Интервју: Саван - преко Загреба, избјеглице, сиромаштва, до звијезда...
Ретке су приче као оне с Душком Савановићем. . . Није немогуће и да ћете сузу постити. Пре свега због бројних анегдота, а можда мало и због туге.
Кошарка 05.01.2018 | 22:45
Један од оних у свету спорта на кога може овако нешто да се примени је ДушкоСавановић. Ове године је завршио кошаркашку каријеру, окачио је патике о клин, па смо сели с њим у новогодишњим данима да поразговарамо о детаљима из његовог живота, али и каријере. Да се заједно присетимо свега.
У какве је ситуације упадао, где је играо, шта је видео, шта чуо, са каквим људима је имао посла и шта је извукао као поуку из животног и кошаркашког пута.
Душко Савановић - без длаке на језику, од "А" до "Ш".
Прича почиње селидбом из Загреба у Београд када је имао осам година.
„И то мало ствари што познајеш ти напушташ. Десило се нешто што родитељи неће да објасне шта је, а ти све остављаш и идеш грлом у јагоде. Знаш шта је било мени шокантно, доселио сам се на Чукаричку Падину, живео сам у блоковима. Дете које је говорило ијекавицу, знао сам латиницу, а дошао сам на грубу ћирилицу и екавицу и на бетон. Велики је то јаз између два поднебља, иако је слична култура. Отац је мој био полицајац, покојни. Службу је добио и добио је Загреб. Па хајде тамо, какве везе има. Он је из Босне, из Приједора. И мајка исто. И завршисмо због свега на крају у београдским блоковима“, каже нам Савановић на почетку.
Како је изгледао пут до Србије? Био си дете.
„Да, али се сећам детаља. Кренули смо 91. у августу, најгори моменат када је био. Рат је већ био избио свуда. Е сада како се свега сећам... Отац је нашао неки камион на тргу, као сад да ми нађемо неки испред у парку, којим ће пребацити ствари у Београд где је добио стан за премештај. Рат је почео, окупирано је све. Сад ми идемо, отац вози, мајка поред, ја и буразер иза, а отац има откочен пиштољ на инструмент табли. Фијатов. Идемо из Хрватске у Босну, па одатле у Србију. Ниси могао директно ући. Ту је сваки град имао свој пункт. Као у Надреалистима. Сви су имали маскирна одела. Ми смо лежали под ћебетом на задњој клупи. Били смо покривени. Кад бисмо наишли на муслимане отац би говорио „Ја сам из Босне“. На Хрвате - „Радим у Загребу“, на Србе „Људи, пустите ме, бежим“.
А пиштољ све време откочен.
„Кад те зауставе с аутоматом, као у филмовима, у ´Сиви камион црвене боје´. Цап, изађу тројица с аутоматима и то ти је то. Пункт. Где ћете. А ти имаш жену и двоје деце. Спреман си на све. Да убијеш. Срећа па сам имао осам година у то време. Неки старији су отишли у дрогу, у алкохол. Мој отац је касније умро од рака, од стреса. То је све врста стреса која те стигне касније. То су чињенице. Једино сам Богу захвалан што сам имао змаја од оца. Успео је све да изнесе. Ето, баш данас би му био рођендан, да је ту, видиш како је то све...“.
Када човек прође такве ствари, чега он може и сме да се плаши?
„Ништа није страшно. Сада упоређујем, имам двоје деце. Она удари палац, шта треба да кажем тата је разбијао главу, пљачкали га, узимали му патике. Не желиш да то твоје дете прође. Добро је ако прође јер очврсне. Али опет му то не желиш. Прошао сам беду, живели смо од Црвеног крста, били смо баш гладни. У животу ниси размажен, знаш? Тако учим и своју децу да поштују морална начела и да поштују оно што добију, да је неко крварио због тога. Када научиш да живиш не само без хране него и без пријатеља, околине. Из свега се човек ископа“.
Када из таквих услова дођеш до статуса професионалног кошаркаша, када ти новац дође у џеп... Како је то? Да ли ти је цело то искуство помогло да се носиш са изазовима који су уследили?
