Прича: Жорж Веа - кнез, светац, "Краљ" и заувијек Либеријац
У Србији се после сваких избора хватамо за главу кад чујемо колико је милиона наших евра проћердано на кампање за парламент или председника, а Арсен Венгер је са 50. 000 фунти створио лидера државе и икону једног целог континента.
Фудбал 02.01.2018 | 23:45
Вест да је некадашњи фудбалер постао председник државе је сама по себи спектакуларна. Размислите само о овоме – кога бисте од фудбалера могли да замислите у улози председника Србије?
Прича о човеку који је био врхунски играч, па је копачке заменио ципелама, а дрес студентском униформом на Флориди како би наставио свој јединствени пут, не може да буде само прича о фудбалу него прича о борби, неодустајању и суштини онога шта значи бити човек.
Да је некадашњи ведета Монака, Пари Сен Жермена, Милана, Челсија и Манчестер ситија у томе дакако успео, можете прочитати у наставку текста.
Бетмен, скривени јунаци и ново лице Либерије
- Слушај, ко год Бетмен био, сигурно не жели да ради ово до краја свог живота, а како би и могао? Бетмен тражи некога ко би наследио његов посао.
- Некога као Вас, господине Дент?
- Можда, ако сам дорастао... Или умиреш као херој или поживиш довољно дуго да видиш себе како постајеш зликовац.
У другом делу лично омиљене филмске трилогије, "Дарк книгхт" једна од порука је да Готаму, граду у расулу треба јунак “са лицем”. Либерија се ових дана нада да је баш таквог добила у некадашњој фудбалској звезди.
Свет је пун скривених јунака за које често нико не зна ни ко су ни чиме се баве. Мало ко ће запамтити име ватрогасца који је спасао бебу од пожара или конобара који после радног времена волонтира у Црвеном крсту. Сага о најпопуларнијем “слепом мишу” учи нас да свако од тих скривених јунака може да буде Бетмен, јер је Бетмен симбол.
Један од малишана који ће временом постати својеврстан симбол и на терену и ван њега је од 1. октобра 1966. године стасавао надомак Монровије као Жорж Толон Мане Опонг Осман Веа.
Имали смо једном годишње за пилетину...
Током прве половине деведесетих година Србији је мањкало демократије, новца, а на територији Босне и Хрватске је буктао рат. У једном малом вртићу на југу Југославије није нам као деци фалило једино – духа.
Отуд је играње фудбала главом Паја Патка у недостатку лопте била свакодневна рутина. И уживање. Родитељи код куће на окупу, браћа такође и то је било довољно за срећу једног детета са Балкана.
Неколико десетина година раније и хиљада километара даље, Жорж Веа је на западу Африке растао у много горим условима, јер није имао готово ништа од наведеног.
Родитељи су се развели, па му је дух формирала бака, распиривала га крпењача, а таленат му је дао сам бог. Сваки дан је био као поклон јер су различите војне хунте за собом остављале крваве трагове због којих Африка и данас каска у фудбалу, али и другим друштвеним сферама.
"Мој отац је умро кад сам био мали и подизала ме је баба Ема Клонџлалех Браун и могли смо само једном годишње да приуштимо себи пилетину, за Божић", рекао је човек који је постао најбољи афрички фудбалер у историји. Том једном пилету за Божић је Жорж Веа и сам доприносио.
У нефудбалској земљи каква је Либерија, фудбал је последње место на коме ћете тражити зараду. Веће паре су десетогодишњем дечаку доносиле рецимо кокице.
"Док сам одрастао у Монровији, главном граду Либерије, продавао сам крофне, кокице и сокове сваког дана после школе да би породица имала нешто новца и да бисмо платили трошкове школе. Био је тежак живот", али и онај који ће Веу претворити у борца.
Као тинејџер је био сервисер телекомуникација у једној фирми јер је имао положен курс, али се једино фудбалу истински радовао.
Очајни услови, нема опреме и тренера - да ли је то моја судбина?
"Сваки слободан тренутак који сам имао користио сам за играње. Смешно ми је сад кад се сетим у каквим смо условима играли. Нисмо имали тренера, дресове, лопте су чак биле реткост. Загревали смо се како је ко знао, а оно мало новца што бисмо уштедели скупљали смо за опрему", прича Веа.
Прве године његовог живота на добар начин може да ослика песма америчког певача Џонија Кеша “Да ли је ово моја судбина” коју нећемо преводити због аутентичности.
