Интервју - Владимир Стојковић: Моја прича...
Како изгледа идеалан тим од бивших саиграча? Ко га ја звао да први пут дође у Партизан? Шта се десило у Ђенови? Зашто није бранио у иностранству? Како успева да буде све бољи и бољи? Шта је рекао саиграчима уочи реванша у Мађарској?
Фудбал 06.01.2018 | 22:00
Јасно, на једној страни Топчидера га обожавају. На другој га не воле. Али та мржња се годинама полако претаче у невољно, али спортско поштовање. Све је мање оних који би да звижде Стојковићу на голу репрезентације и све је више оних који схватају дугогодишњу истину - од њега бољег голмана немамо. Наравно, на дербијима је друга ствар. Како нам током овог интервјуа рече Стојковић, навикао је на „редовну порцију“ увреда у дербијима. Али на то је огулгао, да га више и не дотиче.
Има чак и оних који мисле да немамо бољег фудбалера од Стојковића. На пример ФСС. О избору се да дискутовати, али за једног голмана је огромно признање да буде у најужој конкуренцији поред играча као што су Матић, Милинковић Савић, Коларов... А камоли да победи, ма какви критеријуми били и ма ко бирао.
Признање за играча године и Златна лопта Србије више могу да се гледају кроз призму признања за једну чудесну каријеру препуну успона и падова. Обележену борбом и несаломивим карактером. Али и каријеру којој се још не ближи крај јер Владимир Стојковићданас брани боље него икада! Чека га учешће на трећем Мундијалу у каријери, а ако овако настави, може се комотно надати и четвртом. Наследници му нису ни до колена...
„Могу још пуно. Уопште не сумњам да ћу моћи још дуго да браним у репрезентацији. Наравно, не одлучујем само ја. Али ако будем на овом нивоу, то ће бити довољно. Брани ми се, тренира ми се. Не видим да сам нешто десеткован. Осећам се моћно. Тело не шаље никакве сигнале. Осећам се као пре 10 година. До доласка у Партизан сам имао невиђених проблема са повредама, али од тада - да куцнем у дрво - скоро ништа. Оно једном што ме је зезало раме и када ме је Манга ударио у колено на тренингу. Како сам прешао 30. годину, све је супер. Тренирам доста превенцију што се тиче физичке спреме. Руке, леђа и све то... То су гуме, лопте с водом, еластичне траке... Ни на једне припреме нисам отишао с одмора. Почињем већ 2. јануара да тренирам“, почиње причу Стојковић о актуелној ситуацији.
Како гледаш на приче да би требало да препустиш место млађима иако си у квалификацијама био најјача карика репрезентације?
„То су новинарске приче... Кад не знају шта да пишу, онда ајде да се нешто дешава. Погледајте само Буфона. Ван дер Сар је направио каријеру од 36 године. Завршио ју је у 41. години, а тада је био најбољи. До тада су га стално наговарали ’ајде још једну, ајде још једну’. Браниш докле осећаш да можеш“.
Када си био најсрећнији у репрезентацији?
„Константно сам задовољан у националном. Али прво упознавање са репрезентацијом памтим као најлепши период. Када смо улазили у репрезентацији и када је ту био Деки Станковић. А најтеже ми је било када је Вида отишао. Ту сам се осетио мало несигурним. Био је вођа, имао победнички менталитет. Сви су они добри играчи, али када бих морао да бирам најбољег са којим сам играо, то је свакако Вида. Ишао је главом где неко не би ногом. Имао је менталитет победника као неко ко воли да се такмичи и ужива у томе. Он једва чека да види проблем, да би се борио да га реши. Човек хоће сваки пут да победи. Чак и када изгуби, да не буде поражен као спортиста“.
Ниси био ту када се Видић опростио јер си био склоњен из репрезентације после Ђенове. Да ли си можда тада мислио да си завршио са репрезентацијом?
„Пребродио сам то лако. Ни у једном тренутку нисам мислио да је то крај. Знао сам да ћу се вратити“.
Вратиш ли понекад филм на Ђенову?
„Сетим се понекад како је то изгледало. Доста негативе је било тај дан и све је слутило на то. Осетило се у ваздуху. Изашли смо преподне да шетамо и већ тада су ми Данко и Бамби рекли за неке прозивке“.