„Екстремно ми је помогло. Јер, види, сваки део мог учешћа у спорту се манифестовао кроз те животне процесе кроз које сам прошао. Врло сам трезвено гледао и са 15 година, и са 16. Тада сам практично издржавао целу породицу од стипендије у ФМП-у. Паре нисам трошио онако како би их већина тинејџера трошила. Ја сам тада зарађивао 300 марака, а отац полицајац 100, мајка у Суду 50 марака. Дупло више сам имао од њих заједно с мојих 15 година. Сву ту лову сам носио старом, плаћали смо шта смо имали, решавали...“
Наставио је Душко у даху.
„Знао сам за шта да се борим, шта да ценим. Знао сам шта је ауторитет из куће, али и ван куће. Није човек као пас па да имаш неограничен број ауторитета па да климаш главом. Имаш его, он те држи. Треба спознати ко је ауторитет ван куће. Схватио сам рано да је то тренер за мене, да је то спорт за мене. Знао сам да ће ми пружити елоквенцију, едукацију, поготово када се окружиш лошим људима“.
Како је то све изгледало на почетку кошаркашог пута?
„Па теби на тренинг дође и човек из села који никада није имао телевизор, дешавало се и то, који се не купа, и доћи ће деца богаташа. Играо сам са децом садашњих министара неких, генерала. Да не именујем. То је едукација. И ти упијаш од свега тога ако си паметан. Кажу да и да паметан човек може од будале да научи. Да и будала уради једну ствар како треба. Ти ако си паметан ти ћеш баш ту једну покупити. Цела голгота коју прођеш ти исфилтрираш. Нисам алав, имао сам друга интересовања осим кошарке. Можда то није добро јер сам прескочио те тинејџерске проблеме. Нисам их имао. Исплатило ми се то јер сам се оформио као личност каква сам данас. Вероватно због тога ми и радимо овај интервју“.
Како је изгледало када си први пут морао да одеш преко, да играш у иностранству? Уникс из Казања је био у питању, Русија.
„Дуго се развлачио мој одлазак. Уговор, обештећење... Тада се Русија отворила као тржиште с великим новцем. Мени је тамо било сјајно. Казањ је као стари мали град с 1.500.000 становника. „Мали“ град. Руралан је. Можеш поред зграде која је с неонкама и у стаклу да видиш ´картон сити´ где Цига седи и врши нужду и гледа те овако. И поред њега опет стаклена зграда. То су те разлике. Тако је било пре 10 година, сад треба питати Анђушића, или ко је већ тамо. За мене је Русија опет прелепа земља и Казањ прелеп град“.
Имао си срећу да прођеш кроз Шпанију, Турску, Немачку. Прођи сада и речима кроз њих. Чега се сећаш?
„Увек ми је била жеља да дођем до АЦБ лиге јер је то НБА у Европи. Тада био. Треба дотле дођи. Када сам ишао из ФМП-а желела ме је и Памеса и Тау Керамика. Нисам могао да одем због новца. Ишао бих тамо да играм за џабе практично. Зато сам отишао у Русију, мало да премостим. Да зарадим неку парицу, платим те дугове што сам дужан, немам леба да једем. Био сам најмање плаћен играч у целој Јадранској лиги. Па сам живео од малих зајмова пријатеља и другара. Краткорочно. Дај сто еврића да платим струју до првог. Знаш, тешко је то... Најбољи играч Јадранске лиге, најбољи Југословен у Улебу, а зајмим новац. Само на путовања сам трошио плату од 500 евра. Морао сам да зарадим да вратим. Зато је била Русија, а не Шпанија“.
Касније је дошла и Шпанија.
„Душко Ивановић ме је звао у Тау Керамику, али су мени требали минути. Зато сам одабрао Кахасол“.
Имаш ли неке анегдоте да нам препирчаш?
„Како немам, немаш ти меморије у телефону колико могу да ти причам. Попио сам коју, рецимо, у Шпанији. с Милетом Илићем - па сам обијао свој стан ха-ха“.
Како свој стан?
