Омеровић: Ех, да сам тренер Партизана...!

Некадашњи голман Партизана и репрезентације Југославије, а сада помоћни тренер Фенербахчеа, Фахрудин Омеровић признао да никад није престао да буде „партизановац“ и да би волио у будућности да сједне на клупу црно-бијелих.

Фудбал 05.12.2017 | 21:45 Са 437 утакмица у дресу Партизана за осам година проведених у београдском клубу, име Фахрудина Омеровића се у Хумској увијек спомињало са огромним поштовањем.

И дан-данас, старије генерације навијача Партизана памте његове одбране, посебно у „вјечитим дербијима“ због којих је постао репрезентативац велике Југославије и учесник Мундијала 1990. године у Италији, гдје су плави освојили „пето мјесто“ несретном елиминацијом пеналима у четвртфиналу од Аргентине.

Са Партизаном је освојио двије шампионске титуле, два Купа Маршала Тита, а имао је прилику и да понесе капитенску траку црно-бијелих, чиме је стао „раме уз раме“ са клупским легендама попут Саше Илића, Моце Вукотића, Никице Клинчарског, Ненада Бјековића...

Тренутно је помоћни тренер Ајкуту Кочаману у истанбулском Фенербахчеу, једном од највећих турских клубова и његов први сарадник већ 15-ак година.

„Прије мјесец дана су ме звали из Коњаспора да преузмем екипу, међутим, имам важећи уговор, али и дуго радим заједно са Кочаманом па не би било можда ни коректно да сам се покупио и отишао. Осим тога, пуно ствари око организације рада и тренинга су мој дио посла, па сам се захвалио на понуди“, почео је причу Омеровић за наш портал.

За осам сезона, од 1984. до 1992. године одиграо је сијасет "вјечитих дербија" против Црвене звезде који су, по његовим ријечима, били увијек посебни за цијелу бившу Југославију, а не само Београд.

„Не знам тачан број одиграних дербија, али сигурно двадесетак, можда и више с обзиром на то да сам провео осам година у Партизану. То је као и у Турској кад играју Фенербахче - Галатасарај, увијек нешто посебно. Не само Београд, у то вријеме цијела Југославија је на неки начин живјела за ту утакмицу. За мене је то што сам бранио за клуб за који сам навијао од малих ногу била велика част. Посебно памтим двије утакмице у финалу Купа Маршала Тита, који смо освојили 1992. године“



Није заборавио ни освајање Купа Југославије 1989. и то први пут након 1957. године.



„Куп смо узели у финалу против Вележа (6:1) и то након поста од 32 године. То је било такође, баш срећан период, посебно што сам у то вријеме био капитен Партизана. Добио сам и позив у репрезентацију и отишао на Свјетско првенство у Италију. Такве ствари се не заборављају“.

С обзиром на то да је први голман плавих тада био Томислав Ивковић, није добио ни минут на Мундијалу у Итаиији, гдје су изабраници селектора Ивице Осима постали „пета селекција свијета“, али ни тада, ни сада није био разочаран због тога.

„Нисам био оптерећен да морам бити први избор већ сам трудом и радом настојао да будем што бољи. То показује и ово да сам помоћник Кочаману већ 15-ак година. Нисам био никад ‚мегаломан‘, али сам првенствено увијек желио да напредујем и да се усавршавам, и као голман, а сада као тренер“.

Омеровић је додао да је пратио наступе црно-бијелих ове сезоне у Лиги Европе гдје је Партизан послије дуго времена осигурао „европско прољеће“, потврдивши да је остао у пријатељским односима са некадашњим саиграчима.

„Често се чујем са Звонком Поповићем, с којим сам играо, а кад Партизан или било који наш клуб дође на припреме у Турску, обавезно их обиђем да видим има ли кога из моје генерације. Од (Горана) Стевановића, (Љубомира) Радановића, Фадиља Вокрија, који је сад предсједник ФС Косова. С њима не конктактирам редовно, али ми их је увијек драго чути и видјети. Данашњи Партизан сам гледао против Скендербега (2:0) и видио један добар, компактан, дисциплинован и агресиван тим који је добро посложио тренер Мирослав Ђукић“.

За разлику од можда и већине данашњих навијача црно-бијелих (или црвено-бијелих кад је у питању Партизан), не би имао ништа против да Звезда такође презими у Европи јер сматра да су успјеси свих клубова из бивше Југославије важни за даљи напредак и развој фудбала, како се то данас популарно каже, у тзв. региону.

„Гледао сам и Звездину утакмицу против Арсенала (0:1) коју није заслужила да изгуби. Сад им долази Келн. Раније у бившој Југославији наша предност је увијек био домаћи терен и подршка публике. Не сумњам да ће тако бити у четвртак на ‚Маракани‘ и надам се да ће црвено-бијели да добију ту утакмицу и да ће проћи даље“.

