Прича: Гласали смо за Жоржа Веу...
То што је најбољи афрички фудбалер 20. века добио најважније изборе у његовој Либерији? То се морало догодити. То је је само логична последица једног трка од пре двадесет година. Тај који је то урадио може да постане председник интергалактичке федерације или да се попне на Месец, пешице.
Фудбал 03.01.2018 | 23:15
Но најпре ће бити онај осећај, који ми смртници никада нећемо доживети, да све можеш. Спакујеш лопту у гол, човече, само ти од свих двадесетак несрећника што за њом трче, само ти од педесет, шездесет хиљада људи који су се окупили ту због једног јединог тренутка, и онда ти се чини да кад год пожелиш можеш да покориш свет, а камоли да победиш на неким пишљивим изборима.
Неће, не брините, ово бити текст о политици, не морамо ни поменути све оне посрнуле хероје који су схватили да је њихова мисија да се упрљају у таквом блату; има их колико хоћете, али нико никада није успео оно што је Жорж Веа, момак из племена Кру, из једне страћаре у Монровији, на нечему што се звало Обала Бибера, а већ век и по само Либерија, земља настала контром, када су амерички робови схватили да желе да се врате и да само у Африци могу бити слободни – много касније ће схватити, и прекасно за многе, да си слободан онолико колико си слободан, и да то није таутологија – нико никада није успео оно што је урадио Жорж Веа.
Не, не причамо о томе да је после скоро деценију и по озбиљног бављења политиком некадашњи најбољи фудбалер света и најбољи афрички фудбалер 20. века, добио најважније изборе у његовој Либерији и тако постао изабрани председник државе на западу континента.
То се, јасно, морало догодити; то је само логична последица једног трка од пре двадесет година; тај ко уради оно што је урадио Жорж Веа у лењо поподне на Сан Сиру, у првом колу Серије А 1996, у дебију великог Уругвајца Оскара Табареза на клупи Милана – премијера ће проћи океј, све после тога било је поражавајуће, па је Табарез ускоро морао да оде, и тако се окончао Берлусконијев чудни неиталијански експеримент – тај може да постане лидер интергалактичке федерације или да се попне на Месец, пешице, а камоли да победи на неким изборима.
Чудно сада звучи, и човек мора поново да провери, да је прва рунда тада убедљиво најјаче лиге на планети – Јувентус је актуелни првак, и мада ће тог лета изгубити Вијалија и Раванелија, који ће отићи да топлим бојама и мирисима распале Премијер лигу, којој је то нужно фалило, и даље је најјачи; то је она сезона у којој ће се Парма вијати за титулу све до пред сам крај; она у којој је, да не помињемо “веће клубове”, него само куриозитете, и да вам све буде јасно, у Аталанти Пипо Инзаги, у Сампдорији Винћенцо Монтела и Роберто Манћини, у Болоњи Кенет Андерсон, а у Перуђи Марко Негри – одиграна тек 8. септембра, док је друго коло заказано за 22. септембар; ето, данас не можемо да живимо од фудбала, а тада смо морали да чекамо да кренемо у школу, па да почне Серија А...
Осми је септембар, дакле, почиње краткотрајна владавина Оскара Табареза у Милану, почиње сезона која се неће завршити добро по росонере – тек једанаесто место на крају! И 1:6 кући против Јувеа наредног априла! – али се, ето, због Жоржа Вее и због жутих дресова запањених ривала из Вероне, памти та сезона, и та утакмица, више него сви трилери из 1996. и 1997. године...
Да, кад вам неко вади статистику, кад вам прича о броју постигнутих голова или, Боже сабрани, о претрчаним километрима или трофејима, пехарима и осталој сребрнини и чешким кристалима по витринама, слободно климајте главом и немојте да се свађате, а у себи се насмејте будали, јер фудбал нема везе с тим, фудбал има везе с магичним тренутком после којег више ништа није исто, после којег постајеш председник своје земље, две деценије пре него што ће те грађани званично изабрати.
