Сваки опроштај нас мијења на боље
Праштањем чистимо емоционалне "токсине", враћамо себи мир, а здравствено јачамо имунитет. За опроштај је потребно да прихватимо да ћемо се нечег одрећи, да ће нешто морати да умре и да ће болети.
Здравље 08.01.2018 | 13:41
Губимо ли нешто, а шта добијамо заузврат? Еволуционе теорије, на које се позива клинички психолог и конструктивистички психотерапеут Леонора Павлица, кажу да као што нас је природа снабдела способношћу за осветом и борбом, тако нам је подарила и капацитет да опраштамо. Иако је доказано да постоје разлике у индивидуалној склоности људи да праштају, саговорница "Живота плус" напомиње да је то процес који може да се научи и развија. А због чега је пожељно да га савладамо?
- Истраживања показују да је пролонгирана љутња токсична по наше психофизичко функционисање, и да нико не жели да буде окружен хронично бесним, огорченим и кивним људима, што значи да је у нашем интересу да опростимо - каже Павлица. - На психолошком плану, већа способност опраштања повезана је са бољим здравственим навикама и мањим обликом испољавања депресије, анксиозности и беса. На физиолошком плану, она хармонизује ниво леукоцита у крви, што говори о већој отпорности организма.
Нека истраживања показују да је теже опростити издају пријатеља него партнера, јер се за њега лакше пронађу оправдања. Саговорница наводи да као што постоје индивидуалне разлике у способности праштања, тако је и прављење ове градације субјективна ствар. Неко ће лакше опростити блиским људима, јер за њих има већу толеранцију и даје им већи "кредит", док ће неко други то доживети као већу издају. Осим разлике по типу починиоца, важну улогу у овом процесу игра и тежина самог дела.
Одлика великих
Опраштање није категорија "све или ништа" - или смо опростили или нисмо. То је процес са својим нивоима. Саговорница каже да на скали опраштања од нула до десет, можда никада нећемо моћи да достигнемо максимум, али је наш развојни задатак да настојимо да се приближимо и померамо са шест на седам, и тако редом. У сврхе опраштања психолози често користе технику "писања писама", која помаже да се постепено ослободимо негативних осећања и доведемо себе у стање психолошког мира.
- Написана писма, наравно, не треба да се пошаљу "починиоцу", јер сврха није да он из тога научи о својим грешкама и промени се. Акценат је на самом акту писања, током којег "жртва" препознаје и бива у контакту са оним што је боли. Крајњи циљ је да дефинишемо сопствени бол, а не да пустимо да он дефинише нас, јер ћемо једино тако бити способни да наставимо, уместо да будемо жртве своје биографије - тврди Павлица.
ШТА СЕ НЕ ПРАШТА?Свако правило има изузетак, па тако постоје случајеви када је праштање контрапродуктивно. - То је, на пример, сексуално злостављање, када се жртва често осећа оснаженом управо када јој дамо дозволу да не опрости. Уместо да је форсирамо на праштање, јер то води развоју негативних емоција према себи, паметније је дозволити јој да се осећа љуто, бесно и повређено. Када прихвати да су ова осећања у реду, отпустиће их и лоше емоције ће временом бити све слабије - објашњава Палица.
Махатма Ганди је говорио да слаби не могу да опраштају, јер је опрост одлика великих. Али, неретко се баш људима који праштају пребацује да су слабићи, јер дозвољавају другима да их газе. И истраживања и искуство сугеришу да је главна препрека да се суочимо са опраштањем то што мислимо да ћемо бити виђени као слаби, јер смо прешли преко нечијег недела.
- Остати љут и огорчен је прилично лакше, пошто се временом прилагодимо и навикнемо на осећање љутње, али је много више труда потребно уложити у опраштање. Зато је свако изједначавање опраштања са слабошћу заправо погрешно. Снага појединца лежи у способности за опрост - каже клинички психолог.
Хостилност, супротност опраштања
Уврежено је мишљење да је за опроштај потребно да прихватимо да ћемо се нечег одрећи, да ће нешто морати да умре и да ће болети, јер је само то комплетан процес. Саговорница објашњава да је опраштање свесна и намерна одлука да се отпусте осећања озлојеђености и беса.
- Чињница да смо опростили не значи да је то што се десило у реду, нити да треба да саосећамо са оним ко нас је повредио. Комплетан процес опраштања подразумева да смо изабрали да прихватимо оно што се десило онако како се десило, а не како је могло или требало. И да нема назад. Људи имају проблем да прихвате одиграни сценарио, управо зато што је сувише болан. Докле год мислимо да су ствари могле да буду другачије или да онај ко нас је повредио заслужује казну, нисмо на прагу праштања, јер оно увек имплицира прихватање - каже психолог.
Прихватање, ипак, не значи и мирење са судбином, јер да би наставили да живимо како треба морамо да региструјемо своја болна искуства и носимо се са њима.
- Супротност опраштању је хостилност - агресивно настојање да променимо непроменљиво. Хостилни људи су слепи за очигледне доказе, негирају да се нешто што их угрожава десило и настоје да на све могуће начине "искриве" реалност. Део њиховог репертоара је и осветољубивост, јер мисле да ће осветом променити ток догађаја. Ово је заправо регресија, немогућност да се настави даље. Насупрот томе, опраштање је чин активне борбе за сопствену добробит. Зато сматрам да нас опроштај увек промени. И увек је то на боље - закључује саговорница.
НЕ ЗАБОРАВЉАЈ, АЛИ НЕ БУДИ ЗЛОПАМТИЛО
Када кажемо "Праштам, али не заборављам", чини се да тиме помажемо себи да се ослободимо негативних осећања, али да другу страну стављамо "на лед", јер јој нисмо стварно опростили. Саговорница објашњава да процес опраштања и заборављања не иду руку под руку.
- Људи који су претрпели најстрашнија злостављања, занемаривања и друге облике насиља не заборављају своје трауме, нити треба да их забораве. Њихов задатак је да науче да опросте, иако свега могу да се сећају до танчина. Када би заборављали, не би учили из сопственог искуства, али то не треба мешати са појмом злопамтила, јер управо опраштање "чисти" од лоших емоција - каже клинички психолог.
Новости
фото:интернет
Коментари / 0
Оставите коментар