Прича: Весли Снајдер, посљедња Интерова клетва!

Мора бити да су сви они кармички зли дуси криви, јер разум и бројеви сигурно нису, што Весли Снајдер, рецимо, нема “златну лопту”.

Фудбал 09.01.2018 | 22:30 Како назвати то другачије сем Интеровом клетвом? Добро,Моратијевом, ако баш нећемо да генерализујемо читав клуб, али суштина је иста: то је фудбалска верзија “кваке 22”, та способност неразура да у идеалном тренутку притисну дугме за самодеструкцију и(ли) да излерају играча који им лежи као гуза на ноши.

Дешава се то још од Бергкампа, Роберта Карлоса, Пирла и Седорфапа све до Филипеа Кутиња, да им из руку склизне драгуљ, дешава се и кад вам се под Спалетијем ове сезоне учини да Икарди и друштво могу да се кољу и за титулу, па онда калирају носевима наниже; али вест из првих дана прелазног рока сведочи да Интер може да вас уништи чак и ако сте километрима (или годинама) далеко од игралишта Ђузепе Меаца.

Весли Снајдер ће последњу гажу пронаћи као колониста Блиском истоку, у катарској Ал Гарафи где је у јесен каријере отишао и легендарни Жунињо Пернамбукано.

А то све једноставно мора да има везе са Интером.

Са Холанђанином је, додуше, посреди нешто ново чак и за Моратијеву заоставштину, пошто је то по много чему и даље његов клуб, одакле год да су нове газде: Интер успева да ти буде баксуз и да те прокуне чак и кад са њим имаш успех, и кад си на крову света...

Како, уосталом, другачије него Интером и њиховом (не)заслуженом несрећом објаснити што ће последњи велики холандски фудбалер – неће проћи много времена, а добићемо још неког из те категорије, немојте сумњати, али сада ствари стоје тако, и онај чијим су венама колала бела и црвена крвна зрнца и минијатурне фудбалске лопте (и његов отац и његова браћа били су професионални играчи), још нема наследника – у пензију отићи онако како његова каријера не завређује?

Мора бити да су сви они кармички зли дуси криви, јер разум и бројеви сигурно нису, што Весли Снајдер, рецимо, нема “златну лопту” – можемо о том индивидуалном трофеју мислити ово или оно, али једини је избор довољно релевантан да се око њега ломе копља и да се цимају два највећа играча данашњице – из оне сезоне 2010, када је био убедљиво најбољи играч Интера, освајача трипле круне, сувереног првака Европе под Мурињом, и приде готово својеручно одвео Холандију у њихово треће велико финале Мундијала, само да поклекну пред Инијестом, надомак пенала?

(Ох, једино глупље од тога што Весли Снајдер није проглашен за играча године 2010. испред Месија којег је својеручно тукао у полуфиналу Лиге шампиона – а што ће (ин)директно признати и вазда поштени Ћави – било је то што Дијего Милито није тада био ни на широм списку избора ФИФА, међу 23 играча која су добијала поене; али то је већ нека друга прича...)

И мора бити да је Масимо Морати био озбиљан зликовац у претходним животима, јер не би се, другачије, распао на комаде његов Интер, и не би Весли Снајдер од хероја, човека који је изгледао као да може све, био обележен као кужан у последњој сезони у Милану, и не би прешао на Босфор за ону сићу, и не би данас био безлична, чак ни фотографијом неоплемењена вест међу свим оним, много вреднијим трансферима, о којима ће се остављати много више коментара испод јелке и божићног храста него о тихом крају баладе за “десетку” Холандије, Интера, Реала, Ајакса, Галатасараја и, накратко, те Нице...

Океј, Снајдер је био унеколико лажна “десетка” ако га поредите са Пирлом, Зиданом, РуиКоштом или Тотијем, да се задржимо само на диригентима који су умели да залуде Апенине, да на ону “чизму” натакаре копачку и навуку штуцну све до Рима; он се, за разлику од те славне братије, никада није осећао потпуно галантно у роли “цариника” лопте и диктатора игре. Његова најужа специјалност, са Камбијасом, Занетијем или Декијем Станковићем који су му чували леђа, биле су лудачке асистенције које би севнуле изненада, понајпре у контранападима којима је Жозе Мурињо, док му се још могло, излуђивао ривалске стручњаке, навијаче и све нас који смо оштрили тастатуре на његово схватање фудбала.



Таквом игром Интер је најзад, после скоро пола века, дошао до треће титуле првака Европе – прве у “модерној ери”, ако нам дозволите да то тако кажемо – оставивши Снајдерове сународнике Робена и Ван Гала да гледају како им сева гол у првом полувремену, после којег, зар нисмо то већ тада знали, нема назад; а Холандија је 2010, па опет 2014, прво много импознатније од потоњега, дошла до саме завршнице Светског првенства, уз толико голова Веслија Снајдера да је један успео да постигне чак и главом, и то против Бразила...

Све је кренуло низбрдо када је превејани психолог Мурињо отишао тамо где је ВеслиСнајдер већ био – у Мадрид, наравно – и када ће Масимо Морати у наредне три сезоне измењати једно дванаест тренера. Претерујемо, да, али било их је сигурно још на тој покретној траци са Бенитезом, Леонардом, Ранијеријем, Страмаћонијем, Мацаријем, све до какве-такве стабилности са Робертом Манћинијем, ако се то средина табеле и изгнанство из Европе могу назвати стабилношћу.

Нико од њих није умео да нађе заједнички језик са Снајдером, неки би га гурали чак и на бок, свако је имао свој концепт којим је покушавао пре свега да се додвори Моратију, па трибинама, па тек онда играчима, а да ниједно зло не иде само, потврдиле су и повреде које су од Снајдера, макар у главама навијача Интера, направиле размажену примадону папирнатих лигамената, која се на терену дури, а уместо да поново дели лопте какве уме, шутира из немогућих позиција за четрдесет метара, као да се инати тихим, па све јачим звиждуцима...

Није му помогло ни што се у то доба разводио, па нашао младу и лепу Шпањолку која је и сама волела да се, сем испред камере, прошета по страницама таблоида; холандски национални тим је показао прве знаке да ће подлећи болести која их је изједала изнутра, иВеслију је ударен печат кварљиве, фалш робе.

Таква је историјски углавном долазила са истока, а у модерном фудбалу се на исток и враћа, па је сапуница нашла крај на Босфору, где иначе воле романтичне мелодраме у серијама...

Било је и у Турској сјајних момената, она освета Јувентусу на залеђеном Али Сами Јену – зове се другачије сада, али заувек ће носити име оца Галатасараја, Албанца који је клуб наводно основао са неким ортацима, Србима из Црне Горе – и победа, јалова можда, али победа над Реалом; истанбулски верници најзад су нашли некога да их подсећа на ГеоргеХаџија, али се поновило и овде да је почетак био сјајан, а онда све тише, тише, тише, до готово неопеваног одласка прошлог лета.

Снајдер је у јуну напунио 33, и по фудбалским узусима, најуреним бубицама, стилу игре и физичкој спремности, требало би да је тек прошао врхунац умећа и да буде играч који и даље може да донесе превагу, посебно на великим утакмицама, које је увек играо с посебним апетитом; а он је већ бивши, таман као што је бивши Интер, таман као што је бивша Холандија.

Но Холандија ће се сигурно вратити, можда се, мада то са њима никад није извесно, врати и Интер, само Весли Снајдер неће никад.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Ацтион имагес