Прича: Кад бих могао опет, био бих Ариц Адуриз...

Такви људи нас терају да мислимо да нисмо усамљени. Да, ми који се никада нећемо смирити, ми који ћемо заувек радити оно што нам се ради, ми који се не одричемо својих снова, ми који ћемо до краја живота маштати о некој плажи и неком заласку сунца. Баш као он. . .

Фудбал 25.02.2018 | 23:45 Постоји једна стара теза у (неписаној) теорији књижевности о томе да је велике, значајне романе неопходно читати макар три пута: први пут кад си млађи од главног јунака, други пут када сте ту негде, и на крају када га прерастеш. Ако издржи тај и такав испит времена, онда је прави.

А тумачи главних улога у фудбалу?

Кад почнеш да гледаш спорт, сви ти играчи у које се заљубиш, које поштујеш, чије постере лепиш - или, за ове нове генерације, wаллпапере - сви они су старији од тебе. Једним делом мозга, оним задуженим за емоције, мислиш да ћеш некада постати као твој идол, а онда ти се десе живот, рацио, суочавање са одсуством талента, како већ, и схватиш да је довољно да им се дивиш издалека. 

То је твој занат, то је оно што умеш да радиш. И лепа је то симбиоза, да се не лажемо.

А онда, у неком тренутку, постанеш њихов вршњак, па их прерастеш: почну да се појављују неки нови клинци, запањиш се када схватиш да има великих фудбалера који су рођени у другој половини деведесетих или чак, не смеш то ни да помислиш, у миленијуму који почиње са цифром два.

Твојих је људи све мање, одлазе полако у пензију, време прво прегази њих, а онда и тебе, матор си оног тренутка када изговориш реченицу “Какав је играч био тај...” и поставиш се као да ово сада ништа не ваља.

Па ипак се деси неко ко се не предаје. Неко рођен пре тебе, тако старог, ко је све бољи с годинама; као флаша доброг црног иролеги вина из Наваре, неко ко не признаје, вара и брутално цепа крштеницу, неко кога баш брига за то што би, рационално, морао да буде на заласку каријере и што, кажу, не припада модерном фудбалу, посебно не оном који се у овом веку игра у Шпанији. 

Такви људи нас терају да мислимо да нисмо усамљени. Да, ми који се никада нећемо смирити, ми који ћемо заувек радити оно што нам се ради, ми који се не одричемо својих снова, ми који ћемо до краја живота маштати о некој плажи и неком заласку сунца. Баш као он.

А једна плажа је крива за све.

Зове се Ла Конча, тепају јој да је вероватно најлепше градско купалиште на свету, улепшава баскијски град Сан Себастијан и дом је сигурно најчуднијим фудбалским теренима с ову страну Атлантика. 

Због плиме и осеке и снажног ветра, на Ла Кончи се таласи тек на сваке недеље, и то на пет сати, повлаче довољно дубоко да мештани могу да исцртају фудбалске терене и направе традиционални брзопотезни турнир. 

Ту се, за два поподнева у месец дана, добро уче другарство, самопрегор и тимски рад, још боље колико је време драгоцено, а најбоље како се лопта контролише и како се дају голови када су и природа, а не само противнички играчи, уперени против вас.

Ту ће Ариц Адуриз, последњи краљ Баскије, дете Сан Себастијана и велики навијач Реал Сосиједада, који ће постати миљеник навијача оног већег баскијског клуба, Атлетика, заволети фудбал, толико да нема намеру да стане ни с погрешне стране четврте деценије.

(Можда ће вам се учинити да је овај увод невешт, предугачак и конфузан; да почиње траљаво, па се мучи, па никако да дође до “праве ствари”, као да му треба цео један век док не постане заиста значајан. 

А у ствари, мора тако, и почетак текста није ништа различит од животне и фудбалске судбине човека због којег редови настају. И Ариц Адуриз је дуго био у запећку, лутао је од немила до недрага, па натраг, па укруг, и тек из трећег покушаја, када би они мало мање упорно одавно дигли руке и престали да се зезају са децом, скрасио се у свом новом дому, и постао оно што је данас: најбоља прича шеснаестине финала Лиге Европе, и већ дуго година најинспиративнија фудбалска сторија Шпаније, па и шире.)

Има онај вечити изговор свих мајки да је њихов мезимац “упао у лоше друштво”, а Арицу се десило обрнуто: дечак којег су дотад занимали углавном екстремни спортови, од пењања преко крос-кантрија и бициклизма до сурфовања - све то ће од његовог тела направити монструма способног да и данас без муке надјача, надскочи и надмудри сваког бека у Примери и још тма бекова расутих по европском континенту - једног давног лета “упао је у добро друштво” на тој плажи и, ето, постао фудбалер.

А друштво је стварно било врхунско: тих година Адуриз ће по Ла Кончи, па у локалном клубу по имену Антигуоко, трчкарати раме уз раме са људима које бисмо данас, кога мање, кога више, могли да назовемо великанима европског, а свакако баскијског фудбала. Сви су рођени између 1980. и 1982, и сви пелцовани у истом дану страшћу за игром...

Био је ту извесни Микел Артета. Од њега ће Ариц научити да игра најједноставније могуће, а с њим ће делити судбину играча који немају довољно признања, што од навијача, што од медија, што од селектора Шпаније (Адуриз је ту још и добро прошао...).

Био је ту извесни Андони Ираола. Од њега ће Ариц научити како се најбоље ремплује, а потом и да чак и високи играч сме да има одличан шут, мада му Андони никада неће дати да шутира слободне ударце и тек ће му касније препустити пенале. Да, научиће Ариц и да је сасвим у реду одрасти у Сан Себастијану и волети Сосиједад, а срце потом дати оном окорелијем, баскијскијем, тврђем, поноснијем клубу у црвено-белом.

