Шеки: Тата је морао да плати да ме гледа, Пеле је бољи од Месија!
Драгослав Шекуларац, један од најбољих фудбалера у историји наше земље, гостовао је у емисији "Вече са Ивановим Ивановићем".
Фудбал 18.02.2018 | 22:00
Легендарни Шеки је почетком шездесетих година прошлог века био на врхунцу каријере и славе, а красиле су га невероватна техника, дриблинг и лакоћа с којом је играо.
Наступима у његовој Црвеној звезди, у којој је стигао право из гимназије, зарадио је звање друге "Звездине звезде", али и вечно поштовање свих љубитеља фудбала у нашој земљи.
“Мене нису одмах примили у подмладак, већ три момка из моје школе за које сам ја био ’бог’. Био сам мали и ситан, што су ми управо и навели као главни разлог зашто нисам примљен. Сва срећа да је у том тренутку у млађим категоријама радио и тренер по имену чика Митке. Дошао је да ме гледа у Другој мушкој гимназији, повео ме са собом у Звезду и одмах ме послао да скупљам лопте иза гола. Такође, до почетка рада с њим, нисам знао ништа да урадим левом ногом – после чега ми је забранио да шест месеци играм десном. Научио ме да не играм левом, научио ме је да не срчем супу... Научио ме је милион ствари... Хвала чика Митке, да није било тебе ја никада не бих постао играч. Имао сам среће да је он био ту...“, почео је причу Шеки, док је устајао и скинуо качкет у знак поштовања према првом учитељу и потом у даху наставио:
“Фудбал сам играо по школама широм Београда, иако сам је мрзео. Пошто ме је тата тукао и забрањивао да играм фудбал, када сам постао играч рекао сам му – ’Хоћеш да гледаш Шекуларца? Сад иди купи карту. И целог живота је куповао карту да би мене гледао. Данас ми је криво што сам био тако груб... ’Хоби’ му је био да ме пљује и псује са трибина, па је мало недостајало да једном приликом добије батине. На крају је извадио легитимацију како би доказао да је Шекуларчев тата“.
Да се докаже у најтрофејнијем нашем клубу требало му је тачно 270 минута, односно три утакмице за други тим.
“Требало ми је тачно петнаест дана, односно три утакмице за други тим Звезде како бих показао да ми је место међу првотимцима. Први меч је гледало 150 гледалаца, други 1.500, а трећи 15.000. Јануар месец, 1955. година, хладно... Када се први тим вратио са турнеје из Јужне Америке, одмах су ме убацили међу најбоље и ту сам и остао“.
Идол и узор био му је предводник генерације црвено-белих из средине педесетих година прошлог века – чувени Рајко Митић, прва 'Звездина звезда' и човек који данас има споменик испред стадиона у Љутице Богдана 1, који уједно носи и његово име.
“Рајко Митић је једина права, а уједно и највећа легенда Црвене звезде. Зашто? Није отишао у иностранство, није отишао у ниједан други клуб, није желео да напусти своју породицу, није уцењивао Звезду... Због свега што је урадио, сматрам да је заслужио споменик испред стадиона, заслужио да се тај исти стадион зове по њему. Умео сам сатима да га чекам испред као бих имао ту част да га возим од Маракане до Славије. То је био само мој начин да искажем поштовање према човеку који је обликовао Црвену звезду. Сви ми смо, на неки начин, добили нешто од Звезде – новац, станове, ово, оно... А, он није ништа добио“, јасан је Шекуларац.
Ипак, није сагласан са начином на који се улази у споменуто друштво, које осим њега и Рајка чине и Драган Џајић, Владимир Петровић Пижон, Драган Стојковић Пикси и генерација из 1991. године која се попела најпре на кров Европе, а потом и света, истичући у први план Бору Костића, најбољег стрелца у историји црвено-белих.
