Прича: Незнани голгетери и Спортингово дуго чекање...

Оно што се зна и што пише у извештајима на пожутелим страницама тадашње штампе јесу 332 гола на 197 мечева у лиги, скоро један и по у просеку за 90 минута, све за Спортинг, наравно.

Фудбал 19.12.2017 | 00:00 Лако је на онај први осећај, када се тек нађете у околини стадиона “Жозе Алваладе” у Лисабону, помислити да је традиција само истрошена, издувана реч.

Не само због оних шарених столица унутар здања, него што, упркос томе што се змија навијача који чекају да купе карте протеже стотинак метара, све делује прилично нефудбалски: одмах до улаза на “запад” је, рецимо, велики “Лидл”, па се сударате са људима који носе пуне кесе из набавке, као да је свима легла плата у среду увече, а заљубљени иду и у биоскоп, држећи се за руке...

Први утисак, наравно, вазда је варљив, и не би Спортинг био Спортинг да се тако лако одриче своје историје.

Хајде што на стадиону упадљиво пишу сви успеси, све титуле, укључујући и четири предратне које им не признају, и она двојица играча који су били, не по једном, најбољи фудбалери на свету – Луис Фиго и Кристијано Роландо, наравно – него и што се сећају, целе ове сезоне, у којој би по вођством великог Жоржа Жесуса могли и до пехара, први пут после 2002. године (какво је то дуго, предуго чекање), сећају се најбољег играча у својој историји за којег вероватно никада нисте чули.

Није то ретко, наравно, сви ти фантастични фудбалери који су постојали не пре Јутјуба, не пре телевизије у боји, него и црно-белих снимака, када је и живи пренос на радију био изузетак, природно су гурнути у запећак колективног памћења, понајпре јер их је немогуће поредити, таман као да су то два различита спорта, а не само различите деценије; да нема великих клубова као што су лисабонски "Лавови” да не заборављају своје, остали би само куриозитет за апсолутне посвећенике или за Предрага Дучића, који је задужен за скидање патине са свих пепија бицана које нисмо могли да гледамо.

Свака продата сезонска карта на Алваладеу ове године посвећена је стогодишњици рођења Фернанда Пејротеа, најбољег стрелца у историји Спортинга и човеку који је у своје перо могао да стане уз раме Роналду или Фигу, па и да их превазиђе. 

Десетог марта 2018, шест дана после гостовања у Порту Серђа Консеисаа које би могло и да одлучи о титули, посебно ако Бенфика, на коју је ових дана баш љута црвена половина Лисабона, настави да посрће, биће и званично обележен његов рођендан и његових дванаест чудесних сезона које памте само најстарији Португалци.

Сваки гол зелено-белих постигнут на домаћем стадиону, у ствари, на неки начин је омаж човеку чија статистика изазива неверицу. И када је Сејду Думбија постигао хет-трик у победи над трећелигашем Вилаверденсеом у осмини финала Купа Португала у среду, и вечерас када против Портимоненсеа на терен изађу Бас Дост и мирни Вилијам Карваљо и чудесниЖелсон Мартинс, који до стотке убрзава таман као онај његов нигеријски презимењак из најславнијих дана...

Чак и на званичном сајту Спортинга, ваљда се не увреди Кристијано ако икада налети на то, постоји текст под насловом “Роналдо и Пејротео? Обојица су били најбољи”...

Па опет, ваљда јер је био прерано, или само зато што је на врхунцу моћи био док је планета крварила у Другом светском рату (Португал је био неутралан, и тих година играо мечеве само са “колегама” попут Шпаније и Швајцарске) није Фернандо Баптиста де Сеишас Пејротео де Вашконкелош довољно познат, сигурно не као импозантна тројка суперстарова по којој се и данас препознаје, и увек ће се препознавати португалски фудбал: Еузебио, Луис Фиго, и наравно Кристијано Роналдо...

Сматра се да је током туцета година колико је момак рођен у смирај Првог светског рата у Умпати, у Анголи, у то време колонији португалске империје, провео јурећи за лоптом, постигао више од седам стотина голова; оно што се зна и што пише у извештајима на пожутелим страницама тадашње штампе – а португалска је спортска штампа увек пратила невиђену популарност игре – јесу 332 гола на 197 мечева у лиги, скоро један и по у просеку за 90 минута, све за Спортинг, наравно, и још двеста комада у другим такмичењима; те 15 погодака на 20 утакмица за репрезентацију Португала од 1938. до 1949. године.