Како је то конкретно изгледало? Нико тада није желео да прича о детаљима, а јавна је тајна да су десетине хулигана дошли у Ђенову са намером да те нападну и прекину утакмицу.
„То се зна... Кренули смо на утакмицу и чекали Бамбија који је заборавио пасош. У том тренутку они долазе до аутобуса и љуљају га са обе стране. Саиграчи су ми рекли да станем у средину аутобуса. Али ови су некако обили врата, бацили димне бомбе и ушли. Ништа се није видело. Сав тај дим који не може да изађе... И онда њих неколико крену од играча до играча. Осветаљавају бакљом једног по једног и траже мене. Знам да су дошли до Бркића од којег сам им се учинио ја. Толико су му принели бакљу да су га и опекли, а он ми касније прича да му је „чука“ радила „триста на сат“. Међутим, саиграчи су се испречили на средини. Први Деки, онда Жига па остали. Они који су ушли, поштују Декија, Жигу и тако се завршило. А један од њих је био на метар од мене...“
Шта се све дешавало после тога?
„Кад смо коначно дошли на стадион, пао је договор да не браним. Знате све шта се дешавало на Марасију. После утакмице нисмо ишли нормално на аеродром, него је аутобус дошао директно на писту одакле смо ушли на авион. У Београду ме исто на писти чекао полицијски џип...“
Убрзо после свега долази дерби. Твој први у дресу Партизана. Фамозна мајица, трибине подрхатавају...
„Тек после Ђенове ми је прорадио инат. Сви су почели да причају како сам се уплашио, како више нећу бити исти, као нисам у стању да браним. То су мислили на обе стране... Онда је дошла мајица као револт.
Када кажеш револт то звучи као да је непромишљено. Да ли би сада то урадио?
„Све друго сем револта би било сулудо. Да се не лажемо, не можеш никога да заволиш за седам дана. Не могу ја ту да кажем после седам дана ’е, ја вас мрзим’. А то се све дешавало десетак дана после Ђенове. Било је предуслова, самим тим што се све то десило... Али опет, то није била мржња. То је више био револт и неки одбрамбени механизам. Да покажем да се нисам уплашио. То свако озбиљан зна, а само наивни не могу да схавте. Сви су мислили да ћу да устукнем. Нисам. Реалан и интелигентан човек ће да схвати да је то био револт и да само покушавам да се одбраним“.
А како је дошло до одлуке да као бивши Звездин фудбалер пређеш у Партизан. Колико си размишљао?
„Нисам дуго. Било је мало размишљања што је нормално, а мајка и брат су подржали одмах што је било кључно. Остали нису важни. Нећу ваљда окренем другара и да га питам, ’брате, да л’ да ја пређем у Партизан?’ То су озбиљне теме. Све се дешава у дан, два. Само најближи су знали. Био је последњи дан прелазног рока“.
Да ли те је Звезда звала?
„Није. Пре тога сам ја два пута нешто покушавао да се вратим у Звезду, они су ту нешто „ово-оно“ и то је било то“
Да ли си имао још неке понуде у том тренутку?
„Мислим да је Партизан био једини клуб који ме је искрено звао. Тачније, две године су ме звали“.
Ко је био тај који те први позвао?
„Кренули су прво играчи. Прво ме звао Лола. Каже ми да седи с Бугијем возачем и нешто причају... 'Ајде да дођеш код нас'. Саша и Крле су били за то. Онда се то полако ширило до људи из управе и тако је дошло до трансфера. После ме звао и Сале Станојевић“.
Прешао си тада мост који је последњи прешао Милко Ђуровски. Било је још играча да су играла и за једне, и за друге, али нико није био звезда као ти у том тренутку. Да ли си знао какав те притисак чека?
„Другачије је кад гледаш из ове перспективе. Звезда је тада била у другачијој позицији, била је у подређеном положају у односу на Партизан који је био бољи. Партизан је освајао титуле, пласирао се у Лигу шампиона тог лета... Можда би била мања тензија да је Звезда била јача“,износи своју теорију Стојковић.
Да ли је било неких пријатеља који су ти тада окренули леђа?