“Мислим да је публика та која одређује такве ствари, а не клуб. Истовремено, мислим да је жалосно да барем још десет легенди, по мом мишљењу, није промовисано на тај начин. Али не би их звао ’Легендама звезде’, већ бих их сврстао у то друштво од двадесет, тридесет, педесет одабраних имена – оних који су толико дали клубу, а да ово буде само један начин да им се Звезда донекле реваншира за њихов допринос. Све у свему, као што сам и рекао, легенде треба да бира публика, а не руководство. Не знам како се данас бирају ’Звездине Звезде’, али исто тако не знам како се осећа Бора Костић који је постигао 1.200 голова, док ја, без њега, не би био ни Ш од Шекуларца“.
Људи су често у шали говорили да је од споменутих 1.200 погодака Костића Шеки наместио барем 1.119.
“Кажем му ја, пошто је судија досудио прекршај на четрдесет метара – ’Боро, иди тамо да ти центрирам’, а он ће мени – ’Дај, пусти даћу гол’. Станем, прекрстим руке и гледам како ће да је шутне, а она оде право у ракље. Па се окрене ка мени и каже ми – ’И ово си ми наместио’. Бора је био страшан играч, голгетер, духовит и сигурно да је заслужио много већа признања. Хвала и њему што ме је учинио оним што сам данас јер је, између осталог, у ’пола ноћи’ знао где ћу да му исцентрирам – увек је био на правом месту. Јесам му наместио много голова, али је био, брате, мајстор светске класе“.
Истовремено, народ је момка рођеног у Штипу видео као великог женскароша, шаљивџију...
“Не могу ја да будем много духовит када се служим са 300 речи. Ја нисам учио школу, ја сам играо фудбал – према томе ја духовит не могу да будем. Мислим да сам био шармер. Хоћу да покажем публици да противник, коме је тренер рекао да се не одваја од мене, не може да ме чува. Ја десет метара на једну страну, он за мном... Ја десет метара на другу страну, он за мном... Ја изађем са терена на западну трибину, седнем међу навијаче, а он стоји поред аут линије и чека ме. Није то био шарм, већ нека моја дрскост у жељи да покренем масу“.
Важио је и за великог боема и трошаџију, па је сходно томе највећи мит онај да је ципеле брисао новчаницом од 5.000 динара, а ту је и прича када су он и његов пријатељ Зоран Миладиновић, легенда Партизана, рамезнили неколико додавања на вечитом дербију на запрепашћење свих присутних.
"Људи воле да преувеличавају ствари када сам ја у питању, па су тако причали да сам новчаницама од 5.000 динара, популарном ’петхиљадарком’, брисао ципеле, а то није било тако. Знао сам да је Владица Поповић био ’тежак’ на новцу, па извадим штос пара, обришем ципеле и вратим их у џеп. Само да он види да ја имам паре јер их у моје време није било у фудбалу као данас. Тако и да прича, ја сам се договорио са мојим пријатељем – разменимо пâс на почетку, ја дам мом играчу и идемо даље“.
Тада је било потпуно нормално да навијачи вечитих ривала заједно проводе време, иду на стадион да навијају, нешто што је данас апсолутно незамисливо.
“Желим да истакнем и још једну ствар, а то је да смо ми играли на стадиона Партизана јер се наш у тим тренуцима градио. И тада није било као данас, да не смеш да седиш где хоћеш, већ само поред свих. Ми смо се дружили потпуно нормално, ко год да победи, нико нас није дирао. Били смо страшни пријатељи. Уосталом, моји најбољи пријатељи су Зоран Миладиновић, Велибор Васовић, браћа Срђан и Звездан Чебинац – све партизановци, нераздвојни другови и кућни пријатељи. Нисам сагласан са овиме данас – да Партизан и Звезда треба толико да се мрзе, бију... Стави ти Партизанов шал, ти Звездин и седите и навијајте за свој клуб. То је за мене апсурд“, сматра Шекуларац.
Од свих ствари за које га везују, каже да је једино тачно да воли коцку, па и данас игра тикете иако, како каже, нема среће.