"Цурсед wитх сорроw паин анд wое фулл оф феелинг И цан'т схоw
Хопелесс лове wхат елсе фор ме ис тхис мy дестинy
Ат нигхт И тосс анд wондер wхy И муст ливе wхиле отхерс дие
Тхе граве wоулд бе есцапе фор ме фром тхис мy дестинy
И кноw Год сурелy маде фор еверy ман сомеwхере а маид
Сомеоне столе мy лове фром ме ис тхис мy дестинy"
Жорж Веа је имао среће, а неке ствари су му биле суђене. Тако је са 20 година заиграо за Мајти Барол у коме је на десет утакмица дао седам голова уз седам асистенција. Многи одрастали деведесетих још увек одлично памте видео игрицу "Wиннинг елевен" (Победничких 11).
Веа је након Мајти Барола 1986. године заиграо за екипу сличног назива – Инвинцибле елевен (Непобедивих 11).
Двадесет три утакмице касније на свом конту је имао 24 гола. Радио је оно што воли и најбоље зна, а радари већих афричких тимова су се попалили. У Либерији је већ тада "прешао игрицу".
Венгер и рађање симбола за 50.000 фунти
Ти радари су га током 1987. године пратили од репрезентације, у којој је био капитен, преко Африке спортс из Обале Слоноваче све до камерунског Тонере Јаундеа. Са 22 године увелико није пристајао на компромисе, разбијао је у лиги коју је прерастао и алармирао Европљане.
А кад се то деси лику који је фудбал учио по буџацима и земљаним пољанама Монровије, судбина је већ рекла своје. “Рука судбине” је 1988. године био скаут Монака коме се Арсен Венгер обратио за препоруку.
"Био сам у сталном контакту с једним скаутом у Африци. Требао ми је нападач и питао сам га има ли кога да ми препоручи. Након неколико дана назвао ме је и понудио ми Жоржа. Послао сам свог сарадника да га погледа, а повратна информација је била да морамо што пре да га доведемо. Био сам мало скептичан па сам погледао снимке. Након тога смо га довели, а платили смо га 50.000 фунти", рекао је легендарни менаџер "Тобџија".
Венгер је дуго имао осећај за младе играче, али му је овај 185 центиметара високи Африканац по сопственом признању "најбољи посао у каријери". Француз је годинама касније Веу пробао да пронађе у Емануелу Адебајору, али се врло брзо видело колико се грдно преварио. Стамени Бентнер? Џаба, нико није "испао" као Веа.
Оно што Венгер није ни слутио јесте да ће такорећи “за кикирики” направити владара терена, председника државе и икону црног континента.
Годинама су из Либерији суседног Сијера Леонеа и из Африке у јувелирнице Антверпена, Брисела, Монте Карла и Париза стизали небрушени дијаманти из ратних зона. Такав је био младић из Монровије кад је дошао у кнежевину и Венгеров Монако.
Брз, јак, скочан са изванредним осећајем да уситни корак када треба да дрибла или га пусти кад се стушти у пуном спринту, Веа је на терену подсећао на тенк у свиленим копачкама. Једини недостатак је био тактика.
Ако се присетимо неколицине Мундијала у претходних двадесетак година, сетићемо се и афричких селекција које су побеђивале Шпанију и Француску, достојно се носиле са Бразилом, у шаци имале Уругвај, али је увек фалило нешто. Веа је “то нешто” у виду тактике научио код Венгера и почео је да покорава фудбалску планету. До тада је све био инстинкт.
Мбапе као Анри, Анри као Веа
Клинци данас могу да копирају Мбапеа кога зову “нови Анри”, али када је Тијери Анри био млад као Мбапе, његов највећи узор је био Жорж Веа.
"Трудио сам се да га копирам и покупим оно најбоље од њега. Он је осмислио модеран начин играња фудбала за нападаче", каже Анри.
Сви који су икад играли мали фудбал играли су и са онима који умишљају да су Бразилац Роналдо у нападу. За такве је једино казнени простор противника део терена, ово остало је корзо суботом увече.
Веа није био од фудбалера који поставе шатор и “кампују” у шеснаестерцу ривала. Умео је да креира, трчи, врати се, намести, али од почетка у Монаку није све ишло како треба.
"Кад сам се доселио у Монте Карло нисам играо првих шест месеци. Био сам решен да покажем свој таленат и докажем онима код куће који су мислили да је долазак у Европу губљење времена, да сам добар фудбалер. Арсен Венгер је тада био очинска фигура и опходио се према мени као према свом сину. То је човек који ми је указао љубав када је расизам био на свом врхунцу. Хтео је да играм сваког дана", присећа се Веа.
Венгер га једно време није пуштао док није довољно ушао у форму да игра. Када се то десило, резултат је био 17 голова за “Кнежеве” у првој сезони, а 1989. је постао најбољи афрички играч први од укупно три пута (1994. и 1995).
"Једног дана сам био превише уморан на тренингу и рекао му да имам главобољу. Одговорио ми је 'Жорж, знам да је тешко али мораш да тренираш напорно. Верујем у твој таленат и да можеш да постанеш један од најбољих на свету'. Тако сам слушао и гурао даље. Мислим да је осим Бога, Арсен једини разлог због ког сам успео у Европи", додаје Веа и наредних сезона бере плодове таквог рада.