„Пријатеља није. Већина тих који су се наљутили су неки небитни који се додворавају неком другом. Ниједан нормалан човек или нормалан спортиста није престао да се дружи са мном. Са било којим играчем што сам причао тада, причам и данас. Ни са ким нисам престао да се чујем или сам погоршао односе. Панта (Марко Пантелић оп.а.) се тако додворавао. То су ти типови од којих је то јаче. Пре тога и после тога смо причали нормално, али оно кад те види пред неким људима или у неком друштву од 15 навијача Звезде, прави се и неће да ти се јави. Ја сам се са њим чуо и пре доласка у Партизан и наравно да он није био за то. Нормално, разумем га. И после тога смо нормално причали“.
Да ли би сада нешто мењао или би опет исто урадио?
„Можда не би било Партизана да није било Звезде. У Партизану се исто тако носиш са притиском и увек ће бити оних који ће рећи ’Супер, хвала му, али није он ово, није он оно. Није он Гробар’. У иностранству сам видео колико је то небитно за кога играч навија. Имаш фудбалере за које људи у њиховој околини и не знају за кога навијају. Нико те не пита за кога навијаш. Објаснио сам недавно око тога. Шта сад треба мој син да има да би му неко признао да је партизановац?“.
А шта ако би ти син навијао за Звезду?
„Не бих имао проблем да свако одлучи с годинама за кога ће да навија. Мој син стално гледа Партизан и сам то хоће. Не оптерећујем га. Кад је истрчао на дербију са играчима, кад је кренуо да вришти од среће... Ја излазим из тунела, он је већ нашао другаре и већ свима испричао ко му је тата“.
Колико те је променило родитљество?
„Свакако да се мења човек. Озбиљнији си. Имаш ранац на леђима о којем мораш да бринеш“.
Да ли то значи да си раније водио неки дивљи живот?
„Када сам имао 18 година, излазио сам јер сам био пети голман и никога нисам занимао. Али откако се професионално бавим фудбалом, никада до сада нисам направио нешто што не треба. Нити сам икада изашао из карантина, па се вратио на дан утакмице. Никад нисам прескакао ограде. То ти је некако у подсвести јер цео дан размишљаш о томе. Не треба ми више будилник, природно се будим ујутро у осам кад имам утакмицу. Када кренем да излазим, то радим на паузи. Никога се не плашим, нити се кријем и не радим ништа недозвољено“.
Те приче које круже о фудбалерима „сплаварима“, поготово репрезентативцима су постали урбани митрови. Колико истине има ту?
„Ево вам пример Саше Илића који изађе изађе два пута годишње, а људи причају глупости 'Саша-чаша' и праве вицеве. Да нисмо изашли са женама кад смо прошли Јанг Бојс не знам јесам ли могао да се сетим када сам га последњи пут видео у изалску. Ја сам ове године два пута изашао. После Јанг Бојса и пласмана на светско“.
Ипак, таблоиди су умели на направе тираж на фудбалерима и изласцима...
„У том свету имаш оне којима си занимљив и којима ниси. Кад си некоме интересантан, онда је зезнуто. Није ме то нервирало, јер нити гледам, нити читам таблоиде. Као клинац сам се нешто нервирао, али онда схавтиш да је то цена професионалног спорта. Што се медија тиче, само са спортским медијима могу да причам. Ово остало, ништа. ОК, „једном у 100 година“ када те зове например Сторy за нешто породично, па се сликаш и то је то“.
Преносиш ли то искуство млађим саиграчима који воле да изађу медијима, висе по друштвеним мрежама, привлаче пажњу јавности?
„Не можеш ти некоме ко има 22 године да скроз допреш до главе. Мораш све около. Не обраћам много пажњу на то шта раде по друштвеним мрежама. Можда некад кад неко претера па ми јаве. Онда се заинтересујем. Али генерално тај Инстаграм и те ствари су ОК ако људи живе своје животе. У реду је да објавиш нешто породично. Супер је да се с неким дописујеш, пратиш, имаш неку интеракцију са навијачима... Али да се ту нешто фотошопујеш, пењеш се на прсте, облачиш се другачије да човек не може да те препозна. Да ли је могуће какви су то мозгови? Да обрађујеш једну слику 45 минута, фарбаш, сређујеш... То је болесно. Небитно да ли си мушко или женско. Па шта ћеш када изађеш на улицу и не нико те не препозна?! Не можеш будеш Бред Пит кад ниси Бред Пит“.