„Одемо ми, а они нам насеку пршуте. И ђеље га он, ону велику саламу, па рекосмо ајмо ми вина. Попијемо по флашу вина, не знамо ни да ли је дан или ноћ. Ево ти анегдота. Ја стижем у Севиљу. Купи ме тим менаџер, и улазимо у зграду. Имамо много улаза, сваки исти. Одем на шести спрат и оставим торбу. Чим сам оставио силазим доле и чека ме Миле да ме води на вечеру. То је то вече о коме ти причам. Враћамо се ми, у три ујутру, гледамо зграду, онда 60 метара висока, 600 широка. Који од ових улаза је мој, сви су исти? Сви станови су исти. Нема презиме. То је шпански фазон. Мора све да буде исто. Уђемо ми на улаз, шести спрат, кад оно неће кључ. И неће и неће. Кад Миле дум, лупај рукама, неће. Пита ме он да ли је ово сигурно мој стан? И тако 15 минута. После одемо у други улаз и схватимо да није. Сад срамота бежимо у онај други, изаћи ће неко. Ми на други улаз, кључ - то је тај! Очајна ситуација. Прво искуство са Севиљом“.
Како је било у Турској?
„Сјајно! Пара купује, то је тај луксуз који можеш да осетиш. Феноменална су нација. Ми смо по психолошком плану исти Турци. Да не буде лажи, Руси, браћа... Турцима! Гостопрниљиви су, топли. У клубу постоји особа на сваког играча која ради све што треба. Није то размаженост, него то раде момци којима је част који су уз клуб, има неку парицу, дамо им ми играчи неки динар. Он ти довезе ауто, купи ти све што треба у продавници. То је добро. У Истанбулу не можеш да живиш него тако. Не могу да кажем државу да ми је било лоше, евентуално Немачка. Због временских услова. Хомеопата сам, не подносим сивило и кишу, то је убиство. Мислио сам да ћу моћи, али хожеш врага. Сваки дан јакну ону, свак дан! И у јулу има 12 степени. Сви су такви, само раде. Нема социјалног живота“.
Јеси ишао на Октобар фест?
„Јесам. Класичан вашар цигански, само мечка фали. Разлика између нашег и њиховог вашара је што је тамо пиво 15 евра. И њима је бетонирано доле, а код нас је земља. Вашарчина. Кобасицу и пиво једеш, еј. И онда ме питају Шафарцик или Јагла јел ти се свиђа точак, рингишпил, знаш ми то имамо? Па имам то земљаче у сваком граду. Нисам ја дошао из...“.
Како је излгедао твој однос са Светиславом Пешићем? Ти си због њега и дошао, на крају и отишао, можеш ли да нам појасниш.
“Катастрофално. Сад ћу да ти испричам. Мислио сам да ћу продужити уговор с Ефесом, а нисам. Жена ми је била у седмом месецу трудноће. Има два месеца да се породи, а ја немам уговор. Морам да нађем клуб експресно да би она могла да лети, јер у 9. месецу није дозвољено трудницама да лете, доктори не дају. Ако она остане у Београду, ја могу да идем, али она остаје у Србији. Онда морам да молим тренера да идем да видим дете. За..и! Идем са њом“.
Шта си имао од понуда?
”Отвара ми се Уникаха и Кубањ. Чујем се с тренером Плазом, мојим добрим пријатељем. Он ми каже да могу да добијем годину дана уговор јер и он има толико. Евентуално 1+1. А ја бих најмање две године, рађа ми се дете. У кошарци година уговора значи осам месеци. С Локомотивом исто тако. Зове ме менаџер и каже да треба да се чујем с Пешићем. И Пешић ме зове. Пита да ли бих дошао. Кажем му да не бих јер ме је изненадио, преговарам са овима, он ми је задња опција, не као он Пешић, већ град Минхен. И Пешић нешто изведе па ми понуде две године уговор и то је то. Потпишем уговор. А онда сам преживео Голготу са њим“.
Шта се дешавало?
“Довео ме је са идејом да будем носилац, а то сам и радио, али је вршио велики притисак. Он се понаша према људима као према стоци. Како то прође? Због вакуума у систему јер му је син Марко генерални менаџер клуба. Он је одговоран за њега. Он то даље не пушта директору. Пробали играчи и са мејлом ка врху, али не могу му ништа. Син му је одличан, али он…“
Онда је уследила кулминација свега.