“Мене бије глас да сам био женскарош, али није баш тако. Док коцку волим, и дан данас попуњавам тикете иако ништа нисам добио још од ’41. Сећам се једном приликом, чини ми се у Јужној Америци, прилазим саиграчима, они играју карте и ја им, пун себе, кажем – ’Шта ви ту као играте карте, а мени Аца Обрадовић дао 300 долара’. А они мени кажу да је њима дао по 1.000. Ја одем код њега – ’Чика Ацо, ја најбољи играч, ви мени дате само 300, а њима по 1.000’, он ми одмах одговара – ’Па теби Шеки да сам дао и 5.000 ти би све потрошио’. Није ми дао разлику, каже да ми је и ових 300 било довољно за трке коња. Тада је 300 долара била огромна пара, 1.000 је коштао ауто“.
Најбоље године каријере биле су му од 1955. до 1962. године, када је наступио на своја два Светска првенства, и Олимпијским играма, прво у Шведској, а затим и у Чилеу. Управо због игара на Мундијалу у Јужној Америци залудео је светске медије, зарадио оцену 11 од еминентног часописа' Франце Фоотбалл' за наступ против Уругваја и постао први играч са ових простора који је зарадио место у најбољем тиму најважнијег турнира.
“Од 1955. до 1962. су биле моје најбоље године, после тога су дошле казне и све оно друго. Те 1962. сам добио оцену 11 на Светком првенству, био део најбољег тима Мундијала као први југословенски играч коме је то пошло за руком. Када сам у Паризу играо утакмицу против Пелеа, сутрадан у новинама наслов – Пеле заборављен поред Шекуларца. Ту је и меч у Штутгарту, када је цео стадион навијао за мене иако сам ја дриблао њихове играче. То је за мене признање, поред наступа на Светским првенствима, навијачи. Не признајем фудбалере који сами за себе причају ово или оно, изволи – покажи на терену ко си и шта си. Хвала публици што ме је поштовала и волела“.
Међутим, све је променила првенствена утакмица у Нишу када је ударио судију Павла Тумбаса и зарадио осамнаестомесечну суспензију.
“Судија Тумбас ме је провоцирао, али то је моја глупост. Ја сам сâм себе уништио без обзира на све шта ми је причао. Невероватно ми је да се све тако наместило, у утакмици коју није требало да играм, противник је водио 3:0 и да буде све присутна нервоза... Опет, од судбине не можеш да побегнеш. То тврдим и данас када имам и 80 година, немогуће је побећи. Није мени било лако да, у то време, без новца и готово ичега носим толико бреме славе. Нисам имао ову главу за оне ноге, а сада је обрнуто – сада имама добру главу за лоше ноге“.
“Био сам кажњен на годину и по дана, нису хтели да ме приме у војску, па су ме онда послали у армију и дали ми пушкомитраљез да носим и да са њим јуришам узбрдо и низбрдо. Само како би они доказали да нема протекције. Данас кад гледам на то, срамота је да ти једног Новака Ђоковића тераш узбрдо-низбрдо, а он дао толико тога за ову земљу. Невероватне сцене, ја носим пушкомитраљез, а нас прати на стотине људи само како би видели мене“.
Поред тога, највише жали за пропалим трансфером у Јувентус. Званично саопштење било је да Шеки не може у Јуве, за тада рекордних 800.000 долара, 'јер мора да остане да забавља радничку класу', али он верује да је разлог било нешто друго.
“Ђовани Ањели је три дана био овде како би преговарао са мном. Али, они ме нису пустили да идем у иностранство јер Ањели није хтео да иде да преговара са врхом државе о фабрици Фијата, већ је дошао због једног ’фудбалерчића’ Шекуларца, а не због Југославије. У ствари, да је Ањели само отишао до те фабрике, све би било у реду. Ја бих играо у Милану или Јувентусу... Ипак, не могу да гарантујем да би са толиком ловом био нормалан, сигурно бих опет направио неку глупост“.
За крај, један од најдаровитијих играча света присетио се и како је себе спречио да у срцима звездаша остане упамћен и као тренер који је предводио најбољу генерацију у клупској историји – ону која је у Барију освојила 'ушати пехар'.