Како си ти научио да се носиш са притиском?
„Небитно Звезда или Партизан, али ако ту одрастеш, онда научиш да мораш да побеђујеш и да се носиш са притиском. Као клинац кад изгубиш, осећаш притисак и растеш са њим. Менталитет играча мора да буде да се носиш с притиском. Кад те неко критикује, то је знак да пребациш у вишу брзину. Што не каже навијач нешто Евертону? Зато што погине, што изгара и исправи грешку. Нормално је грешити, али исто тако је нормалан след догађаја да се трудиш да исправиш грешку“.
Колико ти је криво што ниси бранио ону утакмицу на Максимиру протих Хрвата јер је постојала теорија да је то идеална утакмица за тебе због притиска са трибина?
„Миха је испао крајње коректан и имао неке своје разлоге. Касније ми је рекао да је требало да му тражим да браним. Изашао сам из повреде скоро и он се тога плашио. Да сам му рекао „Мистер, хоћу да браним“, бранио бих. Мене више никаква атмосфера не може да поремети, то је ваљда свима јасно. Када навикнеш да растеш са притиском, онда ти он прија. Зато не могу да разумем неке ствари у иностранству. У Енглеској, изгубиш 0:5 и као да се ништа није десило. Иди кући, терај даље...“
Твоје искуство је било од великог значаја за Партизан пре мечева са Видеотоном у којима је сезона могла да крене потпуно низбрдо. Спасао си Партизан тада...
„Ја сам тек био дошао, али морао сам да кажем неке ствари. Рекао сам: 'момци, имате две опције'. Да останемо „индијанци“ или да будемо неко и нешто. Од муља не можеш да побегнеш. У њему, па си у њему. Али можеш да будеш главом горе. Шта можеш да изгубиш? Нема притиска. Идеш да победиш Виодеотон и можеш да испливаш. А ако не победиш, у истим си каналу у којем си био до тада. Не може да ти буде лошије, само можеш да профитираш. Ја сам ушао у ту утакмицу као робот. Само да прођемо. Да не причамо о каснијим мечевима у групи. Јанг Бојс је био преозбиљна екипа. Јовша и ја смо их гледали пет пута. Анализирали смо сваки шут, сваког игача, сваки центаршут, детаљ...“
Она одбрана против Видеотона у Београду је можда и кључна у сезони, после тога их је уследило неколико чудесних у Берну, дербијима, против Спартака... Поготово у ситуацијама један на један које су твој заштитни знак.
„Све се своди на то да примиш гол и да екипа верује у тебе. Један на један је најчистија ситуација јер сам одлучујеш о себи. Не можеш ништа да изгубиш, само да добијеш. Што сам старији то су све боље поставке па вам то делује просто на први поглед. Сад хватам лопту мирно, а некад би се можда бацио на њу. Боље резонујем кад да кренем, кад да останем... Доста зависи од тактике и да ли стојиш високо или не. Ако стојиш зонски онда, удараш у месо. У бандеру. Имаш шесторицу која те нападају“.
Колико ти значи што ти је тренер Мирослав Ђукић, један од легеднарних штопера Примере и човек који је имао велику каријеру?
“Значи, како да не. Ђука стално покушава да нас дефанзивно надогради. Објашњава штоперима како да освојие простор, како да држе нападача на руци две секунде, кад треба бековска, кад треба ова друга... Има огромно искуство које покушава да нам пренесе“.
Имаш ли неку најдражу одбрану?
„Немам. Све су ми драге, не могу да издвојим ниједну. Никад нисам задовољан. Увек ми фали још нешто да би било перфектно“.
А кикс који памтиш?
„Можда је најтужније било оно против Естоније. Изашао сам на 16, мислио сам да ће Луне да је гради и да је ја покупим. Али он је удари главом, а ја кренуо ка њему и она заврши у голу. Била је и мало чудна атмосфера, тек сам дошао у Партизан. Дошли су људи да ми звижде, можда је то утицало“.
За голмане важи да су специфични карактери, а шта ти на то кажеш?
„Ма шта да кажем... Радимо 80 тежи посао него сви остали на терену. Један си против двадесеторице... Једини пријатељ ти је статива. И још треба да ставиш главу где неко неће ногу. Нема ко да те исправи. Само статива“.
