Разбијање СФРЈ и “опасних идеја”

Колико доиста знамо о разбијању наше бивше домовине? Примјера ради, данас живимо у бруталном капитализму, а без имало свијести да је та уништена СФРЈ темељно уздрмала капитализам као друштвено уређење и центре моћи који владају свијетом.

Република Српска 18.12.2017 | 09:21 Вијековима су јужнославенске етничке заједнице браниле се од разноразних хегемона и највећих империја свијета. На крају је та борба резултирала међународнопризнатом државом. Но, сва та силна борба са свјетским силама овде је резултирала поимањем слободарства на општецивилизацијским/универзалним вриједностима.

Зато је овај мали простор човјечанству дао низ великана који су на свој начин забиљежени у свјетској историји. Но, сви ти наши велики умови функционисали су на универзалним вриједностима и спознајом слободе у ширем смислу. У смислу специфичном за само овај простор.

У том контексту највећег физичара у историји, Николу Теслу, погрешно је тумачити само кроз његове изуме. У позадини његових идеја лежи слободарско дјеловање на премиси да људима треба енергију подарити БЕСПЛАТНО јер је производимо на природним ресурсима.

Такве идеје сасвим разумљиво нимало се нису допадале центрима моћи капитализма, који управо преко контроле енергената и енергије материјализују глобалну хегемонију. Зато су свјетски моћници одлучили да највећи ум човјечанства умре у биједи.

Сад, лако је постићи концензус око Тесле, али за модерни империјални/“либерални“ капитализам и (нео)колонијализам важан је још један наш великан – Јосип Броз Тито. Острашћени десничари, махом будалетине и капиталистичке марионете, овде ће се побунити наводима о томе шта је чињено у свјетском рату и послије тога. Елем, неке ствари морамо посматрати у контексту времена у ком су материјализоване, те као процесе, како довршене тако и недовршене.

Брозов ангажман на пољу Покрета несврстаних је неупитан и резултирао је тако да су десетине држава ослободиле се класичног колонијализма и постале колико-толико суверене (значи слободне). Нормално, нема апсолутне слободе, али је за многе био огроман искорак ослобађање од колонијалних хегемона.

У ствари Броз и остатак екипе Несврстаних приморао је свјетске моћнике да са колонијализма пређу на неоколонијализам, шта јесте облик израбљивања, али по оне потлачене много повољнији. И, нормално, неповољнији по капиталисте.

Елем, двије јавности готово непознате Брозове идеје су центре моћи капитализма уздрмале до нивоа за који су опет морали тражити „спасоносна рјешења“ као у случају неоколонијализма, али су овде напросто били приморани разорити државу која је те идеје идејно осмислила и у пракси реализовала.

Даљи наводи чак и образоване читаоце у први мах ће „запрепастити“ јер их ни академска заједница не прихвата овако како их овде представљамо. Чак и на научном нивоу имамо манипулације свијешћу због каквих еклатантне чињенице не препознајемо у етиолошком и етимолошком смислу.

Данас се Сједињене државе хвале како су човјечанству „подариле“ двије друштвено-економске категорије које су измијениле модерно човјечанство – подруштвљавање капитала и менаџмент. На страну њихово хвалисање, али боли чињеница да су на земљу која је идејни креатор ових идеја сасуле 15 тона осиромашеног уранијума, те је дефинитивно разориле.

Појмови акционарска или дионичарска друштва у свакодневној су употреби чак и обичног пука, а често ни интелектуалци немају свијест како је есенцијално ријеч о подруштвљавању капитала. Неолиберални капитализам је управо „процвао“ на идеји да хиљаде, па чак и милиони, појединаца удружују капитал, а тиме и утицај и моћ произашле из огромног капитала.

Но, подруштвљавање капитала је идеја коју је СФРЈ са Брозом на челу као уставну категорију увела почетком 70-их година прошлог вијека. Радничко самоуправљање базично је почивало на идеји да су радници и грађани уједно и власници капитала, односно да је у питању подруштвљавање капитала.

Дакле, можемо ми говорити о томе како су људи удруживали капитал и на самим зачецима цивилизације, али поента је на подруштвљавању капитала као уставној категорији, а то свакако нико није чинио прије СФРЈ и њеног лидера Броза.

Други навод такође ће многе изненадити. Овде говоримо о менаџменту. Да би менаџери или менаџмент као категорија настали требало је извршити предњепоменуто подруштвљавање капитала. У реалкапитализму и реалсоцијализму директори нису били менаџери у пуном смислу, него тек пуки проводитељи воље власника капитала – било да је у питању појединац или држава.

Тек стварањем „имагинарног власника“ капитала, који понекад броји милионе појединаца, управљачке структуре добијају менаџерско обличје. И колико се подруштвљавање капитала развија као друштвена појава, аналогно томе и менаџмент се развија од вјештине до науке. Но, први менажери у еx оффицио смислу били су управљачи предузећа унутар самоуправног социјалистичког уређења те разорене СФРЈ.

Уосталом, један од водећих свјетских стручњака у области менаџмента професор Исак Адижес је само проучавао социјалистичко самоуправљање у СФРЈ и „покупио идеје“ осмишљене од стране других, те их преобличио у интересу неолибералног капитализма.



Овде долазимо до питања: зашто је СФРЈ онако брутално разорена? Није нека мудрост да је почетком 90-их прошлог вијека реализована замисао Збигњева Бжежинског о томе да Славени као релативно малена етничка група посједују огромне територије и природна богатства, те да им то Запад ИМА ПРАВО ОТЕТИ. И отели су, но могли су једнако опљачкати и Југославију, као што су другима чинили. Зашто нису?

У том питању лежи есенција овог текста. Једна димензија догађања је та што су центри моћи капиталистичког Запада украли наше идеје и преобличили их у свом интересу. Но, друга димензија је много важнија: нису могла постојати два модела друштвених трансформација.

Један модел био је неолиберлно-капиталистички и знамо како је материјализован. Други модел био је југославенски и знамо како није остварен – разарањем државе. Но, неумољива чињеница јесте да су уставне реформе са почетка 70-их резултирале демократизацијом друштва до мјере прихватљивог креаторима јединствене европске заједнице држава – Европске уније.

Да је СФРЈ 1993. године, како је то првобитно планирано, била примљена или бар започела процес приступања Европској унији све постсоцијалистичке земље би слиједиле тај модел и око тога не треба имати дилема. Да се то не би догодило наша бивша држава је брутално разорена, а остатак посткомунистичких земаља знамо како је (нео)колонизован по моделу неолибералног капитализма.

За крај ваља само истаћи двије чињенице важне за схватање постављених премиса. Јосип Броз није поживио довољно дуго да у пракси материјализује своје идеје, а његови „насљедници“ су се више бавили сопственим позиционирањем, неголи јачањем државе и друштва. Ипак, снага идеје била је таква да је за мање од двије деценије уздрмала саме темеље капитализма и „запријетила“ да промијени човјечанство.

Да, непобитно је да су овде рат и разбијање земље „остварили“ наши квазиетнички-квазиклерикални лидери, али погледајмо мало и ко је у политичком и материјалном смислу стајао иза њих. Нису то били никакви лидери, него тек пуке марионете у канџама капиталистичких хегемона.

Данас се човјечанство налази пред ескалацијом Трећег свјетског рата и потенцијалним самоуништењем, а не мора бити тако. Исто тако ексјугославанске „независне државе“ (нит' независне нит' државе) таворе овако како таворе, а не мора бити тако. Треба само мало сјести и поразмислити!

Борислав Радовановић