Замислите клуб чију окосницу (као младићи додуше) чине тројица будућих светских шампиона у фудбалу и један клупски првак Европе. И замислите Либеријца који је звезда међу тим момцима. Е то је био Веа поред Јурија Ђоркаефа, Лилијана Тирама и Емануела Петија уз Руја Бароша у Монаку.
“Кнежеви” су узели Куп 1991. године јаком Марсеју, али је Веа годину касније кренуо даље, после 103 утакмице, 47 голова у лиги и са признањем “најбољи странац лиге” у свом педигреу.
Да новац у фудбалу више није тако модерна тековина показује нам то што је француски “Канал +” тих година уложио велики новац у Пари Сен Жермен. ПСЖ је летос довео Нејмара из Барселоне за рекордних 222 милиона евра, а пре четврт века су као трансфер бомбу довели стаменог претечу Дрогбе и нападача тог профила. Тако је Жорж Веа после "кнеза", постао и "светац".
Уз мало среће и крах Олимпика ПСЖ осваја Куп и првенство и иде у групну фазу Лиге шампиона 1994. са Бајерном, Динамо Кијевом и Спартаком. Шест утакмица, шест победа и један гол за памћење. Четрнаестог септембра 1994. године Жорж Веа је показао зашто ми просечни терачи лопте и не волимо и обожавамо фудбалске мађионичаре истовремено.
Тог дана је Веа целу одбрану Бајерна провозао као на судар-колима у луна парку пре него је лопта само прошиштала поред Оливера Кана до мреже.
Од пријема, дриблинга, трчања и шута, све је деловало толико лако. У тренутку обожаваш мајстора.
Истог дана ћеш изаћи на улицу уверен да је у теби пробуђен фудбалски гениј после одгледаног ВХС снимка и пробаћеш да ископираш бравуру. А кад запне већ код другог дриблинга и изгубиш лопту, схватиш да су те Веа, Роналдо, Марадона “преварили” да имаш тај ген који је привилегија малобројних. Тада они накратко престају да се воле.
Једини Африканац у историји...
ПСЖ је 1995. стигао до полуфинала Лиге шампиона. Прескочио је Барселону, а Веу и другове је избацио тим за који ће Либеријац убрзо заиграти, Милан.
Тада је уз Парижане хит био и Ајакс који ће неколико година бити погубан за италијанске великане, све док крупније “хијене” нису разграбиле играче. Давидс, Кану, Клајверт, Рајкард, Седорф, браћа Де Бур, Ван дер Сар, Овермарс, Богарде су између осталих чинили тај састав. Већину касније нећемо по лепом памтити после “Мијатове пречке” и гола Давидса 1998, али сви знају о каквим је фудбалерима реч.
Ајакс је 1995. постао шампион, а Веи су те године остала индивидуална признања – за најбољег играча света, Европе, Африке и са седам голова за најбољег стрелца ЛШ у сезони.
До данас је једини Африканац коме је то пошло за руком.
''Да није било њега, не би било ни мене. Тај човек је направио ово што јесам. Научио ме је да истрајем, да живим као пристојан човек, да будем поштен и понизан. Показао ми је пут европског живота, али је увек разумео моје афричке корене и поштовао их је. Пустио ме је да играм фудбал на свој начин. Овај трофеј посвећујем Арсену Венгеру”, рекао је Веа на церемонији доделе Златне лопте, а свом ментору из Монака се захвалио и са 32 гола на 96 утакмица за ПСЖ у Француској.
"Росонери" су предвођени Фабијом Капелом већ прекаљеног, искусног 29-годишњег Жоржа Веу потписали 18. августа 1995. године и у Милану је Либеријац провео четири године.
За то време ће аутору ових редова постати и једна од омиљених сличица из едиције Калчо, оних картонских. Марсело Салас, Роналдо, Тоти, Батистута, Наката и Веа.
Фебруар 1997, Савићевић додаје по земљи, лопту на тридесетак метара прихвата Миланова деветка, намешта се на десну, а Синиша Михајловић и Сампдорија посматрају како поред њих пролеће ђуле уместо лопте.
Прилику да види свог идола на делу имао је и Тијери Анри у сезони 1998/1999. Јуве и Милан су играли на Деле Алпију. Бироф је тада био упарен у шпицу Милана са Веом али није погађао ништа.
"Росонере" није хтео гол све до 15. секунде другог полувремена када је једну грешку одбране, Веа претворио у лоб главом за 1:0 и бацио оно мало навијача Милана у Торину у транс. Петнаестак минута касније, поново је заборављен од одбране, добио је “у нокат” лопту од Бобана и спаковао други гол Перуцију.