“Играмо финале с Бамбергом 2015. године. У уторак 15. јуна пред другу утакмицу, дан пре тога мени умре тата од рака. Кажем Пешићу: ´Ја да помогнем оцу не могу, умро је, сахрана ће бити по плановима у петак. Остаћу да играм. Умро ми је отац - ја играм!´. Играмо, добијемо. Четвртак одем, у петак сахраним оца. Купио карту да се вратим, ко добије пети меч првак је. У недељу одемо, изгубимо, ја дам нула поена. Први пут у каријери да сам дао нула поена, можда други, али мислим први. Што - не знам. Био сам ја присутан на тој утакмици, али само физички. Оца сам сахранио дан пре. Пешић оде у јавност и нахрани ме го..ма. Што сам дао нула поена и изневерио екипу? На почетку припрема за следећу сезону држимо састанак, гледамо касете, он се окреће ка мени и каже: ‘Ти се Душко мени ниси извинио за прошлу годину’. И ту се ми... Ја да му се извиним што сам дао нула поена, мени тата умро?! Ми све на српском, играчи не разумеју о чему се ради… Три пута ми је то пребацивао касније. Трећи пут смо се и растали. Провукли су у јавности да је све било због повређеног прста, а није било због тога. Тад кад сам био повређен ми је пребацио тај трећи пут. А ја држим лопту. Ја га трзнем, цимнем лоптом... Спустим лопту. Да се тераш ти... И више се нисам вратио. Више га нисам видео, нити срео, нити желим да га видим“.
Колико ти је та твоја отвореност и непосредна комуникација дошла главе у животу, а колико ти је лепог донела?
„Није ми се обила о главу. Нисам износио трачеве и тровао. Било је како било. Добро сам пролазио. Теби више прија ако причамо као пријатељи. Ишло ми је у корист“.
Како гледаш целу каријеру у глобалу сада када погледаш уназад?
„Пресећан сам, феноменално! Могло је да се деси да ме са 18 удари ауто, пукне нога и да будем на улици, да животарим. Пресећан сам. Научио сам се задовољавати малим стварима. Радује ме и да шетам. Није ми финансијска слика та која оцењује стање ствари него ментална. Ако сам срећан што сам овде сам, здрави смо, па шта ћу више“.
Једном си рекао да си своју игру видео као ружну. Како си ти заправо играо?
„Знаш кад се Амери хвале брз сам, експлозиван, кад потпишу за нови клуб. Или овај што је рекао пре 20 дана да кад убаци прву тројку постане опасан, агресиван. Мене питају у Минхену за моју игру и тако сам им рекао, да играм ружно. Родио сам се с неком жицом за то. Волим шах, сматрам да је кошарка модеран шах. Надмудривање. Сваки спорт је такав. Не можемо играти ништа ако се ја теби не насмејем и не ругам ти се кад те победим или ти мене. Када играмо карте, па ћутиш. Не можеш да ћутиш. Мораш мало да га чачнеш. То је за мене кошарка. Надмудрити. Тренери ми кажу ´фаулирај га, откини му руку´. Ма немој мајке ти, баш си стручњак, Фил Џексон. Тако могу да зауставим Месија. Уклизам му, избацим менискус из колена и као зауставио сам га. Половина тренера каже - набиј га главом, зарати, побиј се. Није то спорт земљаче“.
Где си ти све учио?
„То све стекнеш на баскету. У блоковима сам растао, ´криминалац´. Где смеш да дираш старијег на баскету, може да те убије. То је било нађи начина да га надмудриш. Нема више улице у спорту, сад се професионализам износи на улице. Слика спортисте су затамњена кола и пиштољ. Треба да буде обрнуто. Буди елоквентан, уноси етику, оно што си научио, надмудри противника. А не да зарадиш па јуриш сатове и коке“.
Како ти се чини данашња кошарка?
