Интервју - Марко Николић: Мој сан је да се вратим у Партизан!

У другим околностима. . .  Зашто је 2017. најуспешнија у његовој каријери? Зашто је отишао? Због чега се залаже да се врате Станојевић, Ивић, Пауновић. . . ? Шта можемо да научимо на мађарском примеру? И да ли му премијер помаже?

Фудбал 11.01.2018 | 00:00 Прво му нису дали – онда нису могли да га зауставе.

Двапут је смењиван из ванспортских разлога. Оба пута ускраћена му је шанса да узме оно што му је припадало. Пре безмало три године није било слуха да остане у клубу који је довео у предворје шампионског славља и ставио једну руку на трофеј купа. Наредне су га челници Олимпије, под притиском јавности због вештачки направљене фрке, склонили са позиције главнокомандујућег у тренутку кад је јурио ка титули.

Трећи пут се одлучио за тактику „језик за зубима“. А радио је исто што и у првом мандату у Хумској и у Љубљани. Овога пута паметније. Срачунатије. Кад се подвукла црта остало је неколико плусева поред имена Марка Николића: два пехара, премијерна у тренерској каријери, таман да потре аргументе вечитих незадовољника да није освајач, затим трансфер у Видеотон, а за крај и врло добар учинак на клупи мађарског клуба, где има шансу да понови исто што и на Топчидерксом брду.

Довољно да 2017. окарактерише најуспешнијом у каријери.

„Памтићу је на свим пољима“, поносно ће Марко Николић у разговору за МОЗЗАРТ Спорт. „Осим тимског успеха, изабран сам за најбољег тренера Суперлиге минуле сезоне и за најуспешнијег тренера Спортског друштва Партизан у 2017, што значи да сам оставио траг“.

И те како видљив. Остаће записано да је 38-годишњи стручњак преузео Парни ваљак у дебелом минусу, а довезао га до шесте дупле круне у историји, у једној од најефектнијих завршница овдашњег првенства икада.

„Приликом повратка рекао сам да долазим да исправим неправду коју сам осећао да ми је нанета. И да завршим посао. Урадио сам то, уз помоћ сарадника и играча, људи из клуба, посебно уз подршку навијача у последња три месеца минуле сезоне. Кажу да ми тренери немамо право да живимо у прошлости – апсолутно тачно – али ово с Партизаном је било толико специфично да остаје заувек. На однос с публиком сам најпоноснији. Све можемо да лажирамо, али та емоција нити може да се глуми, нити да се фолира. Било је искрено. Обострано. Осећам то“.

Гробаре је обрадовао. Постао „један од њих“. Зато, таман кад се очекивало да их поведе у квалификације за Лигу шампиона, уследио је шокантан одлазак у Мађарску.

„Свако је мој потез тумачио на свој начин. Како му одговарало. Није ме интересовало. Нисам отишао из Партизана, већ сам после десет година напустио српски фудбал. Ко разуме, умеће да прочита. У директној комуникацији с људима из клуба и навијачима које сам сретао уверио сам се да су разумели мој потез. И околности. Добио сам шансу да се опробам у иностранству и желео сам да је искористим“.

У зимским данима Партизанове присталице се питају да ли ове сезоне може да понови успех налик вашем, да се тријумфује из позиције виђеног губитника?

„Навијамо ми из Фелчута, верујте, али кад видимо терен у Крушевцу... Не можемо да се начудимо да се на њему игра утакмица у 21. веку. То није изолован случај. Партизан је институција, људи који у њему раде чине га великим, публика још већим, међутим, Партизан живи и обитава у српском фудбалу. Нажалост. Желим му да проба да опет искористи бенефите актуелног система такмичења. И да га на том путу срећа прати“.

Оцените рад наследника, Мирослава Ђукића?

„Направио је велики резултат у Лиги Европе. Како год ко то звао, проћи групну фазу, у данашње време јесте за дубок наклон. Знам колико људима у Партизану то значи. Кад се уђе у историју, као што је он са актуелном групом играча, све приче и причице по кулоарима падају у воду“.

Кад сте напуштали клупу Партизана предлагали сте да на њу седне Илија Столица. Што се умало није десило. Зато је ово прилика да отворимо две теме: како тумачите његов одлазак из Вождовца под образложењем да се „уморио од овдашњег фудбала“, а онда промоцију у шефа стурке Војводине?

„Илија је један од најталентованијих тренера у нас. Мора да прође кроз дечије болести којима сам и ја био заражен пре десет година. Тешко су ми падале појаве ванспортске природе. Схватио сам да морам да нађем начин да у таквим околностима будем користан, а не штетан по екипу и то ће и Столица, сигуран сам, променити код себе. Срећан сам што је остао у Суперлиги. До је сигнал да се не предаје. Да је борац. Не диже руке“.

И вама се „упалила лампица“?

„Пример Илије Столице ме радује. Волео бих да се и ја једног дана вратим. Нема лепше ствари од бављења тренерским занатом у свом граду. У свом клубу. То је мој сан. Само, у неким другим околностима. Надам се да неће овако бити довека. И други тренери би требало да се врате: Сале Станојевић, Вељко Пауновић, Влада Ивић... Кад околности буду повољније“.

Из свега се може закључити да сте заговорник оног дела струке који потенцира да су пласман репрезентације на Мундијал, те Партизаново и Звездино европско пролеће инциденти, а не последица системског рада и(ли) плана?

„Чињеница је да смо се као победници групе пласирали на Првенство света, али и да смо сменили селектора који нас је одвео у Русију. Што је изазвало велику пажњу у иностранству. Негативну. И комшије и ми смо прошли групу после дуго година, што је фантастично, али осим простог резултата у сва три случаја не видим помак. Нешто мора да се мења да би ови резултати прерасли у континуитет“.

