Прича: Извини, Монтела, али није то више она Севиља...

Некој другој Севиљи тих неколико резултата и чудесно излечење били би довољни да победнику Беризу пружи макар прилику да се освети Мурињу, па после нека иде све у простату; овој данас, немој ми замерити, Аеропланино, стварно ништа лично, желим да пати макар једну годину, док не постане опет она краљица Б продукције којој смо се дивили.

Фудбал 14.01.2018 | 23:30 Волим Севиљу, да се разумемо. Волим њен стадион и њен начин игре, волим што је “краљица Б продукције” – мада је више фудбалски Вуди Харелсон него фудбалски Џереми Ајронс – и што је освојила оних једанаест трофеја у Лиги Европе у последњих шест година и много нервирала Реал, Барсу и Атлетико у Примери; обожавам и химну пред почетак меча на Санчез Писхуану, иако од шпанског умем да растумачим само оно "естамос контиго Севиља..."

А волим и Винченца Монтелу, ма ко не би волео тако савршеног шпица, Аеропланино би узлетео сваке сезоне и одозго бомбардовао голмане, руку већ раширених, сваке сезоне, али посебно једне јесени и пролећа када су Батистута, Тоти и он, уз малу помоћ оних Бразилаца појачаних Валтером Самуелом иза – добро, био је ту и МаркоДелвекјо – донели титулу Роми.

Ценим га и као тренера, нашао се у погрешно време на правом месту, на Сан Сиру, утрапили су му кромпир врућ и позамашан као Дуомо и рекли му да се снађе; и благо посртање са Миланом учиниће од њега само бољег тренера. Има, уосталом, готово сваки врхунски италијански стручњак – тај израз је у последњих пола века звучао готово плеонастички, јер наравно да је врхунски ако је италијански, и нека онда буде само “аленаторе”, довољно је – такав професионални пут, неколико разочарања их спусти на земљу, а онда покажу сав раскош тактичких замисли...

Па зашто сам, онда, славио као дете – а није само због Хоакина, иако је прилично и због Хоакина – када је Бетис у оном невероватном мечу прошлог викенда тукао омраженог ривала са чак 5:3, и зашто здушно навијам да се Севиља и данас, иако је то рационално немогуће, спотакне против Кадиза у Купу краља, а да им у лиги крене још стрмије наниже, па да се не дохвате ни свог омиљеног европског такмичења догодине?

Неће то бити ни због оног стизања Ливерпула од 0:3 на 3:3, напротив, мада има сваке везе са том утакмицом...

Андалузијски берберин је у неком тренутку изгубио своју душу, постао тек један од многих – или је постао Валенсија, пошто су, ваљда закључно са овом сезоном, управо Слепи мишеви били симбол погрешних, пренагљених, преиграних одлука? – и разочарао многе неутралце попут мене, одлуком да уручи отказ Едуарду Беризу (или Берицу, како би многи, због италијанског порекла и оних година међу Гаљегосима, прочитали његово име).

Не би то било ништа страшно, отказ као отказ, умела је Севиља и раније, док је њоме владао чинило се свемогући Рамон Родригез Вердехо, свима нам познат као Монћи, да пошаље цео стручни штаб по ППЗ образац много пре истека уговореног посла (Марселино и Мичелби могли нешто о томе да испричају), али Беризо је шутнут свега месец дана после одсудне операције рака простате...

Све је било нацртано за Беризов реванш Манчестер Јунајтеду, овог пута у осмини финала Лиге шампиона – прошлог пролећа, Селта Виго била је на један шут, на једну шансу, од избацивања Мурињове досадне фаланге у полуфиналу Лиге Европе – но газде предвођене чувеним Хосе Маријом дел Нидом нису имале разумевања ни за канцер, а камоли за свега неколико слабијих резултата, укључујући и 0:5 на Сантјаго Бернабеу, иако је ту утакмицу, због болести Бериза, водио помоћник.

Аргентинац је још један из легије тренера који су испали из шињела Марсела Бјелсе и који се у "Лудака" и његове поставке игре и тренинга куну више него у Богородицу. Бјелсина деца расула су се по свету, већина њих је имала срећу да закачи учитеља још док су били у копачкама (Беризо скоро пола деценије, прво у Њуелсу, па у мексичком Атласу), а онда су кренули да шире радост игре где год су били.

