску да се ради о немоћи. Али, све је то итекако било и надокнадиво...

Јер, јако навијачима Партизан објаснити податак да је њихов тим за целу утакмицу у Плзењу направио ЧЕТИРИ фаула, а противник 22!?

Да ли је могуће разумети због чега је тренер Ђукић зауставио голмана Стојковића у његовој намери да на 1:0, у надокнади времена реванш утакмице, отрчи у противнички шеснаестерац и покуша немогуће? Можда је то лудост пре него храброст, али да није немогуће навијачи Партизана јако добро знају јер су њихови љубимци једном тако и испали из Европе…

Одакле је дошао толики страх и неспремност да се заигра на све или ништа у тренуцима када је ништа било извесно, а све и даље достижно? Резултат би био исти и да је Викторија дала гол са Стојковићем у противничком шеснаестерцу, као што га је дала са Стојковићем у свом, али би бар утисак био другачији.

Овако, навијачи имају разлога да буду љути иако је свакоме од њих јасно да је одиграна одлична сезона у Европи. "Видели смо да можемо", "идемо у Плзењ по победу", па и једно "бољи смо", остаће само речи.

За дела је недостајало мало више...

Извор: мондо.рс