Анализа: Крај 2017. године - са стилом!
Део звездашке јавности дуго је одбијао да Душана Алимпијевића прихвати као човека са црвеном краватом, вођу пројекта. Да схвати да се од прошлости не живи, ма колико она била лепа. Да је садашњост једина истина, а да је будућност велика мистерија. Али, Звезда се не предаје. Држи курс ка циљу уцртаном на кошаркашкој мапи и не одустаје.
Кошарка 03.01.2018 | 22:15
Део звездашке јавности дуго је одбијао да Душана Алимпијевића прихвати као човека са црвеном краватом, вођу пројекта. Да схвати да се од прошлости не живи, ма колико она била лепа. Да је садашњост једина истина, а да је будућност велика мистерија. Али, Звезда се не предаје. Држи курс ка циљу уцртаном на кошаркашкој мапи и не одустаје.
Дођу победе над Барселоном, Макабијем... Схватиш да у том систему има потенцијала. Али, још то не изгледа као тло којим сигурно може да се корача напред, више као недовољно утабана стазица. Црвена звезда је током година озбиљно размазила своју публику. Навикла је на велике подвиге у континуитету и резултате који су често премашивали очекивања, али су исти виђени као потпуно нормална ствар.
Чак и када су се догодили „флешбек“ тријумфи над Реалом, Ефесом и Валенсијом (када је Звезда подсетила на ону из претходних година) изгледало је као да се чекао тренутак када ће поново изгубити корак, када ће се спотаћи и пасти у блато. Мада неки желе да верују да се то догодило прошле седмице после Фенера и Панатинаикоса, Црвена звезда је свима показала како се једна од најуспешнијих година у клупској историји завршава са - стилом.
Сада више нико не сме да одбије идеју ове екипе и оно што њен вођа, Душан Алимпијевић може да понуди.
Ето Звезде опет на старом, познатом месту. Пред вратима која су пре само осам месеци остала закључана сплетом несрећних околности. После тачно половине лигашког дела Евролиге Црвена звезда има право да се нада. Има могућност да сања то четвртфинале, иако је пре само месец и кусур дана оно изгледало светлосним годинама далеко.
Ако су дешавања у Мадриду, рећи ће поједини, производ чисте среће и доброг шутерског дана, а поход на Валенсију резултат противникове лоше форме, онда су дешавања у Милану, баш као што смо намерно и нагласили, прецртала силом усађено размишљање.
Црвена звезда је у Милану, баш као и у Мадриду и Валенсији, радила потпуно исте ствари - водила двоцифреном разликом, била убедљива, а онда одређеним грешкама дозвољавала такмацима да се подигну из нокдауна, да би ипак имала довољно присебности и концентрације да зада последњи, коначни ударац.
Реалу је главу скинуо Перо Антић, Валенсији Џејмс Фелдин, док су у Милану, руку на срце, помало то учинили чак тројица њих. Опет као шприцер хладан Фелдин, посебно код оне кифлице преко Гудаитиса, те реализацијом слободних бацања. Пре њега Милко Бјелица који је попут вина (што старији, то бољи) вукао Звезду у добром делу утакмице, па убацио ону важну тројку на старту последњег квартала, а затим и Немања Дангубић. Прво оним савршеним продором на нешто више од три минута пре краја, а понајвише украденом лоптом на 16 секунди уочи последњег звука сирене, после чега је Бјелица извукао фаул за два слободна бацања.
Црвено-бели су остали хладне главе чак и када је Олимпија ухватила залет и погодила три далекометна хица у седам нападачких поседа. Играли су паметно и смирено, нису дозволили себи да срљају у грешке онда када су се ломила копља, иако је било појединих момената несигурности (попут оне лопте коју је изгубио Давидовац, за лагано Ћинћаринијево полагање. Не треба да буде забуне - Давидовац је одиграо врло добру утакмицу, а све што је директно утицало на њега биће само искуство за будућност и треба га истрпети).
Ни тројка Владимира Мицова за 83:83 на 64 секунде до краја, за прво изједначење још од уводног минута сусрета, није поколебала Црвену звезду. Јер, одмах после тајм-аута и замене у којој је Лазић отишао на одмор, а Фелдин ушао, момак из Доминиканске Републике убацио је можда и најважније поене. И тада се, заправо видело, колика је снага Црвене звезде.
Душан Алимпијевић и његови изабраници утакмицу нису добили због доброг шутерског дана (Армани убацио тројку више), нити је успех последица противникове лоше форме, јер Армани целе сезоне практично игра неизвесне завршнице (али нема среће), већ је резултат сазревања који и треба да се јави после три месеца сезоне. Уз велику подршку оних који су све време били уз тим. Видели смо и нешто чега се нисмо превише нагледали ове сезоне - сигуран проток лопте кроз рекет, а пре свега добру, стабилну игру центарске линије када се то највише и тражило. Звезда је до победе стигла паметним изборима које је правила.
И то баш за крај 2017. године - опет треба истаћи - једне од најуспешнијих у историји клуба.
Она стара каже да сваки крај представља један нови почетак.
А Црвена звезда је, чини се, тек почела.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар