Прича: Ко је проклео Панатинаикос?!
Да ли пропадање атинског великана има додирних тачака са Црвеном звездом?
Фудбал 19.01.2018 | 22:30
Није било потребе, мада не би било згорега понекад опсовати и помислити шта би све било другачије да је тог пролећа Звезда дошла да одмери снаге са Ајаксом, уместо што је Панатинаикос на најсветијем европском фудбалском стадиону био недорастао ривал младом Кројфу и другарима (нешто ниже ћемо о још једном судбинском дуелу та два клуба)...
Подсетимо се детаља са утакмице у Београду, који су црвено-бели добили са 4:1.
Јер Грци су то, а Грци имају оне претке што су веровали у богове, а ти богови, то вам је једна скроз погана и зла братија – мада ће неко рећи да су по особинама, у ствари, само личили на људе што су вајали њихове кипове и успављивали децу причама о њима; мораш баш да се помучиш, па да међу свим тим херама, хемерама, деметрама и хестијама нађеш неку да није убијала како јој се прохте или претварала противнице у зглавкаре – у којој се није знало ко се коме свети и зашто, па ће бити, пре него Срби и Југословени, да су то Панатинаикос, најстарији од три значајна атинска клуба, проклели неки ликови ту из комшилука, кад кренете ка Солуну, они манијаци с Олимпа.
Ваљда се клетвом само и може објаснити што момке у зеленим дресовима ни она тролиста детелина не може да сачува од баксуза.
Панатинаикос је прошле недеље понижен у грчком купу, испао је од Ламије пошто, наравно, није успео да надокнади 1:4 из првог меча, а после првенственог пораза од Левадијакоса у недељу по подне од 2:3 (губио са 0:3 и само успео да ублаже пораз, нешто попут, хм, Манчестер Ситија) налази се дебело у доњем делу табеле Суперлиге.
Над главом им виси Дамоклов мач – океј, онај Дамокло је био из Сиракузе, која би се данас могла назвати Италијом, или макар Сицилијом, но у старо доба је припадала Грцима – с назубљеним оштрицама.
Једна од њих представља готово неизбежни банкрот, једна егзодус неколицине преосталих пристојних играча који још нису побегли (а у том тиму не тако давно играли су Мајкл Есијен, који ће од муке запалити чак у Индонезију, неснађени Ђибрил Сисе или краткотрајни, и баш зато ненадмашни, љубимац Ливерпулових навијача Луис Гарсија) главом без обзира са све празнијег и све тужнијег стадиона Апостолос Николаидис – наравно, оне највеће утакмице су својевремено игране на олимпијском буњишту, које може да прими много више људи, али одавно нема разлога да се тамо тера фудбал – ту је и сијасет финансијских, организационих, људских и иних пропуста, скупа с економском кризом која не патише у Грчкој и која би обесмислила и напоре мало срећнијих клубова него што је Панатинаикос.
Уосталом, ако може да нестане ПАСОК, ако могу да нестану и Атина и Спарта и Византија, можда може и Панатинаикос, ништа то не би било необично на тлу на којем се историја изнова и изнова писала.
Да, кад смо код кризе, оно „хлеба и игара“ је ипак био римски рецепт, а и функционише, кажу, само кад држава има довољно хлеба и довољно добре гладијаторе...
Грчкој, а посебно Панатинаикосу, култном клубу Атине и њене средње класе – визави Олимпијакосовој радничкој провинијенцији; наравно, те границе су одавно избрисане или макар добрано замагљене, јер нисмо ли сада сви исти? – болно недостаје и импозантних бораца и основних потрепштина, па је овог јануара проглашена распродаја, у покушају да се Детелинари спасу од административног избацивања у нижи ранг такмичења, први пут у историји Суперлиге.
Сем њих, наравно, само Олимпијакос и ПАОК нису доживели то понижење.
А било је, пре овог циклуса који боли сваког ко се икада очешао о Гате 13, најстарију организовану навијачку трибину у Грчкој, у којем је мрски пирејски ривал Олимпијакос сопственик 17 од последњих 19 пехара шампиона – оставили су, као мрвице са стола, својим вечитим непријатељима само титуле 2004. и 2010, у доба последњег бујања оптимизма у Атини – чак и ако не рачунамо онај митски дуел са Звездом, хајде да се не враћамо и не отварамо никад незацељене ране, мечева и играча, посебно европских, који служе на част и понос великом клубу.
И можда су баш због њих они богови одлучили сурово да казне Панатинаикос, као да кажу, хајде, шта вам је, пружили смо вам толико прилика, а ниједну нисте искористили да нам се приближите („И немојте сада да вадите кошарку, знате да нас кошарка углавном не занима, сем некад рекреативно, и кад је играју Срби“, гарант би додали), да дођете до крова, да не будете само рањиви и болећиви људи...
