Прича: Робињо - нека хвала!

Робињо је, и то неће променити ни још двадесет магичних погодака и асистенција за становити Сиваспор – и да ли би, питање је за трилион бразилских реала, то могао да промени пут на Мундијал у Русији? – остао тек маргинално битан, бледа сенка онога што је био и тамна страна Месеца оног што је требало да буде, заувек заробљен у својој “бициклици”, са оним кобним једним потезом вишка.

Фудбал 19.02.2018 | 23:00 Постоје они мајстори фудбалске игре који никада нису досегли сазвежђа у која су лансирани, што новинским написима што очекивањима са трибина, они романтици чији се дар убајатио и укиселио због вољног момента, повреда, објективних околности, Јупитера у трећој кући или само јер им се није хтело. Они који су могли, и знали, и умели, само – нису.

Има их колико вам душа иште, од Денилсона до Адријана, од Бен Арфе до Кварежме, од Рекобе до Лентинија, од Рејеса до Дајслера...

Још нешто им је свима заједничко: став нас обичних смртника према њима.

Понашамо се као остављене девојке, плачемо због њих када оду, у пролазу их цимамо за рукаве као просјаци који се не либе да запомажу, гласно. Дај још мало оне чаролије, дајте још зрно магије, удели нам радости у виду рабоне, маказица, дриблинга, гола, подсети нас како је било кад си био млад, кад смо били млади, кад се чинило да је планета мала за то што ти умеш у копачкама.

Можда би неки од вас у исту категорију убројили и Робсона де Соузу.

Можда сте пуна срца одгледали нову мајсторију из, веле, турске лиге, Робињо је у дресу Сиваса  постигао два гола и наместио још један, и то у 91. минуту, за победу тима који је појачао пре само неколико седмица, можда сте вртели те клипове и насмејали се, опа, то је опет онај Робињо, и даље је мачка, и даље је луд, и даље уме с лоптом што се нико не усуди и да помисли...

Опростићете, у сваком случају, нама који нисмо имали и нећемо имати желудац ни стрпљење за још један повратак грешног сина. (Нисмо ми измислили та библијска поређења: када је Бразилац тек потписао за Реал Мадрид и одиграо своју прву утакмицу, шпански Ас је на насловну страну великим словима ставио “И Бог створи Робиња”...)

Хвала ти, Робињо, лепо је што ти се и даље игра фудбал, али нека хвала, и боље немој. Нека се ни он не љути што га не стављамо ни у приближни фолдер као, рецимо, Роналдиња, чији бисмо сваки потез, ма сваки намиг или клип на којем он улази у игру, славили до прекосутра. Роналдињо и друштво из горњег пасуса, они су, имате ли утисак, фудбалу вратили макар део љубави, ако је нису вратили свима нама, а Робињо је остао неодрастао и недорастао, чак и сада када су му, веле, пуне 34 године.

Сваки његов потез у ствари је немило и недраго подсећање на оно што је могло бити, на каријеру која је протраћена у погрешним клубовима, са погрешним тренерима, са погрешним саиграчима, са погрешним главним ликом, напосле; на године које су прошле у тантрумима, у безвољности, у бледилу, са тек понеким земљотресом.

И сваки пут када би се учинило да ће испунити свој кисмет, Робсон де Соуза поново би утонуо у просечност.

А таквим, натприродним талентима, у које као да су сви фудбалски и ини богови уткали своје најбоље особине – а онда се понапијали, па додали и оне најгоре – просечност се никада није праштала.

Зато је он остао ни тамо ни овде, у лимбу, у Чистилишту, незрело фудбалско дериште, између вашарског забављача и кловна који може да насмеје само најмлађу децу, док она иоле старија већ фркћу на њега и зевају.

Док је био клинац, његову мајку су киднаповали, и скоро четрдесет дана живео је у неизвесности да ли ће је икада више поново видети. Да ли би било брутално казати да је, на сличан начин, његов таленат доживљавао, дуж ципцеле каријере, сличну судбину?

Није ништа изненађујуће што је дечак којег је, као петнаестогодишњака, Пеле лично одабрао да му буде наследник, поново урадио нешто невероватно, било то у турском првенству или било где другде: тај је увек био способан за мађију, само што би она долазила превише ретко.

И покварени сат два пута дневно покаже тачно време...

