Суицидно понашање младих

Република Српска и БиХ су свјетски рекордери по проценту незапослености младих, јер са 62,8% незапослених држе неславни црни свјетски рекорд. Млади су на дну, најзапостављенија и најугроженија категорија друштва, а зашто је то тако показале су двије слике и поруке које су нам млади јуче послали.

Република Српска 25.12.2017 | 12:10 Млади су још негдје на првом мјесту, одмах на почетку Дневника РТРС-а, а повод је скуп Младих СНСД-а у Лакташима који су предводили Милорад Додик, и Денис Есада Шулић, лидер Младих социјалдемократа. Насмијана и весела младеж није крила задовољство што припада владајућој структури и што им се смијеши блистава будућност.



Чак 26 000 младих у Републици Српској припада странци која је најодговорнија што је њихов положај ужасан, и што су по проценту незапослених млади на самом свјетском дну, иза Кеније, Руанде, Зимбабвеа, Суринама и Заира. Поставља се логично питање о каквој се колективној девијацији ради ако 26 000 додикјугендоваца подржава структуре и накарадни систем који су раселили и систематски разорили младу популацију уништавајући образовни систем и економију, подстичући негативну селекцију, полтронство, примитивизам…

Недалеко од масовног скупа младих у Лакташима, који је завршен великом мрсном гозбом младих новокомпонованих вјерника у  вријеме поста, у Бањалуци се на протесима студената окупило свега десетак људи. Више хиљада студената је угрожено и доведено је у питање њихово нормално школовање јер је први јачи вјетар однио кров, потопило дом и собе.

Стотине, ако не и хиљаде студената је директно погођено јер су уочи испитног рока остали без крова над главом, али упркос невољама и недостатку основних услова за нормалан рад и учење, свега њих неколико, највише десетак, смогло је снаге и храбрости да изрази протест и незадовољство!?



Какав је то страх, апатија и поданички менталитет, па млади нису спремни да се боре за себе, основна људска, грађанска и студентска права? Млади су увијек били авангарда, бунтовници и носиоци борбе за промјене и напредак друштва, и питање је гдје су нестали храбри пркосни младићи и дјевојке који су се кроз историју борили против накарадних система. Зашто у нашем друштву више нема трунке солидарности, грађанске одговорности и храбрости?



Као Требињац јако сам поносан на Влада Мијановића, званог Влада Револуција, студента из Требиња који је 1968. био вођа студентских протеста у Београду и због тога 3 пута хапшен и затваран. Радован Караџић, Милорад Екмечић, Рајко Петров Ного били су вође студената у Сарајеву, а масовни протести студената широм СФРЈ довели су до великих друштвених и економских промјена, те узроковали побољшање животног стандарда.



Ако смо у вријеме јаке УДБЕ и много бољим околностима имали критичну масу која је тражила промјене, како се данас у много тежој ситуацији нико не буни, иако већина нема шта да изгуби­? Гдје је нестао пркос, храброст, понос и инат? Како смо се од некад познатих устаника претворили у покорно робље које суицидно само себи ставља окове на ноге? Да ли је лакше приклонити се и свјесно бити дио зла зарад ситног малог интереса, него се борити за правду и истину? Да ли смо толико слуђени и разорени да не видимо зло око себе, и да смо без отпора прихватили свеопшту пропаст.



Масован скуп додикјугендоваца и шачица младих који покушавају да протестују и боре се за своја права, је слика посрнулог друштва, која јасно показује зашто смо ту гдје јесмо, и зашто је положај младих ужасно тежак.

Народи и различити друштвени слојеви су се кроз историју увијек морали борити за своја права, положај и напредак, и сигурно је да се код нас ситуација неће значајније промијенити и побољшати све док буде преовладавао поданички менталитет, а мали, често имагинарни лични интереси буду изнад колективних интереса народа, државе и друштва.

Аутор: Небојша Вукановић