Осам пута је Омеровић бранио за Југославију, али је након распада земље уписао и три наступа за селекцију Босне и Херцеговине, на првом званичном сусрету са Албанијом, а потом и на мечевима са Грчком и Хрватском.

„Наступио сам у самим почецима формирања репрезентације БиХ на самом заласку каријере, али према договору са људима из Савеза и селектором Фуадом Музуровићем, одлучили смо да форсирамо млађе играче и тиме улажемо у будућност бх. националног тима“.

Омеровић никад није заборавио ни Добој гдје се родио, али ни тузланску Слободу одакле је и стигао на стадион Партизана, некадашњи „ЈНА“.

„Због обавеза не долазим онолико колико бих волио у родни Добој, гдје је традиционално огроман број навијача Партизана, али био сам прошле године и обишао своје пријатеље у Слоги. Сјећам се да је на готово свим утакмицама, а посебно дербијима, био окачен транспарент Мујо из Добоја. У бившој Југославији је доста тога било посложено на прави начин, посебно у спорту. Била су то лијепа времена“.

Напустио је Партизан 1992. године као репрезентативац Југославије, која је тада враћена са аеродрома на путу за Европско првенство у Шведској, а умјесто плавих из наше групе су „ускочили“ другопласирани Данци и постали европски шампиони. Отиснуо се потом у Турску, гдје је играо још четири сезоне и остао...

„Због свега што се дешавало тада у нашој земљи, нисам много ни размишљао кад сам добио понуду екипе Коџаели, која је тек ушла у Прву лигу Турске и у првој сезони смо изборили пласман на четврто мјесто и Куп УЕФА. Ту сам и завршио играчку каријеру, поудили су ми да останем и постанем тренер. Узео сам и турско држављанство јер су тада могла само три странца да играју, а као тренери су могли да раде само домаћи стручњаци. То ми је много олакшало живот“.

С обзиром да је радио и самостално, али и као помоћник у једном од највећих турских клубова, наметнуло се и питање о амбицији за именовање селектора БиХ.

„Код нас су релације такве да човјек сам мора да конкурише, да иде на разне комисије...С једне стране имам посао у Фенеру, а с друге стране сам такав да сам увијек настојао да трудом и радом ‚натјерам‘ друге да то препознају и можда почну да размишљају о мени као тренеру. Нелогично је да сам себе нудим за било коју позицију, па и селекторску“.

НЕЛОГИЧАН И ОТКАЗ МУСЛИНУ, СРБИЈА МОЖЕ ДА ПРОЂЕ ГРУПУ

Омеровићу је било потпуно нејасно због чега је Славољуб Муслин након пласмана Србије на Свјетско првенство у Русији добио отказ са клупе „орлова“.

„Стварно сам био изненађен кад сам чуо да је Србија смијенила селектора Муслина с обзиром на то да је ријеч о великом успјеху. Нисам добро упућен у релације у ФСС, али кад тренер добије отказ послије добро обављеног посла је за мене у најмању руку нелогично“.

Без обзира на све то, али и због познавања нашег менталитета, сматра да Србија може да прође групу у којој су Бразил, Костарика и Швајцарска, али и да доживи велико разочарање.

„Швајцарски фудбал је у успону, не само репрезентативни већ и клупски, у квалификацијама су изгубили само једну утакмицу и играли бараж, Бразил је фаворит без дилеме, Костарика је ту негдје, па кад се све сабере, мислим да Србија може да прође групу. Све наше селекције могу да или јако разочарају или да остваре велики успјех. Све је могуће кад су у питању тимови са наших простора. У једном периоду је одскочила Хрватска, БиХ је на Мундијалу у Бразилу такође мало фалило да оде даље, па мислим да Србија има објективне шансе да избори пласман у осмину финала на Свјетском првенству у Русији“.

НИКАД СЕ НИСАМ НУДИО, АЛИ ВОЛИО БИХ ДА БУДЕМ ТРЕНЕР ПАРТИЗАНА

Као и у случају репрезентације БиХ, Омеровић не одбацује могућност да „једног дана“ преузме и неки клуб у бившој Југославији, али би ипак волио да то буде његов Партизан, ма како то у овом тренутку изгледало као „немогућа мисија“.

„Недавно ме је посјетио један ваш колега из Београда и њему сам рекао да бих волио једном да постанем тренер Партизана. Од дјетињства навијам за црно-бијеле, провео сам најљепше играчке дане у Партизану и без обзира што се то вјероватно никад неће остварити и даље гајим осјећања према црно-бијелом дресу. Наравно, са професионалне стране то би био и велики изазов, уосталом као и било који други велики клуб из бивше Југославије. Понављам и оно што сам рекао раније кад је у питању репрезентација БиХ, нисам се никад наметао већ једино радом и трудом сам крчио свој пут“, закључио је Омеровић у разговору за МОНДО.

Извор: мондо.ба