Да ли га је, у ствари, спутао тај терет највећег Бразилца на свету, који у њему види себе за 21. век, па долази на сваку утакмицу Сантоса – а Робињо тамо игра са Дијегом, и читав свет почиње да прати тај тандем – да му даје подршку и да невернике удара по рамену: ено га, то је, ниједан други неће бити као он, као што ниједан други никада неће бити као ја?

Поред Пелеа, као некада када су чинили ударне игле у најсветијем репрезентативном дресу на свету, седи Тостао, и каже му, Едсоне, слушај, много знаш да фулаш, човече, не знам јесам ли ти то икада тако рекао, али чини ми се да си овога пута у праву. Ово је чудо, спаковано у 172 центиметра, таман колико сам имао ја, таман колико си имао ти, и нема бриге за наш Бразил, кад нам је ово будућност.

Јесте било до дашка непотребне препотентности од које пате генијалци, али није ни могло бити другачије када имате двадесетак година, а највећа фудбалска нација вам једе из руку – ну, Бразилци то генерално воле да раде баш од Пелеа, и онда им се деси 2014. година и прерано рукоположење Нејмара у месију – и признаје вам да нико никада није радио бициклицу као што је радите ви.

Није било само до “педалања”, наученог у футсалу, него и до голова, а Робињо је изгледао као да може да га метне одакле год, како год, и једини са којим се такмичио – Дијего је друга крајност, Дијего никада није био довољно себичан и сујетан, но то је већ његов проблем – био је само Робињо.

Било би, опет, превише лако пребацити кривицу за то што је он постао – или, још важније, за то што он није постао – на Реал Мадрид, рећи да нису имали стрпљења ни умећа да га употребе на прави начин, да у Реалу није довољно одиграти један Ел Класико па да имате бесконачни кредит, да су их на Шамартену ухватили пундравци чим се испоставило да није нови “Галактикос” спреман да се за поверење захвали титулом у Лиги шампиона, но неконзистентност Робиња ипак је зависила увек и само од Робиња и његовог (не)прихватања правила европског фудбала, много грубљег и мушкијег од прелажења поља на које је навикао у Бразилу.

А ту није било помоћи, нити је софистицирана публика на Сантјаго Бернабеу наивна да пада на трикове фудбалских минстрела.

Постојао је, ваљда, један тренутак када је Робињо могао да васкрсне своју каријеру, онда када је Реал одлучио да га замени Кристијаном Роналдом, а у Челсију је, поклопило се, био Луиз ФелипеСколари. Но Бразилац је првог септембарског дана 2008. скренуо лево код неког енглеског Албукеркија, обрео се у нетом обогаћеном Манчестер Ситију где нису успели да га одобровоље чак ни понуђеном капитенском траком; да је отишао у Лондон, питање је и да ли би Сколаријевапост-португалска судбина изгледала овако, а у сваком случају би после њега дошао Хидинк, па Анћелоти, и ко зна шта би онда било...

То не знамо, али знамо шта јесте – Робињо којем се не игра, Робињо који одлази у Бразил и неће да се врати, Робињо који потом добија чудесну прилику да игра са Ибром и Роналдињом у Милану, али ево, питаћемо Александра Глигорића да нам наброји макар пет значајних момената Робиња на Сан Сиру, и чак ће и он морати добро да се почеше по својим све дубљим залисцима...

Давао је голова и голова, не споримо, међу њима је било више него пристојан број бриљантних; и да није био толико важан играч, не би сакупио округло стотину мечева за национални тим (мада су то биле оловне године за Бразил), чији је и капитен знао да буде, али недостајао му је, болно и тегобно, онај X-фактор, онај неухватљиви осећај величине.

Зато смо га волели, јер смо се надали у њега чак и више него Пеле, зато смо га и презрели, јер се усудио све да нас превари.

Зато му се захваљујемо, океј је то, али не мораш, стварно, не цимај се, у реду је...

Робињо је, и то неће променити ни још двадесет магичних погодака и асистенција за становити Сиваспор – и да ли би, питање је за трилион бразилских реала, то могао да промени пут на Мундијал у Русији? –  остао тек маргинално битан, бледа сенка онога што је био и тамна страна Месеца оног што је требало да буде, заувек заробљен у својој “бициклици”, са оним кобним једним потезом вишка.

Извор: моззартспорт