Ипак, гол уврштен у најлепше икад дате у Серији А, Жорж Веа је дао Верони шестог септембра 1996. године. када је покупио лош центаршут у свом казненом просотру, претрчао цео терен као полигон на ком су сви видели играче у жутом, а Веа чуњеве. Тако их је и низао док није дошао до Атилија Грегорија коме је остало само да се помоли. Ако је то и урадио, није му помогло, Веа је био немилосрдан.
Све што неко у фудбалу може да покаже, он је показао већ тада у дресу тима са којим ће освојити две титуле првака Италије (1996, 1999) и у коме ће постићи 46 лигашких голова на 114 утакмица.
Али пре 21 годину је показао и какав је човек. Либерија је требало да игра Куп афричких нација, али новца за пут није било. Веа је платио пут екипи на КАН и купио опрему. То Либерију није учинило фудбалском силом на турниру, али у очима нације јесте људском силом учинило момка из престоничког гета.
Фудбал, политика? Све је само вежба
Са присталицама Милана су због тога навијали и милиони Африканаца који су се радовали успеху једног од својих. Тек касније су стихијски пристизали момци као што су Окоча, Амокачи, Олисех, Диоп, Диуф, Есјен, Дрогба, Ето и много других. До тада је постојао Роже Мила и настајала је легенда о “Краљу Жоржу”.
Уследиле су епизоде у Челсију, Манчестер ситију и Марсеју, да би фудбалску лабудову песму дочекао у екипи Ал Џазире 2003. године. За Либерију је са 60 утакмица и 20 голова дао све што може на трави, било је време да јој се посвети на један другачији начин. Ушао је у политику. Ромарио, Бебето, Шевченко, Блохин, Каладзе и други су се кроз историју упуштали после фудбала у политику, али је само Веа догурао овако далеко.
Формирао је Конгрес за демократску промену а већ 2005. се по први пут кандидовао за председника. Изгубио је од прве жене која је постала председница на афричком тлу, од Елен Џонсон Сирлиф. Још једном се 2011. упустио у трку за потпредседничко место. Још једном је "погодио пречку" али није одустао. Провео је једно време као сенатор, а сада је победио Џозефа Боакаја и постаје председник Либерије.
Залаже се за све оно што није имао прилике да види док је одрастао, али о чему је учио док се образовао у својим четрдесетим годинама – демократију, социјалну правду и транспарентност. Популарност коју је стекао играњем фудбала користио је за бројне хуманитарне акције, позивао је на смиривање ситуације па је досадашња председница именовала "Краља Жоржа" за амбасадора мира.
Током каријере се борио против сиромаштва и глади, а за образовање каже да је као вожња бицикла, ако не педалаш, падаш.
Осим тога "На крају крајева мислим да смо сви рођени као политичари. То је ствар праксе и све што треба да радиш је да вежбаш", поручио је Веа. Петнаест година је вежбао и усавршавао се као професионалац у фудбалу, сада има ту одговорност као лице нације у корумпираном друштву где је игра много прљавија.
Нескривени јунак у очима људи
Бетмен споменут на почетку приче је свог јунака потражио у бескомпромисном јавном тужиоцу Харвију Денту. Дент касније постаје негативац и упозорава да се сваки чист образ лако запрља и постаје наличје. Већина политичара у пракси уместо образа има његово наличје, па је Либерија изабрала 51-годишњег човека код кога то наличје још увек није видела и нада се да неће ни видети.
Када је Жорж Веа ушао у политичку арену противници су га критиковали да је необразован да би се бавио тим послом. Он је одговорио мастером у области јавне администрације и политика на Универзитету Деври.
Колико је политика лицемерна делатност показује и то да су критике упућивали они “образовани” који су водили државу водили кроз два грађанска рата од 1989. до 2003. и угрубо око 850.000 жртава у земљи од четири и по милиона људи.
Крај каријере “Краља Жоржа” поклопио се са крајем другог великог сукоба у Либерији и тада се наставила његова борба ван зеленог терена.
У среду је, као једна од небројених бомби у Либерији деведесетих, одјекнула Европом вест да Жорж Веа и званично постаје председник државе јер је са 39 одсто гласова победио Боакаја у другом кругу.
Ако буде бар упола од онога што је био на трави, Либерију би из фотеље у Монровији могао да поведе тамо где са њом никада није могао као играч – на Светско првенство у фудбалу.
Жорж Веа је дуго времена чак и нас за које га не веже ништа осим фудбала чинио срећнима. Међутим, тек сад је право време да се попут Кеша још једном запита "Да ли је ово моја судбина?"
Ако јесте, за почетак нека одржи Либерију у миру, а за остало нека му је са срећом.
Извор: Б92
Коментари / 0
Оставите коментар