Прича и сјећање: Портов излазак из провинције (и три посебна Алжирца)...

Да је то данашњи фудбал, подсећали су португалски новинари уочи тридесете годишњице Портовог подвига, не би се ни играло, пошто је снег био до чланака, па до колена, па до кукова, па онда више није било ни битно докле, одложило би се за неки други дан, нашло би се неко решење, или би Јапанци већ саградили неку куполу изнад Националног стадиона.

Фудбал 14.02.2018 | 20:30 Пре Зизуа, био је Рабах Мађер.

Добро, само један од двојице алжирских мајстора рођен је у Марсељу, и ни за најведријих дана не би се могле Атласке горе видети голим оком из његовог дома, али да сте питали његовог оца и његову мајку, знали би непогрешиво, у сваком тренутку, у свако доба дана и ноћи, нема везе што је прошло тридесет година откако су је последњи пут видели, знали би да покажу прстом на једну страну, ка југу: тамо, тамо је наша домовина.

И има још нешто, Смаил Зидан се вероватно нервирао што његов син долази с тренинга и прича му о неком тамо Слишковићу и неком тамо Франческолију – толико га је волео да ће дати Смаиловом унуку име по њему; додуше, само зато што ни на француском ни на арапском Блаж не звучи баш како треба – шта ће ти они, сине, кад постоји човек на којег треба да се угледаш, момак који игра фудбал како нико северно од Сахаре и јужно од Медитерана није играо, и да ли ћеш икада, забога, бити као Мађер.

Рабах Мађер био је, у недостатку бољег израза, геније.

Пеле му је замерао само једно: што је у оном финалу Купа шампиона 1987. године, када ће читава Европа сазнати за његово име, када у 77. минуту док Бајерн већ ставља једну баварску шапу на пехар, постигао гол петом – магија, чудо, промућурност, спонтаност – и окренуо се.

Да се није окренуо, говорио је Пеле, био би то најбољи гол свих времена.



Овако је био само фантастичан и пресудан: Лотар Матеус ће морати да буде назочан, први пут у каријери, немачком краху пред сам крај финала, и једног каснијег пролећа у којем ће, испред телевизора, учествовати и моја генерација, све му се десило поново, као лош филм; само што је уместо Португалаца предвођених Алжирцем био ту неки Енглез, па одмах потом и неки Норвежанин, у неком црвеном дресу.

Рабах Мађер се ушуњао у петерац, лопту му је дотурио Жуари – само три минута касније, Алжирац ће узвратити услугу Бразилцу и резултат ће бити окренут наглавачке, и Порто ће доћи до трофеја – и онда ју готово нехајно, као да је на школском игралишту или на чему се већ играло у његовом Хусеин Деју, петом проследио у гол.

Знао је велики Пеле да погреши у много чему, посебно када би му синуло да се бави предвиђањем наредног првака света, па нека буде да је погрешио и у овоме: тај окрет главом Рабаха Мађера није био од страха ни од стрепње, био је то додатни ударац у самопоуздање немачке одбране којом командује голман Пфаф, пошто Карл-Хајнц Румениге не игра. Тај поглед је, опрости нам, Пеле, само допринео лепоти и снази гола.

Али чак ни чудо на Пратеру неће толико одзвањати у колективном несвесном најодликованијег португалског клуба. Не памте они Мађера нужно само по тој пети која се спрда са устаљеним светским поретком и враћа португалски фудбал на велику мапу, први пут у четврт века, први пут у модерном фудбалу; један је други гол, и једна је друга утакмица, једнако важна, ако не и значајнија, за плаво-беле из гнезда змајева.

Било је то на зиму исте године, негде средином децембра, Артура Жоржа већ је заменио Томислав Ивковић,Жуари је био повређен, али Мађер је и даље био ту, било је финале Интерконтиненталног – или, како смо га и ми некада од милоште звали, Тојота – купа, најчуднија утакмица у историји Порта, и она која је домаћег великана, члана славне тројке, извукла из провинције и малограђанштине.

Није, зато, ни чудо што су средином децембра, када се ваш цењени колумниста обрео у Португалији, сви дневни спортски листови – а португалска спортска штампа има дугачку традицију и велики углед – посветили том снежном дану у Токију много редова, реминисценција и љубави, и што су се ударне информативне емисије, срећне ли земље, отварале снимцима једног давног меча...

Порто је играо за светску титулу – а то јесте светска титула, не слушајте шта вам кажу они који би да унизе тај трофеј – против Пењарола; звучи чудно, али Порто је био мали клуб спрам уругвајске институције, а ни Европи баш није ишло, те је од 1980. до 1987. само Јувентус успео да пробије доминацију Јужне Америке, и то на пенале, и то против Аргентинос Јуниорса...

Пењарол је, уосталом, у Токију већ био, пет година раније тукли су, прелако, Астон Вилу, и знали су шта их чека.

Но за ово нису били спремни. За то да ће се небо дословно отворити.

Да је то данашњи фудбал, подсећали су португалски новинари уочи тридесете годишњице Портовог подвига, не би се ни играло, пошто је снег био до чланака, па до колена, па до кукова, па онда више није било ни битно докле, одложило би се за неки други дан, нашло би се неко решење, или би Јапанци већ саградили неку куполу изнад Националног стадиона.

Али биле су то осамдесете, грубе, задрте, зајебане осамдесете, и фудбал се терао чак и ако минималних услова за терање фудбала није било. По цичи зими, са лоптом која не може да одскочи ни милиметар...

