Интервју - Ненад Чанак и пут којим се рјеђе иде...

"Ушао сам тад у игру, било је два за нас. Требало је да сачувам противничког играча да не примимо тројку. Оклизнем се, наравно, мој човек је био сам, али срећом није шутнуо него је додао неком. Да је шутнуо и убацио, вероватно не бисмо сада седели овде".

Кошарка 07.01.2018 | 22:15 Постоје људи који у животу остварују циљеве тако што до њих долазе заобилазним путем.Ненад Чанак свакако је један од оних који су све успехе и циљеве током играчке, потом и тренерске каријере направили тежим, а чувени амерички писац Скот Пек би рекао путем којим се ређе иде. Од доласка из Загреба када су ратни бубњеви балканских племена увелико ударали, преко Партизановог првог тима, потом и капитенске траке црно-белих, па до места шефа стручног штаба клуба из Хумске.

А у овом тренутку, чини се, нема теже позиције у српској клупској кошарци од тренерске у Партизану, јер клуб бележи резултате далеко испод очекивања због чега је, уосталом, Чанак и добио шансу уместо Муте Николића.

"Нисам се двоумио ниједног тренутка. Таква шанса не долази два пута у животу. Даћу све од себе да је искорстим. Овде сам одрастао, од дечака постао момак, а после од момка постао човек. То је нешто више од клуба и кошарке", искрено започиње новогодишњи интервју за МОЗЗАРТ Спорт Ненад Чанак.

Према његовим речима страх од неуспеха не постоји, иако је четврти тренер Партизана за мање од три године.

"Дајем све од себе... Ако не буде како треба, нико ми није крив. Питање је и шта је неуспех.Оно што радимо на тренингу и применимо на утакмици је успех. То сада не радимо. Ако будемо радили, биће успех. Нисмо у ситуацији да планирамо резултате. Као сад ћемо бити међу четири...".

Чанак истиче да је Партизанова основна филозофија увек био резултат, а онај млади играч који може да одговори захтевима, улазио је у први тим.

"Добијао си неки задатак у одбрани да испуниш да би играо даље. Сад се то мало све променило. Покушаћемо да вратимо систем вредности. Да талентовани играч понашањем и игром на терену мора да заслужи минуте, а не зато што његов менаџер тврди да је талентован. Ситуација је таква да имамо неколико младих играча који играју јер морају - Пецарски и Танасковић. Да ли би играли да имам боље играче? Искрено, нисам сигуран да бих био лудо храбар. Не третирам их као младе, него тражим да раде оно што раде и Андрић и Гос. Немају никакав попуст или привилегију".

Наставио је у истом даху...

"Људи који воле и прате Партизан не виде помак у смислу резултата. Постоје проблеми који су евидентни, покушавамо да их решимо и минимализујемо. Не знам колико ће нам времена бити потребно и колико ће навијачи имати стрпљења. Али нећу одустати од идеје, чврсто верујем да ће бити помака".

И врапцима на грани је јасно да ове сеоне црно-бели играју одбрану која је често испод нивоа озбиљних кошаркашких секција.

"Постоји милион принципа у одбрани... У сваком систему дође до грешке или неразумевања, јер је утакмица жива ствар. Али ако је екипа права, надокнадиће то неком екстра ротацијом и борбеношћу. Нама то фали, поготово кад уђемо у замор. Не можемо да испоштујемо ни оно основно, а камоли да исправимо туђу грешку. Има ту и повреда, скраћене ротације, враћање играча у ритам. Оно што боде очи је да нема помака у одбрани".

Када су у питању најактуелније теме у Партизану, нема дилеме да је позиција центра најслабија због чега су црно-бели и договорили долазака Ђорђа Гагића, мада остаје да се то озваничи.

"Нисмо хтели да журимо да доводимо неког само да бисмо га довели. Треба нам играч којиће нам помоћи квалитетом. Да буде у рангу наших најбољих играча, а не да попуњава број. Ушли смо у ритам једне утакмице недељно где можемо да изгурамо сезону са овим кадром и центром, уз добар рад. Ако се појави још неки квалитетан играч, наравно да ћемо реаговати".

Чанак делује као човек који је са обе ноге на земљи. Без нереалних очекивања и свестан ситуације у којој се налазе и клуб и он.

"Не размишљам о финансијама, само о терену. А тамо тешко функцинишемо. Морамо да попунимо ростер, да решимо проблеме са дефанзивним скоком. Врло добро знам шта са собом носи Партизан, и притисци и очекивања навијача и финансије. Знам да не живимо у Канади и Швајцаској, већ у Србији".

Чанак је већ "омирисао" барут на клупи Партизана када је морао да води екипу после тровања Александра Џикића прошле године у Нишу на завршном турниру Купа Радивоја Кораћа. Црно-бели су стигли до финала, а наш саговорник каже да му је то искуство помогло.