Није, онда, важно ни што је у том тренутку резултат 2:1 за Милан, што је 85. је минут и што ово није гол који ће пресудити било шта, сем што ће милиони људи одлучити да баш тада, у том тренутку, заволе ову игру или почну да навијају за Милан или да, који год пасош да дуже, гласају за Жоржа Веу. Ово је "само" Марадона против Енглеске, ово је "само" Роналдопротив Компостеле, ово је "само" један Африканац, љубимац Арсена Венгера, који пише историју, ону што стаје у десетак секунди.
Верона је водила, рецимо и то, дрчни су увек на старту ти тимови који дођу у виши ранг такмичења, Де Витис их је на полувреме одвео с 1:0 (у тиму су, од познатијих, Паганин, Пипо Манијеро и Пјерлуиђи Орландини), окренуо је Марко Симоне када се домаћа екипа најзад вратила с продуженог ферагоста, али у 85. минуту је 2:1 и гости могу да намиришу крв, да осете да ово није баш неки страшни Милан, да прорекну судбину читаве сезоне и судбину Оскара Табареза, и крећу сви ка корнеру, у покушају да изједначе.
Корнер је лош, лопта прескаче све, и долази на други крај шеснаестерца, и зашто је тамо уопште Жорж Веа? Никога, хоћемо рећи, не маркира, не прати противничког фудбалера, само смета и прави гужву и помало уноси панику, неко би могао помислити, али Жорж Веа је ту јер је неопходно написати нову повест света и постати председник, и ко смо ми или ОскарТабарез или Силвио Берлускони, па да стајемо на пут књигама које се пишу пред нашим очима?
Пријем је савршен. Не само да је смирио лопту, он ју је благо ћушнуо ка напред једним покретом фибуле, покренувши низ догађаја што ће кулминацију добити једва тринаестак секунди касније. Да је положај стопала био иоле другачији, можда би се та лопта вратила у срце казненог простора, и шта би се онда десило?
Испрва се чини као да ни сам није сигуран шта да уради, првих неколико крупних корака Ђорђонеа, великог Џоржа, изгледају као да ће протрчкарати до средине своје половине и онда одложити лопту, у покушају да часовнику одузме време, а Верони ентузијазам, али тада се буди монструм у њему, тада Веа схвата шта може, његов топот постаје одлучнији, а онда га додатно наљуте нека двојица која покушају у кругу да му одузму лопту, један клизећим стартом, други ремпловањем; првог ће да избегне, другог ће да одгурне, направиће и једну пируету успут, као гимнастичарка која се после десетке на партеру прави важна.
Тад је већ јасно да ово не може да се заврши никако другачије, и наредни дефанзивац – да ли је то био Марко Барони? Или је Барони онај што за њим скроз узалудно трчи? Да ли је важно, уосталом? – није ништа више до чуњ на тренингу поред којег протрчавају и лопта и играч и свемир, и ево га, у шеснаестерцу је, има времена да погледа голмана који истрчава да скрати угао (Атилио Грегори, тог лета ће се вратити из Удинезеа, само да би постао учесник овог тренутка, и после ће отићи у Венецију), има смирености да упути тачно онакав шут какав треба да упути, има снаге да пошаље лопту довољно јако на довољно лепо место; и моћ и финеса, и сирова снага и префињена сила интелекта...
Од обале до обале, као што је његов народ вековима раније силом ишао преко океана, па се силом често и враћао; од обале до обале, сине Либерије, гос'н председниче, и никако другачије...
Те сезоне Жорж Веа постићи ће 16 голова за Милан, биће светла тачка у екипи која ће проживљавати у једној сезони ово што данашњи Милан мора да рашири у једно четири-пет, после ће стићи и до Енглеске, па ће бити мецена националног тима Либерије, па политичар, изгубиће једне изборе, али ће друге добити, славиће га цео свет и биће у свим “пушевима” свих апликација, ако је важно.
А јесте важно. Јер ваљда је после Звоне Бобан причао да су, камера то није забележила, играчи Милана трчали за Веом и размишљали када ће стати и када ће морати да му притекну у помоћ, а онда су и они, и Сан Сиро, и ова удаљена плава тачка коју зовемо својим домом, схватили да тај неће стати никада.
Извор: моззартспорт
Фото: Ацтион Имагес.
Коментари / 0
Оставите коментар