У Спортинг је дошао као деветнаестогодишњак јер га је живот навео у Лисабон и јер се заљубио у те боје, и иако је остатак велике тројке желео његов потпис – слично се касније десило и са Еузебиом, као и са Мариом Колуном, заувек познатим као “МонстроСанградо”, “свето чудовиште”, с тим што су потоња двојица ипак одабрала Бенфику – и одмах је почео да решета, почев од два гола на свом дебију, против Бенфике.

Тадашњи спортски лист по имену “Стадион”, претеча данашњих перјаница “А Боле” и “Рекорда”, написао је да је реч о "одличном физичком примерку, брзом тркачу који без много муке одлично шутира, и веома је смирен".

Управо захваљујући Спортингу и њиховом званичном Јутјуб каналу – ето идеје за наше клубове, сигурно би се могло загребати по јавним и приватним архивама и пронаћи мноштво занимљивих голова и акција, па то дигитализовати – од заборава је спасено неколико искрзаних снимака легенде клуба.

Не види се, океј, баш идеално, нису ти препотопски сниматељи били баш овако умешни, али довољно је видети крцате трибине, чути узбуђеног коментатора и посведочити како га вуку за мајицу јер не могу никако другачије да га зауставе када крене у дриблинг, јер ће он свој гол-два-пет дати, чиме год, па се уверити да је реч о импозантном шпицу, који не би одударао ни од најбољих “деветки” данашњице...



Тај тим у којем је блистао четрдесетих врхунац је достигао пред крај деценије. Звали су их “Пет виолина” – Пејротео, Албано, Жесус Кореја, Жозе Травасош, Мануел Васкеш – и узели су три титуле заредом; одмерили су снаге и са Гранде Торином, најпопуларнијим и најбољим тимом тога доба, и славили; Торино ће касније још једном доћи у Лисабон, на мегдан с Бенфиком, и никад се с њега неће вратити...

На сајтовима навијача Спортинга посебно се описује меч за титулу с пролећа 1948, када је у последњем колу зелено-белима била потребна победа од три разлике да би освојили пехар. Победили су 4:1, Пејротео је дао сва четири комада, и то у размаку од 34 минута... Сезону раније, у 19 првенствених кола, дао је 43 гола, а као 22-годишњак против Лесе је постигао целих девет, што је и даље рекорд у ономе што се сада зове Примеира.

Како је давао голове и како је играо, тако лако и успут, тако је и отишао: једног дана је само саопштио да се неће више бавити фудбалом, да му је основни посао, продавница спортске опреме, пред банкротом и да би желео да се посвети томе. Није успео, и годинама касније издалека је, из родне Анголе – која ће тек седамдесетих извојевати независност – пратио свој Спортинг.

Симболично, вратио се у Португал на почетку рата у Анголи, 1961, постао краткотрајни селектор, постиђено напустио позицију након пораза од Луксембурга од 2:4, али је на тој утакмици у игру увео младог Еузебија и тако му предао бакљу која ће горети све до данашњих дана и оног момка са Мадеире, овенчаним титулом првака Европе...

Фернандо Пејротео преминуо је од срчаног удара, новембра 1978, у 60. години живота. Оставио је бројну породицу, а један од његових потомака, чукунунук, је и тренутни тренер Сетубала, Жозе Кусеиро.

И сведочи о величини клуба, упркос оном “Лидлу” и биоскопу у склопу лепог стадиона надомак метро-станице “Гранде Цампо”, да га се и четрдесет година после његове смрти, и стотину година од његовог рођења, његов Спортинг сећа.

Па зар би било ишта природније него да се за округли јубилеј, после толико чекања, Спортинг најзад у занимљивој трци у двоје-троје (у зависности од тога да ли ће Бенфика решити проблеме у својим редовима до дербија заказаног на “Ла Лужу” 3. јануара) окити титулом, па да се заокружи, симболично, “сентенарио” најбољег играча за којег никада нисмо чули.

Не мора са седамсто голова, ни са девет на једној утакмици, ни да у Думбију или Достауђе дух “Мистер Порту-гола”, као што је те последње тријумфалне сезоне 2002. становао у Марију Жарделу; биће фантастични Жорж Жезус задовољан и са по 1:0 на сваком мечу до краја...

Извор: моззартспорт

Фото: Ацтион Имагес.