Прича: Човјек који је превише знао...
Сада је Кларенс на новом почетку. Можда и првом правом, без обзира на то што Депортиво тавори при дну Примере, и што неће имати превише стрпљења за експерименте.
Фудбал 13.02.2018 | 23:00
Јок, сине, ти си много паметнији од овога. Не можеш да будеш магационер ако си прочитао толико књига; не можеш ти, с факултетом - знам да ћеш ми рећи да дотичним можеш да очистиш задњицу, али шта ћу ти кад имаш ту диплому - да радиш у мојој фирми. Не иде.
Почињем, са стрепњом, да мислим да је Кларенс Седорф, тај неопевани геније европског фудбала на прелазу два века и охо-хо после тог прелаза, тај најбољи фудбалер на свету за којег се нико то није усудио да каже, једноставно преквалификован да буде тренер; са нервозним ћемо ишчекивањем, ето, гледати како ће се снаћи у Коруњи, и ако његов стаж на Ријазору не буде успешан, знаћемо да је то посреди.
Он је, знамо да је парадоксално, али можда је заиста тако, превише интелигентан да би седео на клупи.
Видело се то, причају, још у Ајаксу - од Јохана Кројфа у чувеној школи није било дечака који тако брзо капира и толико хитро одиграва од тог бегунца из несрећног Суринама - а када му је било свега двадесет и која успео је, у Реал Мадриду, да наљути и великог Капела.
Легенда каже да је Реал играо на Висенте Калдерону, било је 1:0 за Атлетико, и када је Дон Фабио ушао у свлачионицу, Кларенс Седорф је већ држао вакелу, објашњавајући играчима тачно где су погрешили и шта треба да раде у другом полувремену.
Италијан га је гађао тренерком. “Ако знаш све то тако, што ти ниси тренер?!”, дрекнуо је на још младог Холанђанина.
А овај му није остао дужан. Јер Кларенс Седорф, са својим ногама као да су изникле у прашумама Јужне Америке, са плућним капацитетом читавог Амазона, и са језиком бржим но што су све житељке Црвене амстердамске четврти могле да измаштају, никоме никада није остао дужан.
Још мање је остао гладан победа и трофеја, и баш на тој утакмици коју је водио као тренер уместо Капела, Мадриђани су се разгоропадили у другом полувремену и славили са 4:1.
Не, није то она утакмица по којој ћемо га памтити.
Океј, Седорф је играч чију сте сваку утакмицу могли да умеморишете, и да се не сећате ниједне, јер је био једнако добар, но једна друга се ипак издвојила, по оном голу који је дао управо Атлетику, са једно педесет метара или из Барселоне, или из родног Парамариба, нисмо сигурни: одапео је ту лопту и она је летела једно трећину секунде, једва толико јој је требало да насамари Молину (Молина је увек волео да игра неког трећег бека, и било је тренутака када би му се то осветило).
Причало се и да је од газде добио 250 флаша вина само за овај гол, а пошто Седорф никада у животу није лизнуо алкохол, његови пријатељи мора да су добро прошли...
Серијски неговатељ сребрнине није се дуго задржао у Мадриду, али било је довољно да заједно саМијатовићем, Робертом Карлосом, Редондом, Карембеом, Панућијем и Шпанцима прекине тродеценијски пост најтрофејнијег клуба на свету. Био је оно што је Реалу недостајало и биће оно што ће Реалу недостајати, а исто се може рећи и за Интер; ако га је из Мадрида отерала кратковидост, у Милану ће заменити штрафту на дресу, али не и стадион, када Марчела Липија наследи Ектор Купер, с којим се није нимало слагао.
(Интер ће у том трансферу заузврат добити момка који се зове Франческо Коко, али то је Интер, шта вас чуди...)
Тако је рођена велика љубав, она Росонерих и Кларенса Седорфа, и овај вечити путник – Ајакс, Самп, Реал, Интер – најзад ће се скрасити и постати кичма, тежиште, реморкер, пропелер и лунарна сонда последњег великог састава АЦ Милана, баш тамо где је његов дечачки идол, Френк Рајкард, досегао звезде.
Сам ће касније причати зашто се баш на Сан Сиру осећао као код куће, и то нема везе само с Рајкардомни с чињеницом да му је Силвио једне године испунио жељу и довео му омиљеног саиграча (то је увек био и остао Роналдо): Милан је у то доба неговао савршену равнотежу између императива за победом и иманентне страсти за лепотом игре коју је наметала размажена публика и саможиви сладострасник у ложи; а није ли то, најсведеније, тај меланж лепоте и немилосрдности, управо како бисмо описали човека који је освојио четири трофеја Лиге шампиона са три различита клуба, уз још туце важних домаћих и међународних пехара?