"Дало ми је одређену дозу самопоуздања, иако ми је целе те године уз Џилета било добро. Знам га 20 година и пријатељи смо, он ми био први тренер кад сам дошао из Загреба. Био сам инволвиран у рад као помоћни тренер".

Почетак пута који свакако није био посут ружама, будући да је био у Хрватској пре него што је избио рат.

"Завршио сам први разред средње школе у Загребу. Играо сам у кошаркашком клубу Младостгде су почеле такве величине као што су Никола Плећаш и Дамир Шолман. То је био један прави градски клуб где су играла градска деца. Био сам одличан ученик, "вуковац", али та титула није постојала у Хрватској (ха-ха). Пошто су ми родитељи факултетски образовани, сви су ме видели у томе. Кошарка је била као успутна станица".

А онда је почело да крчка у балканском лонцу, па се Чанак 1991. године преседлио у Београд.

"Дошао сам у Београд у госте код родитеља Николе Лончара, пошто смо породични пријатељи годинама. Њима дугујем захвалност, они су ми као други родитељи. Са својим родитељима буквално нисам имао контакт годину дана. Они су остали тамо да решавају неке ствари. Нити сам знао шта они раде, нит су они знали како сам ја, а везе су биле у прекиду. Није се могло ништа све док они нису дошли у Београд у априлу или мају 1992. године".

Таква ситуација могла би сваког човека озбиљно да "помери" из колосека, а камоли да га натера да одустане од нечега што је кошарка. Али управо је кошарка била то због које је све и кренуло на боље.

"Замисли да те неко 'ишчупа' из града где си живео, где си у основној и средњој школи имао друштво. Стварно нисам тако васпитан, нити сам био нешто национално оптерећен. Онда одједном друга школа, да није било породице Лончар, било би изузетно тешко. Али после је кренула кошарка, напредовао сам и то ме је извукло из ситуације у којој је деловало да има мало наде".

Успео је Чанак релативно брзо да се пробије до првог тима Партизана, чак му се пише и освојени трофеј купа када су црно-бели у крцатом новосадском Спенсу добили Црвену звезду са 104:102.

"Ушао сам тад у игру, било је два за нас. Требало је да сачувам противничког играча да не примимо тројку. Оклизнем се, наравно, мој човек је био сам, али срећом није шутнуо него је додао неком. Да је шутнуо и убацио, вероватно не бисмо сада седели овде".

Ипак, како ништа у животу не може да буде једноставно, Чанак је најпре отишао на позајмицу у Кикинду, а онда су уследиле године у суботичком Спартаку.

"Ђокић, Марковић, Алексић, Мишковић. Четири одличне године у Спартаку. Не знам да ли смо код куће изгубили две или три утакмице и то од Партизана и Звезде у то време. Пуна хала увек, било је и бакљи, ево погледајте (показује слику, прим. аут.). Биле су то неке ситне паре, не знам да ли су биле 'црне', такво је време било. Још је Спартак имао најмање како је било код осталих - Ловћен, Здравље, Беобанка. Те њихове суме су биле озбиљне суме".

Чанак се после тога, условно речено, на велика врата обрео у свом клубу и како сам каже, у Партизану доживео најбоље године у каријери.

"Сећам се да смо прве године грали полуфинале плеј-офа са Звездом, они су били много јачи. Поведемо са 2:0, они изједначе и онда у петој утакмици крцат Пионир. А у првом мечу било 2.000 људи. Освојили смо те године и куп у Лесковцу. А онда је уследио почетак доминације Партизана".

Како је изгледало то финале против Будућности? Практично сте поставили темеље нечега што је трајало чак 13 година?

"Ми смо стварно били квалиетна екипа. Вујанић, Шћепановић и Станојевић носили, а ми били помоћна радна снага. Веса, Остојић, Вуле, Крле као клинац. Сећам се први меч финала, а ми прву четвртину губимо 34:16, успели да се вратимо, другу мало лакше, у Београду само питање формалности".

А како би описао сарадњу са Душком Вујошевићем?

"Као спартански рад".

После Партизана, Чанак је 2003. године отишао у Војводину, а онда сезону касније почео и интернационалну каријеру где су се издвојила два клуба, сваки на свој начин - немачка Алба и грчки Македоникос.

"У Алби стварно да пожелиш да будеш и економ. Дођеш на тренинг, размишљаш само о кошарци. Град је фанстатичан, клуб такође фанстатичан. Немам дилему.  И Лукоил је био озбиљна екипа, нисмо имали пораз у Бугарској. Тренер је био Лукајић, играли су и Перо Антић, Харис Мујазиновић, Хари Дин, бугарска легенда Тодор Стојков. У четвртфиналу УЛЕБ купа испали смо од Динама из Москве који је водио Кари Пешић".

