"Ко не стреља, није комуниста"

У новооткривеном документу Комунистичке партије Србије наводи се да онај ко није спреман да убије политичке неистомишљенике не може бити комуниста.

Србија 10.12.2017 | 20:30 Овај извештај Окружног партијског комитета, послат из Велике Плане централи у Београду новембра 1944, недавно је у Архиву Србије пронашао истраживач Немања Девић.
 
"Из приложеног списка Озне види се колико смо их до сада ликвидирали. Требало би их још толико да буде. Код ликвидација које захтевају конспирацију помало смо грешили, али сада већ успевамо да боље организујемо конспирацију. (...) Ликвидацију врши батаљон. На ликвидацији испробавамо људе, јер то је један од најбољих начина који стоји на расположењу. Његова одлучност, револуционарност, бескомпромисност, мржња према непријатељу - изражава се ту најбоље. Ко не може да убије непријатеља, тај тешко и скоро никако не може бити комуниста...", наводи се у извештају. Девић напомиње да је ово само један у низу нових докумената који говоре о револуционарном терору и злочинима комунистичких власти након 1944.



"Она су најубедљивији одговор онима који непрестано говоре о ревизионизму, покушавајући тако да прикрију свој догматизам. Ово писмо је једно од најјезивијих из читаве серије новооткривених докумената која говоре на ту тему. Од оних који су те егзекуције вршили тражено је да то чине безусловно, онако како партија налаже. У суштини овде пише да ако нисте спремни да за партију убијете човека, онда не можете ни да будете део те партије", каже Девић.

Историчари и припадници Комисије за пописивање жртава које су убили комунисти пронашли су у архивама БИА бројна документа која откривају масовне злочине. Историчар Срђан Цветковић, некадашњи секретар Комисије за тајне гробнице, наводи да су најзначајнија документа "Књиге стрељаних".

"Нажалост, око 30 одсто ових књига је склоњено. Тих књига нема за Београд, Шабац и Крагујевац и уколико оне буду пронађене, број пописаних жртава био би знатно већи од досадашња 59.554 убијена у Србији, а у Београду 3.615. Међу убијенима је велика већина невиних људи, али има и стварних сарадника окупатора. То је намерно тако рађено", објашњава Цветковић.

Документа откривају да су разлози због којих су партизанске јединице без суђења стрељале људе и бацале тела у необележене гробнице углавном били идеолошки. Међутим, како показује историјска грађа, жртве су биле и они за чију су се имовину интересовали тадашњи војни и комунистички челници.



Међу жртвама била су и деца уз чија је имена уписивано Д. М., што је значило да су углавном само чланови шире породице припадника покрета Драгољуба - Драже Михаиловића. Међу стрељанима је било и много жена уз чија је имена најчешће уписивано "шпијунка" и "проститутка". Докази да су мотиви за убијање били користољубље јесте и то што је поред имена убијених наведена и њихова имовина, која је прешла у руке тадашњих моћника.

У Словенији 100.000 жртава

Комисија Владе Словеније до сада је открила 581 масовну гробницу и пописала 100.000 жртава које су стрељале партизанске јединице. Чланови те комисије су у архивама пронашли само 281 пресуду на смрт за период од 1945. до 1952. у Словенији. Др Митја Ференц, професор историје на Универзитету у Љубљани и члан словеначке комисије, каже за "Блиц" да се у масовним гробницама налази знатно више жртава него што су претпостављали.

"На пример, тако је било са јамом Тезо код Марибора, где смо претпостављали да има око 2.000 жртава. Када смо почели са откопавањем, само у првом слоју откривено је 1.179 тела. Како је ров дуг 900 метара, претпостављамо да у њему има око 15.000 жртава. Испоставило се да је то јама са највећим бројем жртава у југоисточној Европи. У Худој јами, код Лашког, пронађена су тела 726 убијених без прострелних рана, који су живи закопани", каже професор Ференц.

Словеначка скупштина је 1992. донела закон о помирењу различитих покрета отпора јер су тамо постојале, осим партизана, Плава гарда под командом Драгољуба - Драже Михаиловића и Бела гарда, која се борила за независност Словеније. Од 1996. почеле су прве ексхумације код Цеља и Марибора.

Брозова наредба



Историчари су недвосмислено утврдили да је наређења за масовна стрељања издао Тито, који је концентрисао све полуге власти - истовремено је био председник партије, државе и владе, министар војни и врховни командант. Наређење је даље ишло преко Александра Ранковића, министра полиције и шефа Озне, која је одговарала само Брозу.

(Блиц)