Данас је тренд да голмани у врхунским екипама имају мање посла јер више играју ногом и помау саиграчима у поседу лопте. Како гледаш на то?
„Јесам присталица ако имамо играче који могу да испрате и који су лагани на лопти. Валдес је имао Маскерана који је цео живот био везни и онда га ставе на штопера са том техником. То је већ неки други ниво... Сећате се да је Гвардиола када је дошао у Бајерн рекао Нојеру да ништа не зна, а онда после две године цео свет прича како он игра ногом. Је л' можете да поредите Буфона и овог из Ситија? Наравно да не може. Нити ће њих двојица било када моћи да се пореде. Буфон исто игра, није неки зналац ногом, али погледајте колико има пасова... И што је најважније, погледајте како брани“
Ко је теби највише одговарао да додаш?
„Луне (Александар Луковић оп.а) је хтео лопту и знао си да је у сефу код њега. Да ли на беку или штоперу, он је лако изнесе. Знао је да је заломи. Крле је волео лопту. Данас је то Макса. Он баш воли, не паничи. А имао сам и саиграче који су били врхунски дефанзивци, али нису били за тај стил игре“.
Буфон је имао срећу да у клубу и репрезентацији игра са истим људима. Колико је битан тај континуитет за разумевање са саиграчима?
„Често сам мењао клубове и нисам имао шансу да играм дуго са неком одбраном. Тек последњих година је то случај са репрезентацијом. Сада је ту нека наша генерација. Доста дуго играм са Банетом, Коларовим, знамо се из младе репрезентације...“
Честе промене клубова су још један од твојих заштитних знакова. Како ниси могао да се задржиш дуже у иностраним клубовима? У некима је то ипак био слабији ниво од Партизана и репрезентације... Можеш ли да објасниш шта се дешавало?
„Из Звезда сам отишао у Нант. Стигла је понуда, рекли су ми да су је прихватили и да идем. Неки људи су ми говорили да сачекам седам дана, да ће доћи нешто боље. Било је и интересовања јачих клубова, али су ми у Звезди рекли 'прихватили смо понуду и ајд ћао'. У Нанту сам бранио на почетку. Првих шест утакмица сам бранио баш добро. Онда сам имао једну-две лоше, па три-четири на клупи... Потом ме врате на гол и ја поставим клупски рекорд од пет утакмица без примљеног гола“.
Али...
„У том периоду нисмо могли да победимо никога. Или 0:0 или изгубимо. И они одлуче да врате Бартеза који није бранио већ две и по године. Видим ја колико је он велика звезда и проценим да је најбоље да одем у Витесе. А да сам остао, вратио бих се на гол јер је Бартез у клубу био још само месец дана пошто је неког навијача ударио песницом и добио је отказ. Тренирали смо месец дан, супер је тип, био је ОК према мени, питао ме и да ли желим да задржим број на дресу... Можда сам се и зезнуо што сам отишао из Нанта“.
Позајмица од шест месеци у Витесеу.
„Витесе је био само мост јер нису имали неке велике амбиције, плаћали су само половину уговора и тамо сам отишао да браним. Потпуно различит стил фудбала, различита лига... У Француској је много чудних ствари. Шутирају из немогућих позиција, ништа није логично и онако како би требало да буде. Код Холанђана је другачије, знаш одакле је шут, знаш када да очекујеш центаршут... Француска је тежа за голмана“.
Уследио је Спортинг и опет се није добро завршило.
„У Лисабону сам одлично почео, постао први голман, публика ме је обожавала... Међутим, све се променило када је дошао Пауло Бенто за тренера. Он је гурнуо Руи Патрисија, опростио му седам грешака у првих седам утакмица. А истовремено није смео мене да држи на клупи због публлике, па ме је деградирао у трећег голмана. Публика је скандирала моје име, обожавали су ме, чак су захтевали и да добијем капитенску траку. Потом сам одлазио на позајмице у Хетафе и Виган јер сам знао шта ме у Спортингу политички чека. А нису хтели да ме продају у неку добру лигу јер су имали проблем навијача који су ме тражили“.
Како је било на позајмицама у Хетафеа у Вигану?