И радост, и веру: 21. новембра, сетимо се, на Санчез Писхуану гостовао је Ливерпул, и ни једнима ни другима није ишло превише добро у прилично лакој групи Лиге шампиона, и Клоповихеви-металци водили су 3:0 на полувремену, а онда је, у свлачионици, Едуардо Беризо нешто рекао својим пуленима - мислило се испрва да им је рекао да болује од рока, али се испоставило да су то знали још од раније - и Андалужани су кренули да гризу као пси.

На крају је било 3:3, на крају су и Севиља и Ливерпул прошли групу, на крају је победио живот, и у том мечу, и ван њега...

Беризо је за играчке каријере био стамени, помало пргави, али неодољиво храбри централни играч, махом везиста, по потреби и бек, који је дуго увесељавао навијаче Ривера, мада ће га Европа упознати добро тек у Вигу.

Тамо је провео три сјајне сезоне, подједнако испуњене головима колико и црвеним картонима. Селта је увек била тако мало луда, у години у којој су стигли до осмине финала Лиге шампиона (избацио их је, не толико заслужено колико лако, Арсенал) испали су из Примере, али Беризо је остао у лепом сећању на Балаидосу, па је после осмољетке код Бијелсе у репрезентацији Чилеа и успеха са О'Хигинсом у тој земљи, враћен међу поклонике светлоплаве боје као замена за Луиса Енрикеа.

Инсајдер из Вига – добро, одавде, али навијач Селте – подсећа ме да почетак Бериза на Балаидосу није био лош, али ни спектакуларан. Од Луиса Енрикеа је наследио тим и није много мењао, мада се Селта још од последњег испадања окренула својој "кантери" и било је доста добрих млађих играча у првом тиму.

Поставка игре личила је естетски на све што би могли да осмисле учитељ Бијелса и претходник Луис Енрике: нападачки, на посед, уз много додира и кратка додавања. Голману је било најстроже забрањено да испуцава лопту, баш као и, сем у крајњим инстанцама, задњим играчима одбране. Имао је два одлична домаћа бека, Маља и Ђонија, није презао од убацивања у ватру тада фрешко доведеног и младог Немање Радоје, и резултати су постепено долазили на своје.

Замерано му је, додуше, сем превеликог коришћења ротације, што је довео и трпео свог пулена Тукуа Ернандеза, којег је тренирао у О'Хигинсу и који је у то доба од Аргентинца постао Чилеанац; Педру Паблу требала је цела једна сезона да се аклиматизује, али када је то најзад учинио, они исти навијачи који су га чашћавали звиждуцима одабрали су га за другог најбољег играча екипе у прошлој сезони. Наравно да је после тога, и због свих игара у континенталном такмичењу које су подсетиле на најбоље дане чувене ЕуроСелте – Мостовој, Карпин, Катања, Густаво Лопез – и зато што је тукао Реал на Сантјаго Бернабеу, завредео поштовање свакога на југу Галиције...

Пост-Монћијева, пост-Сампаолијева Севиља била је логичан избор за обе стране, понајпре јер је и садашњи селектор Аргентине још један поштовалац Марсела Бијелсе.

Беризо је требало да настави да расте, а Севиља да овог пута у Лиги шампиона догура још даље него прошле године, све са повратником Хезусом Навасом, са Беризовим старим знанцем Нолитом или са поскупо плаћеним Луисом Муријелом.

Ех, некада би се за прву полусезону рекло “дечје болести”, али кисмет је био много окрутнији према Беризу но што је овај заслуживао; на терену је све било помало килаво, превелики број комбинација (у просеку је мењао шест играча од једне до друге утакмице!) значио је незадовољство и трибина и играча, уследио је сукоб са Стивеном Н’Зонзијем, али онда је све то дошло на наплату у четири дана. Оних 3:3 са Ливерпулом испраћено је преокретом против Виљареала, од 0:2 до 3:2...

И потом операција.

Да куцнемо у дрво, не вратио се...

Некој другој Севиљи, оној из химне која се чује пред почетак сваког меча, оној за коју бих навијао у градском дербију против Бетиса, оној коју сам волео, тих пар резултата и чудесно излечење били би довољни да победнику Беризу пружи макар прилику да се освети Мурињу, па после нека иде све у простату; овој данас, немој ми замерити, Аеропланино, стварно ништа лично, желим да пати макар једну годину, док не постане опет она краљица Б продукције којој смо се дивили.

Извор: моззартспорт