Коме поверити улогу вође: стручним људима, спортистима или способним људима из других области?

„Увек ћу бранити струку, показало се да је у нас квалитетна. И играче, пошто смо извориште талената и увек ћемо имати оно што фудбалски богатије нације немају. А ваше питање је озбиљно и захтева систематско решење. Укључујући и државу. Не може се ово само од себе решити. Потребно је да се неко умеша. Зна се ко је најјачи. Држава“.

Можда да препишемо од Мађара?

„Има шта да се научи. Реч је о нацији која је некад била фудбалска. Знате за репрезентативне успехе као и за то да је Видеотон последњи пут играо финале Купа УЕФА 1985. против Реала. После тога уследио је тродеценијски мрак из ког траже излаз. Посвећени су, знају шта раде. Сви прволигаши имају нове стадионе, од наредне године имаће их и сви друголигаши. На њима су услови и за фудбалере и за гледаоце европски. Такмичење је сјајно медијски покривено, суђење ниједног тренутка није тема и верујте да ми је требало времена да се навикнем да су и пораз и реми нормални као и победа. Ево вам пример: Халадаш, у том тренутку последњи на табели, у три завршна јесења кола добио је и Ференцварош и нас. А ове године отвара модерну арену капацитета 12.000 места. Толико су озбиљни“.

Колико је озбиљан Видеотон показао је летос тако што вас је одвео из Партизана. И чим вас је довео мора да жели титулу која му је лане измакла у последњих 90 минута.

„Ово је десета сезона како је Иштван Гаранчи власник клуба, као примерни циљ у ној означио је шампионски пехар. Читаву јесен смо провели на лидерској позицији, последње две утакмице смо изгубили и зимујемо на другој позицији. Ференцварош и ми смо се издвојили, биће велика борба у преосталиих 14 кола, јер је наспрам нас клуб од имена и традиције. Последних година радим у клубовима које интересују трофеји: Партизан, Олимпија, Партизан, Видеотон. Ето вам одговор по питању амбиција“.

Знате како то у Србији зову: „лако је Марку кад за његов клуб навија премијер Мађарске, Виктор Орбан“?

„То је лаичко тумачење ствари. Председник мог клуба је уједно власник једне од највећих грађевинских компанија у Мађарској, главни спонзор нам је МОЛ, имамо уз себе способне и богате људе, али то не значи да се разбацују новцем. Напротив, цео мађарски спорт је постављен на здравим основама. Није само фудбал у питању, него и ватерполо, хокеј, кошарка и рукомет. У сваком од њих инфраструктура је битан фактор. А кад смо већ код премијера, подсетићу вас да је Видеотон прошле сезоне у последњем колу остао без титуле, ето колико се он меша и утиче“.

Исправићете грешку претходника овог маја?

„У 2018. желим здравље мојој породици, на професионалном плану освајање титуле са Видеотоном, а са емотивно-спортске да Партизан опет постане шампион државе, да имамо сви разлога да славимо. Опет“, смешка се Марко Николић, једна од упечатљивијих тренерских личности у 2017.

СУД НАВИЈАЧА, ИГРАЧА И ПУБЛИКЕ

Да ли вам смета што нисте били ни у конкуренцији за Златну лопту ФСС, а освојили сте два трофеја у 2017?

„Верујте – није. На то не могу да утичам, камоли да водим рачуна. Уосталом, Владан Милојевић и Мирослав Ђукић су имали сјајан учинак на клупама два наша највећа клуба, Славољуб Муслин је одвео репрезентацију на Мундијал, а ја сам отишао у иностранство, па сам можда заборављен. Важан ми је суд колега, играча, а посебно публике“, додао је Николић.

ДАНКО И МАРКО – ЗАШТО СУ ПОСЕБНИ

Николић је у Фелчут довео двојицу сарадника у стручном штабу, помоћног тренера Радоја Смиљанића и стручњака за кондицију Горана Басарића, а затекао још двојицу Срба, нападачки тандем Марко Шћеповић-Данко Лазовић.

„Шћеповић је недавно продужио уговор. Играч је невероватног потенцијала, некад и несвестан тога. Протоком година је постао свестан шта може да направи и, ако ћемо искрено, мислим да није на максимуму. Чак му није ни место у региону, већ у некој лиги јачој од ових у окружењу. Само је питање кад ће тај питоми момак фудбалски сазрети“, похвално ће Николић о стрелцу девет лигашких голова.

Сушта супротност је Данко Лазовић.

„Лане је проглашен за најбољег играча лиге. Игра и ове сезоне изванредно, дао је десет голова у првенству, наш је најбољи стрелац, иако није класичан шпиц. Понашањем се профилисао у капитена. Осим играчких поседује ванредне људске особине. Посебна је личност и стичем утисак да се, по окончању каријере, припрема за неку управљачку функцију“, открива Марко Николић.

АМНЕЗИЈА СА МЕЧЕВА ПРОТИВ ПАРТИЗАНА

Двомеч Видеотон – Партизана, у баражу за пласман у групу Лиге Европе, Марко Николић би најрадије избрисао из сећања. Не само због пораза у реваншу (0:4), већ због ковитлаца емоција с којима се тешко излази на крај.

„То је нешто што сви желимо да заборавимо. Нисмо стигли честито ни да прославимо елиминацију Борода, а онда је стигла странша вест да играмо са црно-белима. Као да имам амнезију са тих мечева. Много је тешко припремати утакмице против пријатеља, истовремено поштујући људе који су нас ангажовали и према нама су више него коректни. Не поновило се...“, враћа филм на другу половину августа тренер мађарског клуба, који је на Парни ваљак морао само три месеца пошто га је довезао до дупле круне.

Извор: моззартспорт