Био је ту извесни Микел Алонсо, који никада неће достићи свој пуни потенцијал; али и Микелов рођени брат, извесни Ћаби Алонсо. Од њега ће Ариц научити технику, пас-игру, луцидност, контролу лопте, али и способност да користи празан простор и сваки педаљ терена.

Петорицу најбољих другара ускоро ће фудбалски путеви развејати на све стране: Артету је већ као клинца безецовала Барселона, Микел и буразер му ће отићи у Сосиједад, па ће Ћаби ускоро као први пик на драфту Рафе Бенитеза стићи у Енглеску, Ираола је био довољно мудар да оде у легендарну Лезаму, школу фудбала Атлетик Билбаа, до које ће Ариц Адуриз ипак стићи околним путем.

Адуриз је био својеврсно ружно паче које се превише касно загледа у одраз и схвати да има много потентнија крила, али можда му је управо тај позни старт, то бескрајно седење на клупи у Билбау, па у Валенсији (прво је испред њега био Љоренте, па Солдадо, па Жонас; увек је неко био испред њега) и уласци у игру у последњих пола сата, то стрпљиво чекање да му тренери, од Јупа Хајнкеса и Хоакина Капароса до Емерија, Марсела Бијелсе и Ернеста Валвердеа пруже шансу, дало и снаге да толико траје, да се не троши безглаво и сулудо, већ да четири дана после свог 37. рођендана постигне два гола у Москви и обезбеди свом клубу миран вечерашњи реванш на Сан Мамесу. 

(То можда није више она Катедрала коју смо волели и која се поштовала, али чик реците то верницима у Баскији...)

Чинило се, све до пре коју годину, да је Ариц срастао са ореолом провинцијалног играча: у Ваљадолиду је био добар, онда у Билбау није успео да се избори за другу шансу, Мајорка му је удахнула нови живот па га је купила Валенсија, али се и тамо није до краја снашао, и у Баскију се трећи и последњи пут вратио у лето 2012, за тричавих два и по милиона евра. 

Узео је већ одавно био 32. годину, и у најбољем случају, мислило се, могао би да буде добар ментор младићима који су грабили своју шансу у подмлатку. 

У најгорем, његова каријера ће се угасити како је и почела - нимало спектакуларно, без звиждука, али и без аплауза. 

Можда би га се, коју годину иза, сетио неки новинар, па би написао текст о томе како би, ох, све било другачије да се родио и привређивао у неко друго време. 

Овако, шта у доба тики-таке, у време игре са једним шпицем и то оним који игра и по крилу и као лажна деветка, има да тражи ортодоксни нападач старог кова, вредан као тешка индустрија и, авај, често једнако покретан, но способан да се загради, па да задржи лопту, па да је одложи, па да се целу утакмицу млати са робусним дефанзивцем и чека баш онај центаршут да ркне лопту главом јаче него што би неко други ногом?

А онда се све десило као што се никада не дешава, па је и моја генерација, хвала му на томе, добила идола који цепа крштеницу. 

Ваљда је то била мешавина страсти и ината, физикалије и психе, вредноће и осећаја ослобођености од притиска, која га је натерала да буде бољи него што је икад био, која ће од њега створити звер што са 35 година бива позивана у репрезентацију, па путује и на Европско првенство.

Ариц је тек дубоко у четвртој деценији схватио најфинију животну и професионалну логику, која вешто измиче многима. Буди оно што јеси, знај колико знаш и буди свестан онога што не можеш, искористи своје вештине и пробај да трудом и искуством прикријеш недостатке. 

У првој сезони по одласку Љорентеа дао је 18 голова у свим такмичењима. Догодине исто толико. Онда 26. Па 36. Тридесет шест. Лане још 24, а ове, а тек је средина фебруара и још ће Атлетик играти у Европи, већ 18.

Било је ту хет-трикова (Барселони у оном демолирању са 4:0), било је ту спектакуларних шутева са тридесет-четрдесет метара –  на “Велодрому” су мислили да сањају! - и маказица, било је ту једно финале Купа краља, и била су ту два трофеја Зара. 

Потоње је важније од неких петих и шестих места и одличних игара у Лиги Европе. Јер Телмо Зара, по којем носи име признање за најбољег стрелца Ла Лиге, био је легенда Сан Мамеса, човек висок скоро у центиметар као и његов наследник у светом дресу (Ариц има 182 центиметра, Телмо је од 23. фебруара 2006. дугачак округло 180), и тип којег су, упркос бројкама, волели да заобилазе када је требало позвати играче под шпанску заставу и химну што се тада, под Франковомдиктатуром, ипак и певала...

Прошле јесени, Адуриз је потписао нови уговор са вољеним клубом. Гледаћемо га на Сан Мамесу до јуна 2019. године, минимум, тамо где је све почело, тамо где ће се све једном завршити. Но не скоро, не брините. 

Ех, права посластица била би његово учешће на Мундијалу у Русији наредног лета...

Био би то највећи успех у каријери оног клинца, најмање талентованог, говорили су, од петорке која је једном у две недеље постављала голове на плажу Ла Конча, а данас јединог од њих који и даље јури за лоптом; али било би то много значајније за све нас који се понекад осећамо као у оној песми Оасиса, старијима него што бисмо волели да будемо.

И знамо, ако бисмо могли да бирамо опет, ко бисмо били.

Неко рођен пре нас, а ко је све бољи с годинама, као флаша доброг црног и одлежалог иролеги вина из Наваре, него кога баш брига за то што би, рационално, морао да буде на заласку каријере и што не припада модерном фудбалу, посебно не оном који се игра у овом веку.

Извор: моззартспорт