„На позајмицама немаш много времена. Имаш седам дана да научиш језик, да се навикнеш на екипу тренера, саиграче, комуникацију са њима... Тада нисам знао да ме доводе на позајмицу, не да бих бранио већ да бих „плашио“ првог голмана. У Хетафеу је то био Устари којег су платили седам, осам милиона евра, у Вигану је то био бивши репрезентативац Киркленд. Он је био повређен када сам дошао и тражио је да прима по пет ињекција дневно како не би изгубио место због мене“.
Немаш дилему где ти је било лепше...
„У Хетафеу је била друга прича. Бранио сам против Барсе, Реала, Севиље и у све три сам био играч утакмице. Дебитовао сам против Севиље са Канутеом и Фабијаном, одбранио им неколико зицера и победили смо 1:0. Потом следи меч против Барселоне када смо изгубили 0:1 несрећним голом, а дуго се препричавало шта сам бранио Анрију, Месију, Етоу... Против Реала смо изгубили 2:3 у надокнади времена. Били су одушевљени са мном, хтели да ме задрже, али су у то време били председнички избори у Спортингу и нису смели да обављају продаје играча тако да нисам остао у Мадриду. А било ми је супер тамо...“.
Проверили смо на интернету и остали запањени. Шта је Стојковић бранио Тјерију Анрију и компанији против чувене Пепове Барсе, не може баш речима да се опише.
Погледајте...
Позајмица у Виган је већ била нешто друго...
“Најтеже је у Енглеској. Све гледају на свој начин. Није то Челси, Манчестер или неки велики клуб где су сви исти. У малим клубовима као што је Виган имају тај острвски став да странац мора да буде 200 одсто бољи, протежирају домаће играче. Они нису имали много странаца и понашају се у фазону да си дошао код њих у њихово село, а они су ту 100 година и важе њихова правила.“
Касније си се вратио на Острво. У Нотингем Форест на позајмицу, али опет ниси оставио траг.
„Олимпијакосов газда Маринакис је требало да купи Нотингем. Дао је капару, договорили су се, довео је директора, тренера, нас неколико играча и изгледало је да је то завршено. Међутим, на крају се нешто изјалови, он не купи клуб, директор оде, а останемо тренер и ми играчи. То је клуб који има велику историју, али се она нигде не осети. Стварност им је локалног карактера. Ако неко одскаче, одмах си на оку“.
Где си највише могао да научиш?
„Највише сам научио од наших тренера. Од Саве Кристића у Звезди који ме је дефинитивно научио највише ствари. Он ме је изабрао међу 1.300 голмана и послао људима у Звезди папир на којем је писало да сам ја тај. А он је имао огромно искуство радећи у Звезди, репрезентацији... Тренирао је скоро све наше најбоље голмане. Међутим, у Звезди је тада Дишља био пројекат, Дика Стојановић је више веровао у њега и ја сам отишао на позајмицу у требињски Леотар. Био сам у Леотару месец дана. То је мало чудна средина, нису исплаћивали паре, почело је већ све помало да пуца и отишао сам. Али и то је било лепо искуство.
Земун је био обилазница на којој си експлодирао и вратио се у Звезду.
„У Земуну ми је баш било добро. Скинуо сам пенал Звезди и Пикси ме је вратио. Он ме је знао још из младе репрезентације. У Земуну сам сјајно радио са Чумом. Он ме је склапао и скоцкао за сениорски фудбал. После њега ме је надограђивао Макса у Звезди. Од Коцића сам узео доста у репрезентацији. И сада ми је супер са Јовшом у Партизану. Он је тренер каквог само можеш да пожелиш. До скора је био голман, модернизован је максимално. Зна како са млађима, а како са старијима. Похватао је све савремене методе“.
Да ли си нешто покупио од странаца?
„У Спортингу ми је тренер био лик који је све покупио с интернета. Не може он теби да пренесе искуство када га нема и никад није осетио притисак. Он је прочитао на интернету да тело мора да буде иза лопте и држи се тога. Да ли ти имаш три шута или 70, он ти тражи исто. Зна се шта је голман, умор стиже на крају утакмице, концентрација пада. У Витесеу сам могао да причам са тренером. Да ме саслуша. Он тебе, и ти њега што је нормална сарадња. Ја видим неке грешке и кажем му. Например ситуација када ти шутира човек с петерца ти направиш корак и скратиш угао. А видим тамо да се дечко баца, а да овај још није ни шутнуо. Кажем тренеру да је то погрешно и он ме разуме и прихвати моје мишљење. То су ситуације када мораш да имаш комуникацију... Али нигде нисам научио као од наших. Шпанци су били одушевљени мојом техником хватања. То им је изгледало моћно“.