Нису ли, на крају крајева, само ти лудаци са Олимпа могли да наместе да у сезони 1995. на 1996. док је Лига шампиона и даље била лига правих шампиона, са само првацима, добију групу у којој ће бити Нант, Порто и Алборг, па да се прошетају кроз њу и да онда у четвртфиналу униште Легију из Варшаве – наравно да се морало догодити да својим Пољацима (мада ће се он увек осећати мало више Грком) пресуди вероватно највећи шпиц којег је Панатинаикос икада имао, Кшиштоф Важиха, који би остао најбољи европски пост-социјалистички Пољак да се није појавио онај мали Левандовски; Важиха је побегао из домовине непосредно пре пада Варшавског пакта, скрасио се у Атини и ту остао, да весели јужњаке и да га они убрајају макар међ хероје, ако већ не смеју међу богове – и да иду на Ајакс, да траже реванш за 1971, проклета била и та година...
Ајакс је претходно тукао све моћнију Борусију, Ајакс је званични првак Европе и жели да одбрани титулу, а онда на Олимпијски стадион у Амстердаму – на Арену се тада удара последњи гланц, великан ће се на њу преселити тек од наредне јесени – стижу Важиха и остали „Индијанци“ тренера Хуана Рамона Роче и неколико хиљада навијача наоружаних бакљама.
Холанђани нападају и доминирају у првом полувремену, али како пролазе минути, Грци су све јачег самопоуздања, па почињу озбиљно да јуре лопту – није ово био, хоћемо да кажемо, никакав прелудијум за оно што ће припадници тог народа урадити под једним Немцем ни десетак година касније, када ће декаденцијом, пркосом и прекидима покорити Европу; ови момци су заправо играли солидан фудбал, иако нису били превише познати, од капитена Калицакиса до Дониса или Капураниса – и у 87. минуту сева једна контра коју лобом реализује управо Важиха, и Ајакс је на коленима.
Нула-један у Амстердаму, пораз домаће екипе у којој су, поменимо само неке, ЈариЛитманен, Франк и Роналд де Бур, Патрик Клајверт, Едгард Давидс, Дани Блинд, Едвин ван дер Сар, Финиди Џорџ... И готово мирише на реванш за Вембли.
Колико се Звезда – ако је то уопште било посреди – препала Атине и финала, толико се овог пута домаћин препао самога себе и тријумфа над Ајаксом. У реваншу је био антиклимакс, у реваншу су опет промешане коцкице тамо у грчким планинама, најфинији Финац који је играо фудбал отворио их је већ у четвртом минуту и донео земљи потрес већи од оног што ће за скоро две деценије нанети Сириза. И била је пат-позиција до пред сам крај а онда јеЈари опет прорадио, и тада је било јасно да Панатинаикос неће моћи до још једног финала и сусрета са Јувентусом.
Још један узлет, мада из ове перспективе изгледа више као батргање, биће већ у периоду када Олимпијакос преузме примат у домаћем првенству, али на величину клуба, на снагу и издржљивост Ангелоса Басинаса, на умеће Јоргоса Карагуниса – ове игре ће га и препоручити Интеру – и на сналажљивост Горана Влаовића и Емануела Олисадебеа (и кад Пољаци нису само Пољаци, прија им атинска клима!), Панатинаикос ће успети да буде хит Лиге шампиона, сада већ проширене, у сезони 2001. на 2002.
У групи са Арсеналом, Мајорком и Шалкеом заузео је убедљиво прво место, играла се тада поново једна група, и ту је са Реалом, Спартом и Портом и поново је други, а онда му априла 2002. на луди стадион, пред свега 16.000 срећника, стиже Барселона са оним истим Холанђанима из Ајакса, плус са Ривалдом, Ћавијем и млађаним Савиолом, и Панатинаикос побеђује са 1:0.
Опет је реванш био претежак, Константину их је довео у вођство, али су Луис Енрике иСавиола преокренули, мада ће у Атини још боље од тих 3:1 памтити Пујолову одбрану на гол-линији и шут Сотириса Кирјакоса у сам смирај меча, који завршава тик поред стативе.
Била је то лабудова европска песма Панатинаикоса, мада знамо шта они грчки богови умеју да раде с лабудовима; а газда клуба Јанис Вардинојанис натеран је, под притиском навијача, да прода деонице групи бизнисмена који су обећали велика улагања.
Тада је, после 2008, и стигла последња тура звучних појачања, али где је много бабица, дете је килаво и углавном заврши бачено са литице.
Клуб ће освојити титулу 2010. али ће свађе на врху натерати многе финансијере да се повуку, телевизијски магнат Јанис Алафузос имао је идеју да уложи своје паре, а да Панатинаикосу помажу присталице који ће бити нека врста сувласника, но већ се приближавала и финансијска криза, а показало се да ни газда Јанис није баш вешт са кинтом.
Алафузос се повукао прошлог септембра, оставивши вакуум на врху и црну рупу у буџету клуба, који су наврат-нанос покушали да попуне представници навијача и бивших играча; авај, без успех.
Панатинаикос сада, са својих 110 година историје и са сећањима на 1971, па на 1996, па на 2002, зури у амбис, чекајући само још један миг или покрет лактом неког од поганих богова, па да се сурва и крене, као Сизиф, са дна, испочетка.
И зашто се то чује церекање са Олимпа, да није због Звезде и војне хунте, или тој братији уопште не треба никакав повод да прокуну смртнике, макар их штитила и тролиста детелина?
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар