Прича: Амери у Игокеи - од крмокоља до "флерта" са шефом

Од 2000. године па до данас велики број америчких кошаркаша носио је дрес Игокее. Доносимо вам најзанимљивије приче о адаптацији, њиховим навикама, згодама и незгодама у Лакташима.

Кошарка 09.01.2018 | 22:15 Први амерички играч који је стигао у Игокеу био је Ковингтон Кормије, бек који је између осталог играо за Јута Стејт универзитет, да би га каријера водила у Мексико, Пољску, Хрватску, БиХ, Норвешку...

У Александровац је стигао 2000. године и тако „пробио лед“ будућим играчима који су свој кошаркашки хљеб зарађивали у Републици Српској.

Од тада, па до данас 35 америчких и два канадска кошаркаша носила су дрес Игокее, рачунајући и Малколма Лија, тренутно јединог Американца у редовима шампиона БиХ.

Било је ту талената, искусних играча, авантуриста, али и НБА шампиона, а никоме од њих није било једноставно навикнути се на нову средину, након што стигну јединим летом на бањалучки аеродром или пак аутом дођу у Лакташе, мјесто са тек нешто више од пет хиљада становника, или ако желите баш прецизно -  5.419 према посљедњем попису становништва.

"Ово је мала заједница, село, сви сваког знају, дјелује ми као веома уско повезана заједница. Ја немам никакових проблема, само ми треба да се прилагодим, јер мало људи прича енглески, али имам све што ми треба као играчу", говори нам Малколм Ли, Американац на "привременом раду" у Лакташима.

Прије доласка у Игокеу није много знао о мјесту у које иде, знао је тек да је Босна дио некадашње Југославије, али истиче да му не смета што је у малом мјесту.

"Већ дуго тако живим у мањим мјестима, када радиш оно што волиш још од своје осме године не гледаш на то тако уско, није ми толико важно гдје живим, фокусиран сам на позитивне ствари и срећан што могу да играм кошарку", каже Ли.

"ЉУТЕНИЦА ПЛЕАСЕ!!!"

Једна од првих ствари на коју човјек треба да се навикне у новој земљи, ако остаје дуже, јесте храна.

А на нашу храну странци се лако навикну.

Једна од првих ријечи коју науче амерички кошаркаши, према ријечима људи из Игокее, су ћевапи.

Минут разговора са једним од њих довољан је за потврду.

"Храним се у ресторану гдје и сви играчи, храна је јако добра. Јео сам на доста мјеста у Бањалуци, пробао сам и оно ће-ва-пи“, изговара посљедњу ријеч на разумљивом српском Малколм Ли и наставља:

"Свиђају ми се. Мислим да је храна овдје фантастична. Пробао сам и оно са купусом (сарма, оп.а), али ми се не свиђа због купуса. Видим да је моји српски пријатељи обожавају, али није ми се свидјела".

Ресторан који спомиње је, у ствари, лесковачка роштиљница на улазу у Лакташе у којој се годинама хране кошаркаши, иако је испрва то тешко повјеровати гледајући у скромну спољашност (па и унутрашњост) објекта.

У то смо се, међутим, врло брзо увјерили угледавши Александра Поњавића и Николу Јевтовића који су свратили на ручак.

"Сви они долазе код нас већ годинама, а за њих наравно имамо посебан мени у договору са људима из клуба. Зна се тачно шта може да се једе на дан утакмице, а највише једу ову пилетину са сусамом“, прича „тета Мира“, власница ресторана док услужује двојац Игокее.

"И Американци воле нашу храну. Онај Вашингтон (Дезмонд, оп.а.) што је недавно био је све јео дупло, а хљеб је обожавао. Заврши ручак, понесе хљеба, једе и успут“.

Ипак, није му због тога шортс окраћао, већ због чињенице да је популарни Дези по доласку у Игокеу тражио опрему за величину мању од оне која му је заиста потребна његујући неки „олд сцхоол“ изглед.

Љубитељ роштиља био је и Џејмс Робинсон, кажу нам да је обожавао месо с роштиља. Његов саиграч, Брендон Фортенбери је много више пазио на исхрану и никада није јео свињетину, већ само пилетину. Али ни он није могао без лесковачке роштиљнице, у коју је једном отишао са јасним захтјевом. 