„Комерцијализација свега. Пара је ушла свуда. И она је преломни моменат. Утакмица има све више да би народ све забавнији био. Дајте хлеба и игара. Циркус је то и то мораш да прихватиш. Шоу-бизнис. Ја играм утакмицу 25. или 31. децембра или 7. јануара да би нормални људи седели кући и то гледали и уживали. Значи ја сам шоу-програм за друге људе, нормално. Зато сам масно плаћен. Ако нећеш има их 100.000 који чекају, нема проблема“.
Треба се носити са притиском у таквом животу.
„Схватиш да ли си за то, да ли имаш желудац. Неко пукне у 25, неко воли па игра до 45“.
Када си видео да не желиш више да играш?
„Са 18 ха-ха. Хтео сам да се макнем када сам видео да више немам доминацију. Чињеница је да сам могао да узмем још пара и уговора, да лажем - искуство, ја ту, финта, а, публика... Платили би ме сви. Али - нећу! Хоћу да ме се и ти сетиш када седнемо и кажеш да сам добро играо. А не ´е јеси ону годину отаљао, што си то радио´. Зарадио сам бре. Био сам го, бедан. Имам да живим лепо, не смем да будем алав, пара никад доста. Где сам био пре 10 година где сам сада, да се не лажемо. Лепо ми је. Не трошим претерано, скроман сам, трошим на децу, појешћу нешто добро и то је то“.
Посебно му је једна ствар сметала при крају каријере.
„Затупљености и неедукација играча око мене. Видиш колико мало знају, а узимају добре паре. Е то је тај шоу-бизнис. Тако није било пре 20 година. Турчин има пасош и кошта 2.000.000 долара! Еј! А он не може да игра сад да се скупимо нас двојица у парку овде са нама. А зарађује толике паре. Јер закон Турске каже мора шест Турака у екипи. Зашто Жељко има Турке? Зато што мора! Платиће га 3.000.000 а он не вреди 3.000 евра, не може КЛС да игра. То ми смета, почело много да ме жуља. Морам да играм са њим. Не може да буде на мом нивоу. Дам му пас - погоди га у чело. Дође тренер каже ´Он то не разуме´. Па што игра са мном? Уздигни га или га макни. Као да ја играм с Леброном. Он ми баци алеј уп. Ја му кажем - не могу ја то да ухватим Леброне, спусти се на мој ниво. Ма изађи из екипе рођаче ако ниси способан“.
Разговарамо већ дуго а нисмо се дотакли репрезентације. Играо си 2010. године у Турској и наредне године у Литванији. Некако си упао у тај џеп без медаља наше репрезентације.
„Драго ми је што сам радио с Ивковићем, али жао ми је што се није ништа десило осим што смо изродили два играча Теа и Бјелицу. Касније је дошао Богдан. Феноменални играчи. Био сам буквално на корак иза линије до медаље, када је Тунчери нагазио. Жал велика, како није бре. Могао си, а ниси. Ипак, то су твари које се тебе не дотичу. Каже пословица - проблем који не можеш да решиш није твој проблем. То је тачно“.
Да ли си можда могао да се нађеш у Шпанији 2014. године код Саше Ђорђевића?
„Када је изабран за селектора чули смо се. Причали смо дуго о томе. Питао ме је да ли желим да играм, ја сам рекао да хоћу наравно. Он ми се захвалио и рекао да му је битно да само играмо ја и Крле, а за млађе ће да види. Све ок, видимо се, чујемо се. И ја сазнам из Журнала да ме нама на хокејашком списку од 37 играча. Био сам код Зоке Планинића на пет дана на одмору у Макарској, капирам да морам да се вратим због репрезентације. И сазнам из новина да ме нема“.
Како сада гледаш на то?
„Исто као и тада. Замерам само што сам тако сазнао. Ваљда је људски да ми пусти бар поруку секретарица из Савеза. Да сам ружан овакав или онакав, глуп ко ноћ. Само ми реци. Да не сазнајем из новина, ваљда сам толико заслужио. Чекао сам дете, да испланирам. А да ме не позове, то је његово апсолутно право. Испоставило се феноменално што ме није позвао. Освојили су све, далеко од тога, има човек жицу, смисла, капа доле за све“.