Постоји негде на Јутјубу читава та утакмица, деведесет мучних минута па два продужетка, и не препоручује се њено гледање чак ни најзадртијим поклоницима фудбала; то је као да кажете да волите филмове, па вам неко ували неко експериментално онанисање каквог надахнутог немачког синеасте, без реда и радње.

Укратко, снежило је и снежило и снежило, Порто је по леду и зими водио, Мађер је шутнуо искоса, па је лопта стала у неком јарку испред мреже, па ју је Фернандо Гомес утерао у гол; Пењарол је пред крај изједначио, није то био ни шут него бацање по снегу, као што није био фудбал него је било грудвање и трчкарање около, да се играчи не би смрзли, па су дошли продужеци, прво један, па је почео други, па су сви чекали да се десе пенали. Да, некад за једанаестерце говоре да су нехумани, али тада не би били...

А онда је 109. минут и геније из Алжира, који је можда први пут играо на толиком снегу, буде снажнији од једног уругвајског бека, и успева да поткопа, у мочвари, лопту таман толико да она полети изнад голмана; Едуардо Переира се још нада да ће она пасти у блато и зауставити се, пошто пада непосредно пре линије, али инерција је, чак и у Јапану, чак и у овој олуји, јача од разума.

Није било већег, а бизарнијег гола; важи и обрнуто...

Момак којег су две године раније отерали из француског Тура јер “не може да разуме тактику”, добија пробни круг истог оног возила чије ће кључеве четири године касније задужити Владимир Југовић – та се “тојота” и данас чува у Портовом музеју – а маса тамо кући је толико распомамљена да авион са играчима португалског шампиона не може да слети на писту од навијача који би да додирну своје хероје.

Да, пре Зизуа био је Рабах Мађер.

Од тада је, од тог Алжирца са бројем осам на леђима, Порто велики клуб. Зато им се и могао десити Мурињои још једна титула првака Европе.

Такав ће, без сумње, бити и вечерас.

Нисмо само у снегу – неће га, срећом, бити вечерас на Драгау, можда буде падала киша и то је то – и нисмо само у оном мечу пре тридесет година, него нас ево пред судар осмине финала Лиге шампиона, Порто против Ливерпула; и нисмо путовали три деценије унатраг и много хиљада километара до Јапана само зато што су Порто и Ливерпул клубови који баш воле традицију и радо је се сећају.

Не, ту смо јер је после Рабаха Мађера, и после Зинедина Зидана, био – и још је – један други Алжирац, који би, уз обилату помоћ опасних Винсента Абубакара и Мусе Мареге, могао да зада много проблема Клоповој волатилној одбрани, чије рупе Вирџил ван Дајк још није успео да проштепа.

Јасин Браими одрастао је у Француској, на легенди о Мађеру, али и на успореним снимцима Зизуа иРоналдиња, које је најбољи алжирски фудбалер и капитен репрезентације што ће овог лета бити добар пик за неутралце скидао и упијао.

(Зар треба подсетити да је актуелни селектор Алжира управо Рабах Мађер?)

Тај краљ дриблинга можда још не може да се назове генијем, хајде нека израз, у недостатку бољега, сачувамо за оне који су се и доказали, али ако вечерас на муке натера Ливерпул, можда ћемо и променити став.

Браими, дешњак који воли леву страну терена, због чега помало подсећа на обрнутог, само још непредвидивијег Арјена Робена, по доласку у Порто спремно је преузео Мађерову “осмицу”, и сигурно су навијачи на Естадио до Драгао с подозрењем сачекали момка који је у млађим категоријама Рена стасавао са Дамијеном ле Талеком, понајпре јер су чули да он баш и не воли да тренира и да се мучи. Алжирац их је, пак, натерао да се заљубе у њега.

Утакмица против Ливерпула биће велики тест за “малог Мађера”: скаути премијерлигаша већ су га питали за здравље, а његове деонице само ће да нарасту уколико вечерас у екипи Сержа Консеисаа буде намучио бекове гостију са Енфилда, у окршају који ће тешко бити досадан. Агресиван, снажан и нападачки Порто против вероватно тренутно најузбудљивије нападачке линије у Европи, Салах-Фирмино-Мане.

Но Јасин Браими и ресто играча плаво-белих свесни су да у оваквим утакмицама игра и традиција; биће ту много помињања снежног Токија, и једног ранијег Алжирца, и његове пете на Пратеру.

А Ливерпул? Хајде да не оставимо ни њих без прошлости коју навијачи овог клуба, у недостатку светле будућности или макар чудесне садашњости, толико воле: Ливерпул је два пута играо против португалског великана у европским такмичењима, и никада није доживео пораз.

Но за причу у којој се додирују пехари, континентални и светски, много битније, први пут су се два европска гиганта срела на пролеће 2001. године, Ливерпул је водио Жерар Улије, и голове су дали Мајкл Овен и ДениМарфи; шест година касније, Фернандо Торес је постигао свој први гол, а онда и други гол, у Лиги шампиона за Бенитезов Ливерпул, било је тешких, стварно тешких 4:1 у мечу који су “Црвени” морали да добију. Једном од многих...

И оба пута после Порта, сећамо се и тога, ако се већ не сећамо пете у Бечу и снега у Токију, Ливерпул је догурао до финала европског такмичења.

Извор: моззартспорт