"Против САД 2002. нисам то хтио...само је улазило!"

Бивши репрезентативац присетио се тројки и победе над Американцима на СП у индијанаполису, преласка из Партизана у Звезду, причао је о својој спорној тетоважи, клинцима на које је поносан и тренерском послу на мало другачији начин.

Кошарка 10.12.2017 | 22:15 После сјајне играчке каријере Милан Гуровић сада "плива" у новим водама – тренерским. Радио је у стручном штабу Црвене звезде, водио ФМП и Вршац, а однедавно се посветио индивидуалном раду са играчима.

"Почео сам да се бавим тренерским послом релативно скоро, али донео сам одлуку да то није оно што ја хоћу. Стрес је превелики, 30 година сам у овом спорту и не пада ми напамет у животу да убијем своје време питањима шта и како. Све то оставља велике последице по здравље. Није то оно што ја хоћу. Определио сам се за приватну академију, већ радим са децом и тиме ћу се бавити у будућности. Градим халу у Београду, желим да учим децу да играју кошарку и да постану добри кошаркаши и добри људи", навео је Гуровић у разговору за портал спортспорт.ба.

Он је истакао да је већ поносан на неке играче које је тренирао, а који су се пробили последњих година.

"Могу да будем поносан на Гудурића, Добрића, који играју Евролигу, а до недавно је играо у Првој лиги Србије. Мали Лазаревић, Стојановић, Раданов, све су то врхунски играчи. То је мој производ и јако сам поносан на те момке. Играју фантастично, у будућности ће да имају битне улоге у кошаркашком свету, само нека их здравље послужи".

Гуровић је један од играча који су направили ризичан корак у каријери, јер је играо за два највећа ривалска клуба Партизан и Црвену звезду. Логично, једни га и даље воле, други не.

"Тада сам био млад и темпераментан, другачије сам размишљао, а у Србији се неке ствари не прештају. Имао сам проблема, али то је у Србији једноставно ако одете из једног у други ривалски клуб. Данас имам 42 године и другачије на све гледам. Како растеш и стариш, имаш други поглед на живот".

Оно што сви у Србији, али и шире, добро памте и чувају у лепом сећању је Гуровићева партија против селекције САД на Светском првенству у Индијанаполису, на којем је тим Светислава Пешића стигао до златне медаље. Победи тадашње Југославије над Американцима (81:78) у историјском мечу у четвртфиналу допринео је са 15 поена, а посебно се памте његове четири тројке.

"Прошло је 15 година и нисам баш ни свестан шта сам направио с обзиром на величину наше земље. Додуше, руку на срце, било је девет разлике до три минута пре краја и потрефило се. Да ме сада питаш да ли сам то хтео, нисам, узео сам једноставно одговорност и улазило је", открио је бивши репрезентативац.

Присетио се Гуровић и разговора са Пешићем пред тај меч, који је одигран 5. септембра 2002.

"То је било на загревању, док смо се истезали. Пешић је имао обичај када је нервозан да узме жваку и да је растеже и пришао ми је речима: 'Реџи Милер. Шта ћемо да урадимо?' Одговорио са му: 'Па и они су од људи и крви и од меса, добићемо'. Тада ме је само погледао и рекао: 'Свашта'. То никада нећу заборавити".



Он се још једном осврнуо на Југославију које више нема.

"Генерално, са подручја бивше Југославије, када би се саставила репрезентација, ми бисмо доминирали и били бисмо опет велика сила. Ратко Рудић, ватерполо селектор Југославије, отишао је да води Италију, а ови су славили и смејали се, рекли су му: 'Ето, сада вас више нема, алудирајући на Југославију, сада нећемо бити четврти или пети на свету'. Тада је наводно неког и ударио и загаламио, тешко му је пало, али то вам све говори".

Када је реч о младим талентима са простора бивше Југославије, Гуровић је издвојио двојицу.

"Лука Дончић! Дечко има 18 година, а игра као да има 10 сезона Евролиге иза себе. Мислим да ће по мојој прогнози бити први пик на драфту и да његово време долази. Дечко је невероватан, а оно што он ради је савршенство. Ту је и Џанан Муса. Изванредан играч, може у неко догледно време да игра у НБА лиги. Потребно је да игра Евролигу бар две године. Видимо да доминира са 18 година и ради се о још једном бисеру. Комплетан је играч, који има оно што увек потенцирам, ту спортску дрскост и безобразлук", навео је Гуровић.

СЛОВЕНЦИ НА КРОВУ ЕВРОПЕ? ЗАПАЊУЈУЋЕ

Осврнуо се Милан Гуровић и на финале Еуробаскета у којем је фуриозна Словенија победила Србију и први пут у историји освојила титулу првака Старог континента.

"То је баш било запањујуће, можемо рећи да је нестварно, али је стварно", рекао је Гуровић посебно апострофирајући улогу младог Луке Дончића.

ТЕТОВАЖА ДРАЖЕ

Тетоваже Драже Михајловића такође је обележила каријеру Милана Гуровића, јер због ње није могао да игра у Хрватској. Ипак, не каје се због ње.

"Сигурно је да је раније било набоја због те тетоваже, али не кајем се. Ја сам Србин, националиста, али у Србији, БиХ и Хрватској када кажеш реч националиста, сви те сматрају шовинистом. Имам мого другара Бошњака од Мулаомеровића, Синановића, Телетовића, свих тих момака, али то ме не занима. Стојим иза свега. Не мораш никога да мрзиш. Боље бити добар комшија него лош. Имао сам проблема и то је било онако мало и да не кажем непромишљено. Американци држе своје заставе, БиХ и Хрвати своје, ја волим своју. Не кајем се, можда је могло бити и другачије. Поштујем туђе ставове и другачије гледам на људе и на тај проклети и несрећни рат. Сви су изгинули, изгинула је сиротиња, а нити један генерал није погинуо на ратишту", тврди Гуровић, а затим испричао и занимљиву причу.

"На повратку са свадбе из Требиња, одакле су моји пореклом, код Вишеграда ми је пукла гума и муслимани су ми изашли у сусрет. Иако су знали ко сам, понудили су да преноћим тамо. Та жена Фатима ме је купила за сва времена, она и њен муж, и обећао сам да ћемо ићи на вечеру следећи пут када будем пролазио тим делом".

Извор: мондо.рс