Занео сам се, праштајте, тешко је не занети се када се мозак напрегне да се сети једне лоше утакмицеКларенса Седорфа – мењали су се дресови, мењале су се фризуре, мењали су се људи на трибинама, само је то остајало константа, то и његова вишенаменска индустрија, по чему му савременици налик Балака или Лампарда нису били ни до штуцни – али ово није текст о играчу Кларенсу Седорфу, јер би тај текст, баш као и његово мајсторство на терену, морао бити и за памћење и потпуно обичан, у исто време.
Ово је, понукана вешћу да је дошао у Галицију, прича о тренеру Кларенсу Седорфу, или макар о томе како је могуће да сува интелигенција – и фудбалска, и животна, можда понајмање социјална, ех, шта ће кад је волео да се свађа и није умео да оћути никоме ништа – која је делила свлачионицу са највећим именима свих времена (Капело, Анчелоти, Липи, Ван Гал, Хидинк, и његов први инострани тренер, за којег је остао заувек везан, Свен Горан Ериксон...) није већ велики алленаторе, него страхујемо шта ће бити с њим на Ријазору, у Депортиву који толико дуго пати и живи у сенци не толико давне прошлости.
Знамо, Ла Коруња је толико пута испричана прича да никада неће бити досадна, но да ли је наш млади Професор баш онај који ће успети да напише наставак?
Сем те, у недостатку бољег израза, преквалификованости, можда је необуздана жеља за победом, уткана у његове гене и у његово детињство још откако су његови родитељи покушавали да саставе крај с крајем у Холандији, па је читава бројна фамилија живела у једној маленој кући, та која му одузима стрпљење и попустљивост, преко потребне супстанце за једног стручњака на почетку каријере. То се опрашта Капелу, којег би Седорф сигурно желео да имитира, али некоме ко ауторитет и даље гради само на чудима за која су били задужени његови дредови и копачке, више је терет него олакшавајућа околност.
И као играчу му је предугачак језик, што у јавности што током деведесет минута, доносио сијасет проблема, и није био увек најпопуларнији играч, понајмање у Холандији, у којој је не једном осетио последње трзаје расизма.
Истраживање о томе да ли ће Седорф успети и поред терена – а толико му жарко желим да успе, упркос томе што вероватно никада, ни на једној утакмици после Ајакса, нисам навијао за неки тим чију је мајицу он обукао – одвело ме је до давног цитата Бруна де Микелиса, некадашњег главног психолога у Милану.“Он уопште нема личност за једног фудбалера. Он је причао 10% као играч, 70% као тренер и 20% као директор клуба. Никад у животу нисам имао посла с тако снажном личношћу.”
Један од вицева који су се причали по Миланелу био је о томе да свако мора да научи да, кад тренер подвикне да треба да се изврши нужда на терену, одмах без поговора изврше нужду; само би Седорфстајао ту и питао: “Је ли, тренеру, а које боје треба да нам буду г...на?”
Ту је и питање колику је психолошку рану оставило Миланово недостојно поигравање са Седорфом пре четири године. Позвали су га тада, након што је Алегри потрошио последњи кредит, не хајући што је, из љубави према игри, желео још да траје, па се скрасио у Бразилу, у Ботафогу, на родном континенту; Кларенс Клајд није часио ни часа и створио се на Малпенси док си рекао “Гразие”.
Није то био онај Берлускони, није то био онај Милан, а нисмо сигурни да ли је то био онај Седорф. Мршава екипа свакако је приказала боље игре под натуршчиком, и од 19 лигашких утакмица под његовим кормилом, славили су на 11, но председник је можда већ у јануару знао да је Холанђанин само прелазно решење, поштом се у Миланелу његов наследник Филипо Инзаги већ вадио из офсајда, и по први пут се није нашао у право време на правом месту...
Седорф није одустао од тренерске каријере, али ни покушај у Кини није се завршио најсрећније, и било је неке тужне симболике што га је тамо далеко на истоку, у Шенжену, заменио његов други отац, Швеђанин Ериксон.
Сада је Кларенс на новом почетку. Можда и првом правом, без обзира на то што Депортиво тавори при дну Примере, и што неће имати превише стрпљења за експерименте. Седорф је увек био играч који друге око себе чини много бољима него што стварно јесу, и ако је док је путовао светом и бавио се хуманитарним радом, не заборављајући да гледа фудбал, остало нешто од те магије, можда ће овај интелектуалац међу играчима срушити незгодну српску тезу с почетка нашег текста.
А ми знамо шта ћемо једва чекати: крај марта и почетак априла, када Кларенс Седорф поново уђе у свлачионицу Атлетико Мадрида, и штета што то више није Висенте Калдерон, који га добро памти, али биће туДијего Симеоне, који га памти још боље, из директних сучељавања и у Шпанији и у Италији.
Само што кад овог пута крене да играчима објашњава тачно где су погрешили и шта треба да раде у другом полувремену, неће бити никога да баци тренерку на њега.
“Ја све знам, ја сам тренер”, вероватно ће рећи Кларенс Седорф.
Извор: моззартспорт
ФОТО: Ацтион имагес
Коментари / 0
Оставите коментар