Колико ти је значило искуство рада са једном од најбољих италијанских голмана свих времена - Валтером Зенгом?
„Он ме је ставио на гол. Кад ти он нешто прича, уживаш док ти објашњава. Био је поштен према играчима. Тада сам био млађи, па је хтео на утиче на психу. Сваку утакмицу је био љут, дизао вештачку тензију да се ми не би опустили јер смо били млади“.
Најбоља утакмица у Звезди?
„Брага“.
А пенал Касану против Роме?
„То већ није било важно као ово против Браге. Било је можда лепо за око, али оно против Браге нам је било битније јер се радило о пролазу“.
Најтежи противник?
„Играо сам против Месија, Роналда, не гледам то тако... Сећам се да нам је једно време у Партизану она Војводина душу вадила. Абубакар. Удари је некако чудно, склони је... Било је тешко проценити га“.
Колико данас пратиш врхунски фудбал на телевизији? Ко су голмани који највише цениш? Како гледаш на наследнике у Србији?
„Данас Буфон, раније Шмајхел и Ван дер Сар. Да не заборавим Хандановића који је врхунски голман. Од наших ми најбоље делује мали Милинковић Савић. Што се тиче фудбала на телевизији, више гледам професионално. Некад ме занима да погледам шта ће бити кад играју Беитар и Макаби. Знам да је луда утакмица и волим да погледам. Онда јурим стримове, па кочи, па сецка... А лига шампиона и велики дербији, то је већ хедонизам. За душу“, опуштено констатује Стојковић.
За крај, замослили смо Владимира да нам састави идеалан тим од бивших и садашњих саиаграча. Папир и оловка и бацио се на посао. Прилично озбиљно. Као да је селектор и сатавља репрезентацију. Уместо једног, саставио нам је два тима. Од наших и странаца. И није му било баш лако...
Идеалан тим српских фудбалера са којима је играо изгледа овако: Баста, Видић, Крстајић, Коларов - Матић, Станковић, Марковић, Јанковић - Милошевић, Пјановић.
Стојковић се прописно намучио да га састави. С обзиром да је у српском фудбалу последњих десетак година, играо је практично са сваким ко вреди у нашем фудбалу. Озбиљно се премишљао док је бирао између Луковића и Коларова на левом боку, док јеВидића и Крсатајић испалио као из топа. Није имао ни најмању дилему око Декија Станковићаи Матића у везном. Код Бошка Јанковића нам је ставио Бамбија Тошића као алтернативу. Из прве је уписао Михајло Пјановића као најбољег нападача са којим је играо и после дужег размишљања му придодао Сава Милошевића у шпиц. И на све то, Сале Станојевић као најбољи домаћи тренер са којим је радио.
Још занимљивије нам је било са странцима. На десном боку, Козмин Контра са којим је играо у Хетафеу, на левом бразилски громовник Рони који је био власник најјачег пута на свету. Без дилеме се одлучио за Стефана Савића и бившег бразилског репрезентативцаАндерсона Полгу у штоперском тандему. У везном реду се одмах нашло место за ЖоаоМутиња са којим је играо у Спортингу. Није се премишљао ни око Јосија Бенајуна иЕстебана Гранера, а на крају је у тим уврстио и некадашње Арсеналово дете ХенријаЛензберија са којим је делио свлачионицу у Нотингему. Најтеже је било изабрати нападача... Ипак, Клео је дописан одмах, а потом и Мирко Вучинић. Као резерве су изабрани Дерлеј иСолдадо. Омиљени страни тренер Владимира Стојковића је Валтер Зенга.
Са Владимиром Стојковићем би о фудбалу могли да причате о ујутро, а ми смо провели „само“ три и по сата. Новинар може од њега много тога да чује и покупи. Посебан лик у српском фудбалу. И најбољи голман.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар