Прича: Како се стварао европски Партизан...?
Промењена свест и плач у свлачионици пред финале Купа, Марко Николић држао затегнуте односе под контролом, зашто није дошао Столица, шта се дешавало на састанку у Барселони и због чега је Ожеговић поништио предуговор.
Фудбал 05.01.2018 | 22:30
„Нек’ и 2018. буде иста“.
Тиму који је само годину дана раније изгледао неубедљиво у покушају да се прође друго коло квалификација за Лигу Европе и који је за Црвеном звездом заостајао двоцифрен број бодова била је неопходна трансформација свести. Да изгубљене ситуације претвара у победе. Да научи да се такмичи. Да не живи од јуче до данас, него да гледа у сутра. Процес атипичан за овдашње прилике започео је Марко Николић, а довршио Мирослав Ђукић, па се на црно-белој страни Топчидерског брда славило у мају и новембру оно што није било никад. Да у истој години клуб покори овдашњу и докаже се на међународној сцени.
НИКОЛИЋ РЕШИО НАЈВЕЋИ ПРОБЛЕМ СВЛАЧИОНИЦЕ
Први велики задатак на том путу подразумевао је ослобађање сујете. Био је то онај период сезоне кад је Парни ваљак тражио начин да по сваку цену остане у трци са Црвеном звездом, јер да би се створио европски тим морало се најпре побеђувати у локалним оквирима, али се осим спољних мучио и са унутрашњим проблемима. Наглашен его нападачког тандема Урош Ђурђевић – Леонардо да Силва Соза био је претња по свлачионицу.
Захтевао је реакцију.
После два уводна пролећна кола на којима се тим мучио против Рада и Борца, Марко Николић је упркос победама уочио да нешто не штима и екипу је одвео на вечеру у један од новобеоградских ресторана.
„Момци, сад имате прилику да једни другима кажете све што желите. Да решите између себе. Да се погледате у очи“, причао је Николић играчима уочи 154. вечитог дербија, а његове речи заправо су могле да се тумаче на следећи начин „решите сами, да не бих ја решавао“.
Ефекат је био очигледан. На наредној утакмици Ђурђевић је дао гол вредан изједначења на Маракани, а до краја сезоне он и Леонардо готово на свакој утакмици решетали противничке мреже и постали најубојити тандем у новијој историји Партизана. Посебно упечатљиво било је сазнање да се нетрпељивост између њих двојице (на тренинзима се могло чути „шефе, вређа ме“, „ја не могу да играм с њим“, „неће да ми дода лопту“) чувани далеко од очију јавности и испливали су на површину тек кад се првенство завршило, кад није било претње по амбиције тима.
Та вечера била је наговештај стварања хемије у целој екипи. И јаког навијачког заједништва. Партизан је побеђивао, Гробари су се враћали на трибне, коперниканским обртом узета је титула, упалила се машина и кад је на ред дошло финале Купа у Партизану су били толико убеђени да ће трећи пут те сезоне савладати Црвену звезду.
Посебно кад је маркетинг тим направио десетоминутни видео материјал у коме породице, девојке и пријатељи играча храбре црно-беле да направе завршни корак ка дуплој круни.
„Ушли смо у свлачионици и приметили велики телевизор. Мислим, гарант ће да нам пусте неку тактичку анализу, да нам поделе још неки савет пред дуел са Звездом. Кад оно – поруке да се смрзнеш. Ја сам се двапут најежио док сам оно гледао. Чекам кад ћу да видим трудну супругу Марију и шта има да ми каже. Открићу вам, нисам једини који је плакао. А за два минута почиње утакмица. Кажем себи: „сад или никад“. Кад нам је убризгана таква адреналинска инијекција морали смо да добијемо“, сећа се Бојан Остојић једног од упечтаљивијих тренутака из прошле сезоне.
ОСАМ ПОМОЋНИКА И ЛИГА ШАМПИОНА
Иако нема директне везе са Европом, освајање дупле круна је предсталвјало полазну тачку, снажан замајац европским амбицијама Партизана. Поготово што је иза себе имао 37 утакмица без пораза на у локалним оквирима и све је интересовало колико може кад напусти границе Србије. А онда је преко границе (у мађарски Видеотон), први отишао Марко Николић, што је представљало шок за челнике (кажу да је одлазак тренера најтеже пао председнику Милораду Вучелићу, да му је било потребно неколико дана излоације у Кикинди да преболи тежак тренутак), па су осим јачања екипе морали да траже и новог тренера.
„Мој предлог је да то буде Илија Столица. Млад је, енергичан, зна посао, зна како се води тим, намучио нас је ове сезоне“, предложио је, између осталог, на растанку Марко Николић.
Не само због његовог савета, већ и због квалитета самог Столице, управа предвођенаМилорадом Вучелићем српског првака је кренула по тадашњег тренера Вождовца и чинило се да ће он добити прилили да води екипу у квалификацијама за Лигу шампиона. Млади тренер је чак прекинуо одмор у Словенији, оставивши супругу и децу на летовању, вратио се у Београд и на састанку са представницима Партизана рекао нешто што се у великим европским клубовима подразумева, али код нас још није заживело.
„Ако долазим ја, онда долазе и моји сарадници. Њих осам. Гарантујем, ако не ове, онда следеће сезоне сигурно ћемо играти Лигу шампиона. Верујем тим људима, верујте и ви мени кад их предлажем“, говорио је Столица.
САСТАНАК У БАРСЕЛОНИ: ЂУКА, ПОЖУРИ, ДА ЈАВИМО ДА СИ НАШ ТРЕНЕР!
Иако челници Партизана на његове фудбалске идеје, начин игре и план појачања нису имали замерки, захтев да се цео стручни штаб Вождовца пресели у Хумску нису могли да испуне. Почела је потрага за другим решењем. Требало је смирити Гробаре после одласка њиховог миљеника Марка Николића и довести човека чије име „звечи“. Зато је генерални диркеторМилош Вазура, како сам признаје, уз помоћ одређених менаџера, ступио у контакт саМирославом Ђукићем. Први сигнал друге стране оличен је у штурој поруци:
„Можемо да се видимо“.
Довољно да генерални директор Партизана каже Ивици Илијеву:
„Пакуј се, сутра путујемо у Барселону на састанак са Ђукићем“.
Немогућа мисија, говорили су многи. Зашто би се човек европских манира враћао у овдашњи фудбал. Поготово због начина на који је из њега отеран. Вазура и Илиев су веровали. Толико су били убеђени да су спремили тактику која је имала за циљ да Ђукићу остави само једну могућност. Да каже „ДА“. Желели су да га „сломе“ тако што ће му прво представити амбиције, играјући на карту тога да је човек спорта и да ће пројекат новог Партизана „смекшати“ његов тврд став о неповратку у Србију.
„Причали смо десетак минута. Предочио сам му планове и жељу да у Европи оставимо траг. Кад је почео да излаже одмах сам знао да је то – то. Начин на који је причао о Партизану и визији тима, сугерисао је да смо завршили гро посла. А Мирослав је миран тип, говори полако, нашироко. Мислим у себи: „Ђука, дај, скраћуј, завршавај, не могу да дочекам да јавим у Београд добре вести“, неколико пута је на овај начин евоцирао успомене са пословног састанка у Шпанији спортски директор Ивица Илиев.
После разговора са Милошем Вазуром, кад су утаначени финансијски детаљи сарадње, прешло се на прављење стратегије у којој је успех у Европи постављен као приоритет. Пласман у групну фазу УЕФА такмичења и што дужи опстанак црно-бели су означили важнијим од трофеја у Србији, можда и свесни да се онаква сезона не понавља. Бар не често. Ђукић је прихватио, али је требало и екипи да прихвати његове идеје, став, па чак и смиреност, несвојствену балканском менталитету. Кад год би Партизан киксао у првенству, а било је тога о-хо-хо – тренер би говорио:
„Ништа се страшно није десило“ или „Ништа нама не би помогао ни Соломон, ни Сума, ни Антонов...“
ОЖЕГОВИЋЕВА ТРКА СА ВРЕМЕНОМ И ПОНИШТЕН УГОВОР
Тим ставом почео је да убеђује људе око себе да ситуацију држи под контролом. И да му свлачионица верује. Штавише, Ђукићев повратак у Србију је знатно олакшао преговарачке позиције члановима управе са потенцијалним појачањима. Једна је ствар ако Зоран Тошићодбије 2.000.000 долара годишње плате у Саудијској Арабији или мало мање уносне понуде Галатасараја и Трабзона, а сасвим друга уколико се у Партизан врати због човека који га је што у младој репрезентацији, што у првом мандату, лансирао у фудбалски свет.
Тошићев потпис одјекнуо је попут бомбе и показатељ је како људи у Партизану функционишу притиснути уза зид. На одлазак Марка Николића одговорили су МирославомЂукићем, на кукњаву егоцентричног Леонарда коначним ангажовање Сејдубе Суме(иако овај још није оправдао статус појачања), на киксеве Филипа Кљајића ангажманомВладимира Стојковића, Бамби је одмах пројектован у лидера тима уместо Суме и још је требало пронаћи замену за Уроша Ђурђевића. Тад је – као и у великом броју претходних случајева – на сцену ступио спортски директор Ивица Илиев активном учинивши жељу с почетка лета. Огњена Ожеговића.
Буквално у „секунд до 12“.
