Слатка мука Владана Милојевића - Александар Пешић!

Када се подвуче црта, преброје голови, асистенције и тимски рад, јасно је да је рођени Нишлија заслужио шансу од старта у једном великом мечу, али. . . Пешић као да је заглављен између победничког система и неприкосновеног Боаћија.

Фудбал 01.12.2017 | 23:00 Обрни, окрени – Ранко Стојић је био у праву! Када су средином лета генерални директор Црвене звезде Звездан Терзић и Стефан Пантовић чинили дипломатске напоре да у клуб доведу Александра Пешића, било је оних који су невољно одмахивали руком. Чак били сигурни да српски вицешампион у случају некадашњег члана Тулуза и Аталанте не сме да се простре баш колико је дугачак.

Услови су били јасни: француски клуб је био спреман да се одрекне рођеног Нишлије за 750.000 евра. Никакви проценти, никакве позајмице, само - кеш. Астрономска сума за српске услове, толико велика да га је учинила најскупљим нападачем Црвене звезде још одДарка Ковачевића. У целој тој причи није била занемарљива ставка да је Пешић у претходне две сезоне постигао само осам голова, да није био стандардан у Тулузу и Аталанти.

Скупу инвестицију Звездан Терзић је правдао речима да такав играч вреди улагања толиког новца, али је глас Ранка Стојића донекле умирио звездашку јавност. Без обзира што је некадашњи врсни голман, а данас утицајни менаџер одувек био човек ближи Партизану.

Јесте све то изгледало по оној народној „да сваки Цига свога коња хвали”, али човек који води рачуна о каријери Звездиног нападача био је сигуран да ће се Александар Пешићрехабилитовати на Маракани. И не само то, као његов главни квалитет апострофирао је тимски рад и потребу изразитог голгетера да разиграва саиграче.

„Од Александра Пешића можете да очекујете голове, али будите сигурни да ћете видети и асистенције. Много асистенција. Он је напредовао у Италији и Француској, по природи није егоиста. Воли да разиграва саиграче, убеђен сам да може да игра и у тандему с Боаћијем. Школован је и научен да ради за екипу”, рекао је у јулу Ранко Стојић.

Не може се рећи да је бивши члан Јагодине оправдао последњи уложени цент, али може се рећи да је на добром путу да то уради. Његово сведочанство је 17 овосезонских голова, чак 11 асистенција и та потреба да стално, али стално ради за екипу.

Јак учинак направио је од Александра Пешића озбиљног адута Владана Милојевића, али истовремено и највећу слатку муку за Звездиног шефа стручног штаба. Постоји оно неписано правило да сваког нападача треба испоштовати у тренуцима када га хоће гол, а лопта јури у супарничком шеснаестерцу као да на себи има најсавременије магнете.

Да се води том логиком, Владан Милојевић би одавно рођеног Нишлију промовисао у стартера у једном од мечева који живот значе. Само што фудбал није теорија, па се такоАлександар Пешић налази заглављен између тренерског система који даје резултате,Ричмонда Боаћија и Звездиних јаких крилних карика какве у европским мечевима могу да буду Немања Милић и Славољуб Срнић (о повређеном Радоњићу да и не говоримо).

Да одмах скратимо: Александру Пешићу та улога прија. Наметнуо се као специјалац за домаће утакмице где билдује статистику и попут кошаркашких плејмејкера разиграва комплетну офанзивну линију. У Европи је био џокер. С том улогом је срастао још у Краснодару када је сачувао Звезди главу на раменима, потом је константно добијао шансу с клупе. И увек се око њега дешавало нешто.

Просто, Пешић је препознао је да је Ричмонд Боаћи у овом тренутку неприкосновена прва опција у нападу, а да он мора некако да се „углави” и тражи минуте. Одбацио је сујету и глад тако својествену за голгетере. А то је озбиљан квалитет, или озбиљан подухват Владана Милојевића. Звездин тренер учинио је да се Пешић осећа важним, колико Ричмонд Боаћи и Гелор Канга.



Када се подвуче црта, јасно је да је Пешић заслужио да добије шансу у једној великој утакмици. И тачка.

Била би то идеална прилика да опроба своје лимите и голом, примера ради, против Келна покаже да његова способност нападачког умећа није оивичена само тимовима из Суперлиге. Био би то велики притисак, али и полигон за демонстрацију играчке зрелости, потврде да га у Нишу још у тинејџерским данима нису узалуд називали новим примерком из колекције јужњачких бисера.

Уосталом, Пешић није заслужио шансу само због броја постигнутих голова и асистенција. Показао је много пута ове сезоне (и против Радника) како се школски умара супарнички дефанзивни ред. Извлачио се на крило, долазио по лопту као да је плејмејкер, стално покушавао убитчаним пасом да реши ситуацију.

Само како би то изгледало против Келна, не зна вероватно ни тренер Црвене звезде Владан Милојевић. Под претпоставком да ће се одлучити за стандардну формацију (4-2-3-1), Пешићу би била намењена улога на левом крилу. Није то његово природно окружење, што се видело у августовском дербију, али с друге стране медаља стоји јасан натпис: високи Нишлија може озбиљно добро да сарађује с Ричмондом Боаћијем и да један другог међусобно чине убојитијим.

И због оваквих ствари, колико год биле слатке, тешко ће бити у сопственој кожи Владану Милојевићу у наредних неколико дана. До Келна је остало мало, исто као и до дербија. Први стрелац Суперлиге је показао да и с клупе може да буде јак адут, а од јануара...

Па то се већ редослед потеза зна: ако оде Боаћи, деветка иде на леђа Александру Пешићу, док ће Јовељић бити подршка. 

Извор: моззартспорт

Фото Стар Спорт