Када је твоја репрезентативна каријера у питању, многи се сећају како си извозаоГарбахосу у Турској.
„Е то сам желео да се мени не деси. Да дође неко да ме осрамоти. Ваћарио сам многе на ту финту. Рејеса кукавца у Шпанији. Сјајни смо другари, али када смо играли, увек сам имао рекорде против њега, мајке ми. Има фалинку, спору латералну кретњу, бочну, ту је гробље. Може он да се туче, али ово пријатељу не може. Ја га померим, финта и одох. Тако сам осетио Гарбахосу. Прошло је лепо. Добро је испало. Имао сам и боље, технички јаче потезе кроз каријеру“.
Да ли жалиш за нечим када погледаш иза себе?
„Наравно да жалим, глупо је рећи да не жалим. Али сам вукао потезе за које сам мислио да су добри. Никада нисам био прзница, вукао напрасно потезе. Чак и када сам доносио погрешне одлуке, размишљао сам о њима“.
Сада имаш времена за размишљање и да кажемо нормалан живот.
Како ти је у пензији?
„Супер, да сам знао да је овако баталио бих пре 10 година ха-ха. Добро ми је. Активан сам човек, идем по славама. Уживам у храни. Имам своје воће, печем своју ракију. Имам двоје деце, жену. Скаут сам Сасарија, али то нису превише оптерећујуће релације, пошаљем им мејл, шта мислим о одређеном играчу“.
Да ли је истина да си одличан у раду са струјом?
„Знам да поправљам, разумем се у струју. Враћам се на оно, сиротињско сам дете, мајстор код нас никада није био у кући, тата је радио све, а ја учио уз њега. По кући све знам, да развлачим, трофазну на монофазну. Можда не бих могао да пребацим агрегат на соларни панел, то не знам. Али знам и струју, и молерај и глетовање. То је нормално. Није ми било цркне бојлер - зови мајстора. Какав мајстор, купај се ладном водом под један, а под два поправи га. Исто и са аутомобилима“.
Омиљени аутомобил ти је буба, колико нам је познато.
„Имам и даље белу бубу, феноменална је, вероватно најбоља у граду. Кад су се деца ложила на то ја нисам имао. Имао сам две бубе. Ову сам узео давно, има осам година, као дукат је, ради така-така-така. Нисам је дуго возио, али је сада сређујем“.
Возиш и електрични бицикл?
„То ми је за локал. Машу ми људи, кажу ´види га онај, ееј´. Ха-ха. Да тај сам. Имам јачу сајлу, чувам га. Узбрдо нема зноја“.
Испричај ми анегдоту везану за Јашара Ахмедовског.
„Еј, играмо против Келужа Синтре. Пази, Португалија, земља кошарке, никад чуо. Док сам био у ФМП-у, то је 2004, какав мобилни, тад била Нокија 3310. И провалимо са нама Јашар, креч бео и велике наочаре, црне. Вероватно негде иде. Пробудимо га ми. Сви стидљиви, а ја одем да се сликам са њим. Ја са Бранком Цветковићем, код Јашара велика шнала на каишу, оволика. Он најљубазније пристане да се слика. Није било селфија, а имам и даље ту слику. Да се не лажемо, Јашар је феноменалан глас. На весељима волим да слушам ту музику. Сад што се ми ложимо на друге ствари то је већ нешто друго“.
Са музике на крају стидосмо и до филма. По овоме што си рекао може један да се сними без проблема.
„Па има ту материјала још и-ха-хај”.
Једном си рекао да би волео да те глуми Бред Пит.
“Пит и ја смо бар а бар, један уз другога, не треба ту много објашњавати, хаха. Чак сам и учествовао на филму о Сави Савановићу, први српски вампир, имао сам улогу. Старији мало више знају о њему, млађи не толико. Специфично је презиме, препознају ме људи. Нема много Савановића у спорту генерално. Рецимо Ђоковић, појави се ту и тамо неки нови Ђоковић у другом спроту, као кошаркаш из Борца рецимо. А Савановића немаш. Један је Савановић”.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар