Прича: Дисциплином брисали границе и нацртали идентитет!

Црвена звезда је у Европи ове сезоне скупљала бодове и коефицијенте, али још важније - изградила је фудбалски идентитет. Милојевићева екипа игра дисциплинован фудбал и њиме је успјела да надокнади и поједине кадровске мањкавости.

Фудбал 25.02.2018 | 23:00 Где су границе, ако их избришете гумицом?

Брисање ће вам помоћи да се ослободите страха и тестирате самог себе, али ту су, још увек постоје. Чак и када сте се отарасили невидљивог зида и психолошке баријере - не значи да нећете ударити у њега када драстично прескочите сопствене лимите. Све има своју горњу границу.

То се догодило и Црвеној звезди на "ВЕБ арени" када је готово перфектно нацртан двомеч Владана Милојевића "пао у воду" због грешке која се није могла предвидети.

Није, зато што постоји потпуно поверење у односу тренер - играчи, које је и највише заслужно за све оно што се током лета, јесени и зиме дешавало са Црвеном звездом у Европи. Успеха не би ни било да је тренер Владан Милојевић изразио сумњу да његови играчи не могу да изведу нешто што је он затражио и унапред тражио алиби, кривца или слабу карику.

Лако примљен гол у последњим тренуцима првог полувремена подсетио је на његову изјаву после меча на Малти када је рекао да има "оно балканско што се тешко мења", али чак и та скупа грешка, у мечу против много искуснијег противника, могла је да буде исправљена.

Али није, и ту је крај, а замерити било шта играчима који су дебело премашили очекивања у Европи било би лицемерно и злонамерно, посебно ако се у обзир узме комплетан контекст.

Милојевићева екипа није иста као она која се окупила током јуна и у коју се сумњичаво гледало, а која је морала да носи велико бреме; говорило се о повратницима који су имали слаба или мање слаба издања у иностранству и странцима који не праве превагу ни у домаћем првенству, али радом са новим стручним штабом расли су индивидуално и колективно поставши прва екипа која је од 1. кола квалификација успела да стигне на праг осмине финала Лиге Европе.

Па, зашто су онда фудбалери Црвене звезде плакали у Москви?

"То је зато што фудбалери превише траже од себе и то људи често не виде", испричао је недавно Алексис Санчез како је Лионела Месија, вероватно најбољег фудбалера свих времена, видео да грца у сузама у свлачионици "Ноу Кампа" након пораза од Челсија у полуфиналу Лиге шампиона.

"Није то само због пораза, то је много комплексније и романтичније", отворено је казао Ђанлуиђи Буфон упитан за крокодилске сузе након пораза од Шведске.

"Када видим да су ствари добре и да ће се ускоро томе крај - ја се уплашим, јако се уплашим... Нисам могао да зауставим сузе", препричао је "торинску ноћ" Пол Гаскојн.

Сви ови разлози, некако заједно, намамили су и сузе на очи фудбалера Црвене звезде.

Нису плачне очи Александра Пешића због тог једног промашаја, којих је било и биће, није останак у свлачионици готово сат времена после меча повезан само са хладном московском ноћи - не, у томе су се скупили сви проблеми и препреке коју су играчи заједно прошли за претходних осам месеци уз страх да ће то бити немогуће поновити!

Суза би било и да су заустављени у четвртфиналу, полуфиналу или финалу пошто је Милојевић успео да избрише границе и изговоре, створивши кохезију првог ТИМА Звезде још од Барија.

Играчи су своју европску кулу од карата почели да граде још почетком јула, а са сваким новим паром дебелог шареног картона, у овом случају и различитих облика и димензија, она је постајала нестабилнија, тежа и компликованија за зидање.

Баш то је био изазов и сваки пут када би карте "кликнуле" - није се помишљало на аплауз, него је план био да се вине до висина колико год је то могуће...

Па док кула не падне, јер шта их кошта да покушају?

Када су карте достигле своје апсолутне границе флексибилности и издржљивости, а руке на секунд подрхтале, дошле су и сузе као последица "хималајских" очекивања које су пред себе играчи зацртали - можда и несвесно у том тренутку - и то након што су заборавили на "квалитет материјала" и потпуно се подредили задацима који су пред њих стављени да би тимска игра и план били најбољи могући, баш онако како је тренер замислио.

Да није било толике међусобне и вере у себе - велико је питање да ли би Црвена звезда била и близу резултата ове сезоне, само тако се извлачи 300% могућности.

Шта је могло боље?

Да ли је Црвена звезда могла можда да почне меч са Славољубом Срнићем у Москви? Или је Бен можда требало да игра "шире" како би помогао Стојковићу? Можда је Владан Милојевић раније могао да потегне за изменама? Или је Крстичић требало да игра офанзивније?

Све су то "ситнице" које су прошле навијачима Звезде кроз главу, али кључно је у њима да се заборавља сопствени индивидуални квалитет и индивидуални квалитет противника.

Добар систем игре у ком су тачно подељени офанзивни и дефанзивни задаци, у ком се тачно зна шта активира пресинг, шта помоћ на боку, а шта два корака уназад задње линије, је довео до тога да и навијачи Црвене звезде, попут њихових љубимаца, забораве да су индивидуално неквалитетнији од свог ривала и да ураде оно за шта им се не дају велике шансе, те да буду конкурентни тимовима с којима су до скоро могли само да сањају да играју фудбал.

Црвена звезда је индивидуално мање квалитетна била и од Краснодара, Спарте, Келна и БАТЕ Борисова (да!), али некада се припрема меча у потпуности поклопи са изведбом, а некада не - ипак су у питању жива бића која нису програмирана да ураде СВЕ оно што им је тренер рекао.

Некада из тога изађе гол - сетите се шута Гелора Канге по повратку са паузе против Краснодара - а некада, уз сву добру намеру, баш најмање оно што сте желели.

Ипак, када имате систем и сузе нису толико горке, то је предуслов за све...

Црвена звезда је ове сезоне представила модеран фудбал на какав претходних година навијачи нису навикли и сада може да се каже да има свој идентитет - дисциплиновану игру која у зависности од противника иде од реактивног до активног, а у њој су садржани задаци који од сваког актера траже да се подреди колективу у ком се и најмања улога цени.

Милојевић је тако ову сезону и назвао "процесом", а док су други бројали бодове, голове и коефицијент, он је невидљиве "ситнице" попут карактера, искуства или идентитета.

Звезда је са Владаном Милојевићем тек на почетку и већ с првог путешествија носи бројне успомене и сувенире које ће користити када се следећи пут суочи с јачим противником, па ће стога бити мање и грешака.

Неминовно је, неке ствари ће морати да се унапреде и индивидуалним квалитетом, али добра ствар је да ништа не може да натера на учење као сузе после пада...

Ипак, видети доскорашњег "двојкаша" како се расплакао због тога што је разред завршио с просеком 4,92 помало је и бизарно, али довољно говори о промени менталитета, или да боље кажемо повратку на оно што је било некада давно и што је у корену Црвене звезде.

Извор: мондо.рс