„Пошто је играо у Бугарској тамо се вјероватно сусрео са храном сличном нашој и једног дана отишао је овдје у лесковачку роштиљницу и распричао се на енглеском, нико га није разумио, а онда је само на нашем изговорио -  ЉУТЕНИЦА! Они су остали у чуду“, прича нам портпарол Игокее Ненад Вуруна, који често зна да се нађе на услузи играчима.

"У КОСТИМУ ПАПАГАЈА ГАЊАО САИГРАЧЕ ПО ДВОРАНИ"

За оне избирљивије потребно је тек 15-ак минута вожње до Бањалуке гдје је избор већи.

"Има неколико супер мјеста, јео сам одличан гирос, а нашао сам и гдје праве америчке палачинке“, каже Ли, који је задовољан животом у Лакташима, посебно након играња у Турској.

"Играо сам у Трабзону, то је врло конзервативан град, практично нема ноћног живота, нема алкохола у кафићима и ресторанима, прилично су конзервативни, док овдје није тако", говори Ли, који има исте навике као и његови саиграчи када је слободно вријеме у питању.

Мало слободног времена између тренинга обично користе за одмор, евентуално дружење са саиграчима, одлазак у кино или повремени излазак у неки од бањалучких клубова.

Нико од кошаркаша Игокее није имао непријатности током играња у БИХ, а ни они нису били претјерано захтјевни, чак ни када се десе непредвиђене ситуације.

Некадашњи НБА шампион Дорел Рајт суочио се са нестанком воде у хотелу првог дана по доласку, али је упркос томе био расположен да оде на ручак код Мире. На менију је био пасуљ.

"То су све професионалци. Људи су овдје дошли да играју кошарку, неко је био мање успјешан, неко више, али ни са једним од њих нисам имао проблема. Немају они посебне захтјеве. Углавном се све већ договори са њиховим агентима прије него што дођу, а ако им нешто затреба људи из клуба су им на располагању“, каже тренер Игокее Драган Бајић.

А када су захтјеви играча у питању Вуруна се сјећа тек да је Дорел Рајт тражио "иПхоне" који може да користи на локалној мрежи, пошто није могао да користи онај што је донио из САД.

Наравно, свима је потребна адаптација, међутим, неки од њих су се одлично сналазили у Лакташима, попут Кендрика Џонсона, који је говорио и српски.

Американац чија је супруга из Србије увијек је био расположен и спреман за шалу, па је тако знао да се ИЗНЕНАДА ПОЈАВИ НА ТРЕНИНГУ У КОСТИМУ ПАПАГАЈА И ДА ГАЊА ИГРАЧЕ ПО ДВОРАНИ, тада још оној у Александровцу.

Џонсон се најчешће у Бањалуци дружио са саиграчем Лоренсом Рајтом, којем је често знао да „смјести“.

"Њих двојица су излазили по клубовима у Бањалуци, а Џонсон је често фолирао Рајта да неке дјевојке желе да га упознају и да желе да им он приђе, овај му је вјеровао и прилазио након чега би редовно добијао 'корпе'“, прича нам Вуруна.

РОЦКY Стевановић

Иако Зоран Стевановић није Американац, током приче искрснуло је и његово име. 

"Страги је био сјајан човјек. Са свима је био добар, а он је једини имао посебне захтјеве када је у питању смјештај. Тражио је да то буде кућа са гријањем на дрва и да дрва добије неисцјепана, па да их он може цијепати".

"КОРСЛИ ЕДВАРДС И КРМОКОЉ"

Један од најпозитивнијих примјера када су странци у Игокеи у питању су Клиф Хемондс и Корсли Едвардс. Разлог њихових сјајних игара, захваљујући којима је Игокеа 2013. завршила лигашки дио сезоне у АБА на првом мјесту је и чињеница да су се се одлично снашли у Лакташима.

Хемондс је био породичан тип, имао је четверо дјеце, а његов син ишао је и у школу у Лакташима и одлично се сналазио иако није знао ни ријеч српског.

Едвардс је увијек био расположен за дружење, а како су нам рекли у Лакташима свидјели су му се овдашњи обичај и хтио је да се упозна с њима што више.

Тако је прихватио и позив да дође на један "КРМОКОЉ“, што је био први пут да гледа тако нешто.

Са Корслијем Едвардсом у Лакташима једно вријеме живјела је и његова дјевојка Никеша Сејлс, иначе једна од најбољих играчица WНБА свих времена.

Никеша је чак кратко тренирала и играла за женски кошаркашки клуб Млади Крајишник из Бањалуке, а и она је знала да са фановима подијели своја искуства из Лакташа.