„Добро се сећам, био је 30. август, претпоследњи дан прелазног рока. Таман сам завршио паковање кофера, имао сам резервисане авионске карте Москву, полетање у 19.00. Требало је да потпишем за један руски клуб. У подне су звали људи из Партизана. Обавестио сам оца. Пошто је Гробар одувек, стао је пред мене и рекао: „Сине, одбићемо Русе. Идеш у Партизан. Ову прилику не смеш да пропустиш“. Тек онда настају перипетије, са Русима сам имао потписан предуговор, морао је да реагује спортски директор Чукаричког Владимир Матијашевић, баш се исцимао тог дана, слањем захтева да се пониште папири и на крају успео. Један од најзбудљивијих, али и најсрећнијих дана у мом животу“, вратио је филм на крај летаОгњен Ожеговић.
ГАРАНТУЈЕМ ВАМ, ПОБЕДИЋЕМО
Дочекан је „на нож“. Исто као и Данило Пантић два месеца раније. Гробари нису имали поверења. Спортски директор Ивица Илиев јесте. На крају је испало да су двојица фудбалера од којих се то можда и најмање очекивало завршила типичну „ђукићевску“ акцију против Јанг Бојса и прокрчили Партизану пут до Лиге Европе. На мечу пред који је баш шеф струке потврдио две ставке. Прва: да код њега нема привилегованих.
„Пазите, сви ме питају за Суму. Неће играти Сума. Морам да наградим ово дете Пантића, искрварио је у Ивањици. Он почиње против Јанг Бојса“, говорио је сарадницима у стручном штабу.
Друга: оно његово „из мирноће“ није празна прича.
„Момци, да вам кажем, и сутра ће сванути, радиће и поште и продавнице и школе и болнице. И Партизан ће постојати. Значи, није ово меч „бити или не бити“. Али, ви можете да будете велики. Знате како? Ако се будете држали заједно. Нећу да играте за себе, него да сви играте за Партизан. Ако такви будете – победићемо. Ја вам гарантујем“, речи су Мирослава Ђукића са завршног састанка пред одлучујући меч у Лиги Европе, без за ту прилилику суспендованогБамбија Тошића.
Ко уме да чита схватиће даје то исто тражио и Марко Николић оне вечери у једном београдском ресторану. Зато је Партизан успео.
Двапут!
УЕФА: НЕМА ЕВРОПЕ! А ПАРТИЗАН КАЖЕ: БИЋЕ, БИЋЕ...
Партизан је сад у Европи, а мало је недостајало да је не види. Почетком 2017. уместо новогодишње честитке, из Ниона у Хумску је стигла вест како је УЕФА избацила црно-беле из такмичења условно на наредне три године због дуга од неколико стотина хиљада евра. Играчи преплашени, планирана појачања у магли, будућност неизвесна, али у клубу - мир.
„Ништа не брините, играћемо Европу на лето. Сигурно“, самоуверено је тих дана говорио председник Милорад Вучелић, кад је мало ко веровао да је тај сценарио могућ.
Испоставиће се да је лавовски део посла, да у преписци са УЕФА докаже невиност, одрадио је професор др Владимир Вулетић. У почетку исмеван због најаве да припрема необориве доказе на 700 ситно куцаних страна А4 формата, потпредседник црно-белих је у сарадњи са Зораном Лаковићем, нашим човеком у УЕФА и адвокатом Зораном Дамјановићемпроменио почетни став Европске куће фудбала и однео победу која је касније омогућила излазак и успех на међународној сцени.
ЗАШТО ЈЕ ПРОДАТ ЛЕОНАРДО?
Осим резултатског, 2017. у Партизану ће се памтити и по пословним успесима и продајама играча у вредности већој од 10.000.000 евра. Никола Миленковић је после само годину и по у првом тиму отишао у Фјорентину (5.100.000 евра), док је статус друге најскупље продаје припао Леонарду да Силви Сози. Иако је било речи да Бразилац мора да остане до краја квалификација, због његовог детињастог понашања реализација таквог плана била је неизводљива.
Колико је био неодлучан, Лео је показао по повратку са припрема у Словенији, кад је буквално на дневној бази мењао планове у разговорима са Милошем Вазуром. Један такав ролеркостер одиграо се за мање од 24 сата између мечева са Будућности и Олимпијакосом.
Челници Партизана су у једном тренутку пристали на све његове услове, чак и за повећањем плате, договорили продужетак уговора и кад је сутрадан Леонардо дошао у клуб на заказан продужетак сарадње, почео је да објашањава како му се, ипак, иде у Саудијску Арабију.
Ако се зна да није редовно тренирао и да га је Ђукић „хладио“ на појединим сусретима, било је јасно да је продаја најбољи излаз из замршене ситуације. Поготово за 4.000.000 евра, што је чист добитак који је омогућио црно-белима да „затворе финансијску конструкцију“ до краја године.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар