Досад непознати детаљи о Вучићу

Сузана Васиљевић је дама која у стопу прати предсједника Србије Александра Вучића на скоро свим путовањима, наступима и састанцима на највишем нивоу. Она је један од његових најближих сарадника и савјетница је за медије.

Србија 01.01.2018 | 18:44 Ексклузивно за „Ало!” открила је како је радити са Вучићем, али и мноштво анегдота из њихове радне свакодневице. Васиљевићева је први пут говорила и о свом приватном животу, љубави, породици...

 Када сте званично постали Вучићева саветница за медије?

- Са њим сам почела да радим 27. јула 2012, када је формирана Влада. Тада је био потпредседник Владе и министар одбране. Вучић, Алекса Јокић и ја смо први ушли у његов кабинет те године.

 Чиме сте се бавили пре тога?

- Студирала сам новинарство у Немачкој, а камеру на Факултету драмских уметности у Београду. Ово прво нисам завршила у Немачкој, вратила сам се у Београд. То је било време када је почињао рат у Југославији, сви су бежали одавде ка иностранству, ја сам се вратила кући, јер су ми пријатељи и породица били овде. Радила сам за „Јутел“, па сам прешла у аустријску телевизију, пошто је мени први језик немачки. После тога сам 1994. почела да радим за ББЦ и тамо сам остала 14 година, на документарном програму.

Радила сам серију „Умирање Југославије“, „Пад Милошевића“ и више од 40 документарних филмова за ББЦ. Имала сам и своју продукцију. Радила сам два филма: један је о Ивану Стамболићу, а други о Сребреници, за који сам добила многобројне награде широм света. У Влади сам почела да радим 2004. на позив Срђана Ђурића, у време док је Војислав Коштуница био премијер.

Након тога ме је Ивица Дачић позвао у МУП 2008. и тамо сам две и по године радила на месту шефа Бироа за медије. Онда сам направила паузу од годину и по и прешла у ЈП „Србијашуме“, где сам била директор одељења за комуникације. Вучић ме је на пријему у Амбасади Немачке, два месеца пре формирање Владе, преко мог тадашњег партнера, а његовог пријатеља, питао да ли желим да радим за њега.

Сећате ли се тог сусрета?

- На енглеском ме је питао: „До yоу wант то wорк фор ме?“ Након тога смо се неколико пута срели у СНС-у и мој једини услов је био да могу да комуницирам директно са њим и да су ми потребни људи са којима радим и техника коју сам желела да имам.

 Какав је Александар Вучић као сарадник и да ли некада имате неке конфликте?

- Тежак, захтеван. Често се не слажемо, али стално разговарамо и он је човек који воли да саслуша. У кабинету имате људе који су више национално оријентисани, али и људе попут мене. Вучић воли да каже: „Ово је Сузана, представник грађанског сектора у кабинету.“ Тања Јовић и ја смо, према његовом мишљењу, грађанска Србија, а Никола Селаковић и Алекса Јокић су национална. Он пита и једне и друге и доноси одлуку за коју мисли да је најбоља.



Са Вучићем проводите доста времена, да ли сте постали и пријатељи?

- Он је пре свега добар човек, па онда све остало. После толико времена проведеног заједно, нормално је да постанете пријатељи. Кад год се буним због неких ствари које уради, јер нисам сагласна са тим професионално, ипак знам да он људски не мисли ништа лоше. Знам да му није лако, јер се суочава са великим бројем проблема на дневном нивоу. Ми се сви трудимо да му олакшамо колико можемо и знам да му идем на живце јер идем и звоцам, а онда ме пита: „Да ли ти некад ћутиш?”

Познаје ли чланове ваше породице?

- Зна моју сестричину Петру и сестрића Николу. Сестру и зета је упознао на пријему. Петра је у сталној „борби” са њим. Љута је, јер је раније много више времена проводила са мном и стално му говори да ће гласати за неког другог. Он јој каже: „Ти си мала, не можеш да гласаш”, а она му одговара: „Не могу, али ја контролишем бабе.“ То јој је главна „претња”.

 Вратили сте се у Србију када су сви одлазили. Да ли сте се покајали због тога?

- Нисам. Мене је ББЦ звао током бомбардовања. Нудили су ми да дођем. Да сам хтела да одем, могла сам. Мој бивши партнер је Француз. Растали смо се зато што нисам хтела да одем из Србије. Он ради у једној афричкој земљи. Била сам тамо три пута по десетак дана, да видим како изгледа живот у Африци. Обоје смо схватили да не иде. Мислим да сам сада први пут осетила да се у овој држави коначно нешто мења и да могу нешто да урадим. То је био разлог што сам остала.

 Да ли то значи да увек одаберете посао уместо љубави?



- Очигледно је тако.

 Стиче се утисак да сте поприлично јаки и самостални?

- Морала сам да научим да поправим аутомобил, заменим осигураче... Све сама радим и много тога знам. Волим да ми мушкарац понесе кофер, отвори врата, сипа пиће. Не волим жене које су њањаве, које не могу ништа. Све моје другарице су јаке и могу све саме да ураде. Мислим да свака жена треба да буде самостална, па сад... Ако се појави и неки принц на белом коњу који ће да помогне, тим боље.

 Да ли чекате принца на белом коњу?

- Не, нисам га никада ни чекала. Моје су везе углавном биле дуге. Имала сам везу од 12 година, па везу од шест година... Са Жоржом сам живела заједно толико колико је он био у Београду.

 Које особине цените код мушкараца?

- Духовитост и одлучност.

 Да ли имате времена за породицу и пријатеље?

- Нисам удата и немам децу и то мало времена што имам користим да бих била са пријатељима и сестричином Петром и сестрићем Николом, који су ми изузетно важни у животу. Једном недељно се трудим да одемо на ручак, вечеру или у биоскоп.

 То значи да сте супертетка?

- Тако они кажу. Петра је у пубертету и са њом се често свађам због облачења, килаже и свих ствари. Она каже да тетку много воли, а Никола је доскора говорио да га је родила тетка. Супер смо другари, волимо се. Неки моји пријатељи имају децу, па користим слободно време да будем са њима. Путујем по Србији, а понекад одем и до иностранства.

 Колико се ваш пословни стил облачења разликује од приватног?

- Много! Приватно сам у фармеркама и мајици, бајкерским чизмама и панталонама. То ми је остало од претходног посла, када сам као новинарка ишла на терен. Једне године смо се смејали када смо се вратили из Босне. Радили смо филм за аустријску телевизију, чија је екипа била смештена у хотелу „Интерконтинетал“. Била је новогодишња ноћ. Сећам се да су девојке улазиле у хотел у неким божанственим хаљинама, а ми блатњави, у војничким прслуцима и чизмама. Тада ме је колега новинар питао: „Боже, Сузана, када ћеш ти изгледати овако?” Одговорила сам му: „Када будем престала да се бавим овим послом, куповаћу хаљине и штикле.” Сада стварно то и радим. Опседнута сам ципелама и вероватно стрес лечим шопингом.

 На шта трошите највише пара?

- Сву своју уштеђевину потроших на ципеле и гардеробу. Не знам на шта бих друго трошила, јер ретко излазим. Волим наше креаторе, Марију Тарлаћ и Драгану Огњеновић. Трудим се да на догађајима у иностранству носим моделе наших креатора, зато што знам да се на телевизији то види, што је њима увек добра реклама.

 Имате ли времена за вежбање?

- Идем на јогу, кренем, па станем, пошто су то све фиксни термини. Упишем се у теретану, онда одем једном или два пута, па ме буде срамота. Имам у стану собни бицикл.

 Да ли се трудите да се здраво храните?

- Једем здраву храну, не једем слатко, кафу пијем без шећера. Волим да једем рибу, морске плодове. Једем много зелениша, што каже мој шеф: „Ево теби трава, дај мени месо.“ Тако на службеним ручковима поделимо храну - ја једем траву, он једе месо.

 Извор: Ало