С обзиром да Алба не спада у категорију најјачих европских клубова, а врхунски је организован, шта је потребно да овдашњи тимови направе сличан искорак?

"Недостају паре. Буџет на папиру је једно, а друго је овај у пракси. У Албу сам дошао из Македоникоса где је до Нове године све било ок, а после тога нисмо примили динара. Ишла је прича 'аврио, аврио, аврио' (аврио значи сутра на грчком, прим. аут) и ништа, остали смо кратки и Кецман, Римац, Луковски и ја".

У Немачкој, очекивано, потпуно другачије искуство.

"Онда прелазим у Берлин, људи одмах узимају податке за отварање рачуна, али и даље пара нема после тога. И тако прођу дани, већ сам скоро потрошио и залиху коју сам понео. Један дан долазим у клуб да видим кад ће плата. Питам човека кад ће бити паре? Он ми каже - па је л’ си био у банци? Па нисам. Каже - паре су у банци од другог дана како си дошао. У Грчкој кад легне плате зову те сви живи, од председника преко директора до секретара и сви понављају легла плата, легла плата. Тамо је то тако".

Чанак каже да га никада нису занимале менаџерске воде, а признаје и да није препознао тренутак када да заврши играчку каријеру.

"Многи играчи имају проблем и неће да признају. Не знаш кад је доста. То се и мени десило. Све мислиш - ма ја могу, него ови други не препознају да ја могу. У ствари не можеш, смешан си. Ни ја нисам успео да препознам тај тренутак. Једино што сам добро радио, што сам остао у кошарци, нисам улазио у пословне подухвате. Нисам се правио паметнији него што јесам и на то сам поносан".

Тренерски занат Чанак је почео да "пече" код Дејана Милојевића у Меги. Каже да је он увек сарадницима давао на важности и да има неконвенционални стил рада који даје резултате.

А да ли би Чанак кошаркаш играо код Чанка тренера?

"Можда три-четири минута. Да шутне неку лопту, кад нисмо у бонусу, да направи фаул, да нису бацања".

Постоји ли нешто због чега жали када је у питању играчка каријера?

"С обзиром на квалитет и таленат, постигао сам максимум. Био сам капитен Партизана, освојио два првенства. Свестан да сам био лимитиран у физичком смислу. Могу да кажем да сам разумео кошарку, неки тренери су то препознали у мени. Максимално сам тренирао, то се ваљда и подразумева. Чудим се кад ми неко то каже. Па, пријатељу, шта ћеш друго да радиш, то ти је посао".

С обзиром да ти је професионална каријера трајала 19 година и доста тога претурио преко леђа, кога би означио као најтежег ривала и ко су две најбоље петорке твојих саиграча - једна састављена од играча Партизана, а друга од кошаркаша осталих клубова?

"Био је неки центар Демарко Џонсон из Скаволинија. Био сам немоћан овде у Пиониру. Баш ништа му нисам могао. А најјача Партизанова петорка - Ђокић, Шћепановић, Берић. Играо сам као клинац и са Ребрачом. И Пеђа Дробњак на четворци. А од играча ван Партизана - Холис Прајс, Римац, Пит Мајкл, Андре Хадсон и Перо Антић. Ако се игра у Пиониру, Партизанова екипа би добила ову другу (ха-ха)".

Навијачи Партизана били су одушевљени када су те прошле године видели са Новицом Величковићем и још неколико играча да у маси испред трибина стадиона у Хумској пратиш меч против Вождовца када се ломила трка за титулу. Које ствари те занимају ван кошарке, онда када имаш слободног времена?

"Фудбал обожавам да гледам, историју, филмове са том тематиком. Одушевила ме серија Сенке над Балканом... Стварно волим фудбал, зато сам и био и тад против Вождовца. Навијам само за Партизан. А симпатишем Атлетико Мадрид у Шпанији и Борусију Дортмунд у Немачкој. Волим да видим шта су урадили. Док сам био у Берлину ишао сам на утакмице Херте".

Каже да му је жао што Драган Ћирић није направио већу каријеру у иностранству и открио да је требало да добије име по једном легендарном фудбалеру Партизана.

"Жао ми што Драган Ћирић није направио каријеру коју по таленту заслужује. Ја кад сам се родио требало је да добијем име Момчило по Моци Вукотићу који је тад дао чувени гол Велсу".

А од фудбалера нешто новије генерације Чанак је издвојио једног од јунака Партизановог тријумфа у Њукаслу у лето 2003. године.

"Са Миливојем Ћирковићем сам изузетно добар зато што смо комшије, живимо врата до врата. Сваки дан смо у контакту".

И на крају - какав је то новогодишњи интервју без да причамо о жељама и поклонима од Деда Мраза?

"Само здравље, а остало ће бити по заслузи. И да нам донесе једног центра".

Извор: моззартспорт