“Умео сам са том генерацијом, довео сам их до дупле круне, али сам опет направио глупост када сам у Келну гурнуо редара и због тога сам био кажњен. Али морам да кажем да је Звезда испала веома коректна према мени, исплатила ме је и лепо сам се опростио. Рекао сам Љупку Петровићу, изволи на готов тим, тим који седам месеци није изгубио утакмицу. А и данас је тако, Звезду и даље јако волим, коректни су према мени. Звезда ме је све научила, Звезда ми је све дала и овај црвени џемпер на мени је у њену част. И данас ми помаже и не знам шта бих без ње“, закључио је причу Драгослав Шекуларац уз осмех.
Фудбал је играо и у Сједињеним Америчким Државама, Колумбији и каријеру је завршио у српским Белим орловима у Канади, док је као тренер, поред Звезде и Америке, био и на Блиском истоку.
Као најбоље играче од оних које је тренирао, одмах је нагласио имена Драгана Стојковића Пиксија и Дејана Генија Савићевића.
“Пикси и Дејо Савићевић су, уз још два три играча, а тренирао сам много великих играча, Лионел Меси и Дијего Армандо Марадона. С друге стране, Пикси остане да тренира и када се тренинг заврши, а Дејо је већ у Титограду игра карте. Опет, озбиљност италијанског фудбала је Деји помогла да сазре као играч, а у Калчу је, уосталом, и пружао најбоље партије у животу. Јер постоји један део његове каријере који се односи на период проведен у Југославији, али и она сасвим друга у дресу Милана“.
Да је ипак могло да се 'изађе на крај са њим' говори и анегдота из Аустралије.
“Знаш како су ме у Аустралији дисциплиновали? Не вежем се ја када возим, заустави ме полицајац и узме ми 120 долара. После сто метара, опет ме заустављају и опет 120 долара. Двеста метара, 240 долара. Знаш како сам се везивао – као ’бела лала’. Примениш закон, па да видиш како су Срби дисциплиновани. Само по џепу, то је једини начин“.
Управо из става о Мундијалу сматра и да не може да се каже да је Меси бољи до Пелеа.
“Како да кажеш да је Меси бољи од Пелеа... Пеле је одиграо Светска првенства, дође – покаже да је најбољи и четири године се слика. Да се разумемо, веома ценим Месија, ни ја не могу да верујем на који их начин дрибла, с којом лакоћом. Али неке утакмице за репрезентацију, односно Светска првенства је одиграо испод својих могућности. И, сад ти причаш да је он бољи од Алфреда ди Стефана, Ференца Пушкаша, од Пелеа... Меси и Пеле су неупоредиви, пре свега јер Пеле има освојена три Мундијала, даје голове на све начине, брз је, скаче. И дан данас би био међу најбољима да игра.
С друге стране, Роналдо ме подсећа на Бору. Када треба да да гол – он га да. Не мора да дрибла као Меси, али је исто тако увек опасан по гол, модеран играч. Јесте мало арогантан, али са таквим головима, таквим квалитетом и толиком ловом који они примају, па ја бих био још арогантнији“.
Прокоментарисао је и успех садашње генрације свог клуба, пласман у европско пролеће после две и по деценије, реми са московским ЦСКА, као и утицај тренера Владана Милојевића.
“Мислим да је 0:0 добар резултат, иако је Звезда имала једну стопостотну шансу. Свакако да је боље победити 1:0, али битније је да смо још једном показали да смо створили тим који нема страха – тим који може у сваком моменту да ти да гол. Пружају добре партије и ја им честитам на томе.
Тренера Владана Милојевића сам приметио још из времена када је водио пионире и кадете Црвене звезде, и још тада је оставио страшан утисак на мене начином на који је водио екипу. Мислим да он има и ’нос’ и знање и шарма да води овакву Звезду, а верујем и њему и његовим играчима да ћемо успети. Гарантујем да зна шта ради“.
Извор: Б92
Коментари / 0
Оставите коментар