Један од ријетких за које се може нешто чути са призвуком негативног је Алтон Форд,некадашњи члан Финикс Санса и Хјустон Рокетса, који је за Игокеу играо у сезони 2007/08.

"Он је баш био чудан, помало луд. Био је овисник о видео игрицама. Проводио је сате и сате у играоници. Окупи дјецу, плати за њих све и сатима и сатима је играо игрице, понекад и касно у ноћ“, прича тренер Бајић, а тим менаџер Игокее Дарко Чубриловић се надовезује: 

"Био је скроз чудан. Једног дана је 'полудио', дошао на тренинг и рекао да неће више да игра, да напушта клуб. Ми смо да будем искрен то једва и чекали и одмах сљедећег дана је направљен уговор о споразумном раскиду уговора. На крају је он десетак дана долазио на тренинге и тражио да се врати у клуб“

А након што је отишао, услиједило је ново откриће о његовим навикама. 

"Форд нпр. никада није прао чарапе и мајице, већ је куповао нове. То смо сазнали након што је отишао из клуба и када смо ушли у стан који је користио у једној соби била је гомила ношених чарапа и мајица“, открива нам Вуруна.

Он, међутим, истиче да су сви странци професионалци и да нема неких посебних прохтјева, осим што по правилу сви траже аутоматик возила јер не знају да возе са мјењачем, а клуб им је увијек излазио у сусрет.

Једини који је пробао да пређе са аутоматика на мануални мјењач је Канађанин Брејди Хеслип.

"Клуб му је нашао нови џип који није био аутоматик, али му се толико свидио да је одлучио да ипак проба да вози. Пар дана смо га овуда по улицама учили да вози и на крају је научио“, додаје Вуруна.

"ПРЕВОДИЛАЦ ДОЗЕТ"

Нико од Американаца који дођу не брине за своју безбједност, иако су за БиХ углавном чули у контексту рата.

„У Трабзону и Турској сам имао неколико неугодних ситуација, тамо је ужасно у саобраћају, а прилично су насилни. Десило ми се да ми човјек на семафору изађе из аута и куца ми на прозор, жели да се туче са мном. Када сам то рекао људима у клубу упозорили су ме да се припазим, јер људи често буду и упуцани након тих инцидената у саобраћају. Овдје се осјећам потпуно сигурно“, каже Малком Ли.

За људе у Лакташима кажу да су много више пријатељски расположени чак и од људи у његовој родној Калифорнији, међутим, проблем му је што мало њих говори енглески.

Слично је и у самом клубу, па због чињенице да тренери не говоре енглески, улогу преводица често имају играчи.

А то понекад зна бити веома занимљиво, посебно када је преводилац Милан Дозет, некадашњи капитен Игокее.

"Имао сам ту улогу да преводим Американцима и једном приликом кондициони тренер ме замолио да преведем Брајану Чејсу план шта треба да ради од вјежби. И ја умјесто тога преводим Чејсу да му овај поручује да њему мора да да паре ако жели да игра. У том тренутку Чејс виче НО, НО, НО и почиње да се буни, а ја настављам да преводим, сада кондиционом тренеру и говорим да Чејс каже да неће да ради те вјежбе, да је тренинг глуп итд. Умало права фрка да испадне“, прича нам Дозет и наставља:

„Једно вријеме пошто сам ја био задужен да преводим све акције говорио сам им да треба само мени да бацају лопту и да једино ја могу да шутирам кад год желим“ (смијех).

Послије тога духовити капитен "смијењен“ је са функције преводиоца, али је успио још једном да насамари Чејса, али и тадашњег тренера Слободана Клипу.

"Каже мени тренер 'преведи му да волим како игра', а ја преведем Чејсу да тренер каже да воли како изгледа и да би волио да га гледа како се тушира. И у том тренутку док ја њему преводим Клипа виче Чејсу ' И ЛИКЕ YОУ'. Овај у чуду, замало инцидент. Послије ме нико није тражио да преводим, ни тренери, ни Амери“, каже Дозет.

И он истиче да су Американци с којима је дијелио свлачионицу врхунски професионалци, али и добри људи.

„Клиф и Корсли су ишли са нама на славе увијек и кад је било скупљање новца за било какве акције, а радили смо то прилицно често, а они су инсистирали да равноправно учествују и у томе. То није чест случај“, додао је Дозет.

Извор: мондо.ба