Сјећање: Храбри Срђан Алексић

Овога 27. јануара, на Савин дан, навршиће се 25 година од трагичне смрти Требињца Срђана Алексића, који је живот изгубио у 27 години.

Република Српска 27.01.2018 | 08:54 Срђан је након шест дана борбе изгубио битку за живот у требињској болници 1993. године, од последица батина које је задобио у центру Требиња бранећи суграђанина Бошњака Алена Главовића.

Кобног  21. јануара 1993. године Алена су напала четворица резервиста Војске РС, а када је Срђан пришао да га одбрани бес су искалили на Срђану. Пао је у кому из које није успео да се пробуди.

Након овог догађаја, који ће заувек остати уписан у историју ратног Требиња, један од нападача је погинуо на ратишту, а друга тројица су била осуђена на по две године и четири месеца затвора.

Ова реченица и данас се пролама Требињем, али и другим градовима бивше Југославије где се чуло за Срђаново дело.

''Сада би имао унуче од 25 година, али немам, шта је ту је. Срђан је нестао пре толико година, али остали смо ми да се боримо и будемо људи. Не да поштујемо Срђана, него оно што је учинио, јер је показао да се исплати бити човек.  Он и данас живи не само у мојој, него и у душама многих добрих људи које сусрећем, а колико је оних који га цене, а ја не знам'', почиње пред 25. годишњицу од смрти, са сузом у оку, сећање на свог сина отац Раде.

Каже да је и после толико времена уверен да није остало ништа вредније од човека.

''У тој речи је састављено све оно што је потребно да би у миру, лепоти и љубави живели'', истиче Раде.

Он каже да га често питају како се Срђану не одужи његово родно Требиње, а њего одговор је да Срђан није нешто учинио да би некога задужио.

''Он је то учинио из своје исконске потребе да заштити немоћног човека. Уместо Алена могао је то бити неки Марко, или човек било које друге вере, Срђо би исто учинио. Срђану се не треба одужити нико, али морамо на то да указујемо младим генерацијама и да им помогнемо да превазиђу зло савременог живота, отуђење човека од човека'', наводи Срђов отац.

Раде каже да Ален Главовић, који је отац одрасле ћерке и сина, сваки пут када дође са породицом у Требиње обиђе Срђов гроб и посети њега.

За догађај из 1993. године, када му је Срђан спасио живот, одавно знању Аленова деца.

''Аленов син ми је рекао: Чика Раде, отац мој поштује Срђана, поштујем га и ја, а кад не буде оца ја ћу наставити да га поштујем!'', прича Раде.

Срђана се радо сећају и Требињци који су с њим провели детињство и младост.

Један од њих је и Боро Булајић, који се са Срђом дружио од основне школе, а најлепше дане детињства и ране младости су провели скупа.

''Срђо је био момак који мрава не би згазио. Свакоме је био спреман помоћи. Било је ситуација када смо се ми у друштву двоумили да ли прискочити некоме у помоћ, а Срђан никада није тако размишљао. Увек је, без двојбе, помагао човеку'', каже Боро.

Овај Требињац наводи да никада не могу избледити сећања на њихово дружење, школске дане, градске улице, кафиће, прве љубави, одласке на море.

Од много младалачких анегдота и несташлука са нама је поделио једну, која је, како тврди, тада насмејала цели кафић.

''Било је то време када су млади пили жестока пића уз „мале сокове“, који су се сипали из великих боца у чаше. Радили смо као конобари у једном кафићу у Старом граду и била је гужва. Гости су наручивали само жестоко пиће и „мали сок“. У једном моменту Срђу је досадило, па је у једну часу насуо више сока од мере, а када му је гост дао примедбу само је узео чашу и отпио гутљај. Цела кафана се смејала'', сећа се Боро једне од низа анегдота са Срђом.

Боро и данас одлази у кафиће у Старом граду, где су Срђо и његово друштво окупљало,  а у једном од њих упознао је и Небојшу Глоговца док се у Требињу снимао филм „Кругови“.

''Није било гужве у кафани. Небојша је стајао за шанком. Ја сам неколико пута прошао поред њега, излазио и улазио у објекат, док се он у једном моменту није окренуо и рекао: „Шта пролазиш поред мене као поред турског гробља?“ Тако смо се упознали'', каже Булајић.

Сећа се Боро и београдске премијере „Кругова“ на коју је ишао са још једним Срђовим другом.

''Кад смо се враћали толико смо били у филму и свим догађањима који су били повод да се сними тај  филм, да смо код Чачка 5 километара промашили раскрсницу и продужили погрешним путем'', прича овај Требињац.

Срђан је био и талентован спортиста, члан требињског пливачког клуба, али и глумац аматер и требињском позоришту.

У Требињу се сваког лета одражава пливачки митинг „Срђан и Максим“, који је и знак сећања на Срђановог рођака Максима, који је, такође, трагично изгубио живот.

Срђаново име носе и спортски терени у насељу Брегови, које је изградио кошаркашки ас Дејан Бодирога, а једна од идеја која се чула последњих година је да се по Срђу назове и награда која се на смотри драмским аматера Фестивалу фестивала додељује најбољим аматерским позориштима региона.

И овога 27. јануара отац Раде, Срђанови пријајатељи и познаници положиће цвеће на Срђов гроб на градском гробљу у Подгљивљу.

Извор: Блиц