Анализа: Шта је показала Србија на старту квалификација за СП?

Систем је о(п)стао! Пено је нови полазник Ђорђевићеве школе. . .  Енергија Ивана Паунића је увек добро дошла и Дејан Тодоровић као откровење, фактор Мирослав Радуљица. Можда није све тако црно у овом облику квалификација.

Кошарка 30.11.2017 | 22:15 "Доживљавам емоције које су нестварно позитивне. Захвалан сам момцима, како лично, тако и као тренер. Показали су професионализам, озбиљност, квалитет и огромно знање. Захвалан сам свим њиховим тренерима у клубовима, као и раније у млађим категоријама, јер нам знатно олакшавају посао када дођу у А селекцију. Њихове знање је ту, а срце су показали".

Овим речима селектор Александар Ђорђевић сумирао је утиске после тријумфа над Аустријом и Грузијом и непосредно указао на то какав је посао урађен током минулих седам дана рада. 

Много је непознаница било уочи почетка квалификација за Мундобаскет у Кини 2019. године, али Србија је после уводне рунде остварила профит. Кадровски и резултатски. И то је оно што се на крају пише и памти. 

СИСТЕМ УВЕК ПОБЕЂУЈЕ

Још једном се потврдило да, ма какве околности биле, треба остати веран идеји којој верујеш. Александар Ђорђевић се други пут у последњих шест месеци нашао у нимало популарној ситуацији - морао је да мења тим из корена, док је амбиција остала иста. И поред тога, није одступао од своје тренерске филозофије ни за педаљ. 

Србија није играла спектакуларно, није се од ње то ни очекивало. Остала је у препознатљивим границама, играла сасвим коректно, направила резултат и није се осетила криза тимског идентитета. Напротив. То су, уосталом, и били циљеви. 

Можда звучи превише футуристички, али темељ свега виђеног у две претходне утакмице постављен је оног тренутка када је селектор Ђорђевић преузео кормило националног тима. Не мисли се, наравно, да је он још тада знао како ће се ствари одвијати четири и по године касније. Систем је о(п)стао упркос свим променама. То је можда и најтежи посао када се бавите селекторским позивом. Јер да бисте имали одрживу константу потребно је да сви елементи буду компатибилни.

Попут тврдоглавог рудара који наставља да копа даље и себи понавља - ма, злато је близу- тако Ђорђевић годинама уназад проналази решења која широј кошаркашкој јавности можда нису конвенционална, али се у његов мозаик уклапају савршено. Психички, играчки, људски. А чак и да нису, знао је како да обликује један одвојени елемент зарад јединства целине. 

Ту је Александар Ђорђевић, несумњиво, далеко испред осталих колега. Зато и бележи резултате какве има свих ових година.

НОВИ ПОЛАЗНИК ШКОЛЕ - СТЕФАН ПЕНО

Повреда Стефана Јовића затекла је екипу, а плејмејкерске обавезе пале на леђа двојице дебитаната - Илије Ђоковића и Стефана Пена. Уз одређену помоћ далеко искуснијегМиленка Тепића. Нису Аустрија, па ни Грузија, ривали од којих је Србија требало озбиљније да зазире. Упркос томе што је на тако одговорној позицији имао двојицу момака чији се број утакмица у репрезентативном дресу могу побројати на прстима једне руке, селектор је успео да извуче оно најбоље и маргинализује то што Србија нема плејмејкера са искуством. 

Илија Ђоковић је доказао да играчи из Кошаркашке лиге Србије имају чему да се надају, само ако довољно раде и верују у себе, док је Стефан Пено оставио јак утисак.

Мишљења су подељена, али када гледате само оно што вам је пред очима, а не ширу слику - грешите. Јесу му предвиђали велику каријеру и да, није досад направио већи искорак, али Стефан Пено има 20 година и још бар 15 сезона испред себе. Одлука да напусти Барселону можда је и најбоља коју је донео јер је у Блауграни (пре)дуго тапкао у месту. Са Албом је тек почео да гребе површину свих чари сениорске кошарке, али и као такав, без довољно сениорског искуства, био је Ђорђевићев адут сваки пут када је у организационом делу шкрипало. 

Наравно, имао је момената када су искуство или претерана жеља за доказивањем излазили на површину, али нико не може да тврди да овај момак нема потенцијал да у даљој будућности прегази све критике и негативна мишљења и постане лидер Србије у будућности. 

Довољно је само погледати његову игру против Грузије. Ставио је тачку на победу, претходно разиграо саиграче, погурао Србију ка победи и кокетирао са дабл-даблом. 

Добра ствар за Пена лежи у томе да ће за менторе у будућности имати не самоАлександра Ђорђевића, већ и Милоша Теодосића и Стефана Јовића. 

Суперталентовани плејмејкер је постао нови полазник школе Александра Ђорђевића. 

ФАКТОР МИРОСЛАВ РАДУЉИЦА

Србији је на почетку квалификација недостајао прави лидер, односно неко ко у својим рукама држи сигурне поене и тако унесе додатно самопоуздање у тим. Негде између путовања из Кине за Србију и изласка на паркет Мирослав Радуљица је одлучио да ће он бити тај. И видело се да је то права ствар. 

Не потцењујемо нападачке способности ниједног појединца у тиму, једноставно је чињенично стање да је Радуљица био једини играч који је у сваком тренутку обе утакмице држао константно висок ниво и представљао убојиту претњу кад год се дохватио лопте. Статистика каже следеће - 43 поена, 16 скокова, шест асистенција, пет блокада. Можда је баш то недостајало Србији у финалу Евробаскета, али Радуљица је јасно ставио до знања свима колико му је недостајао дрес националног тима и као да је желео да надокнади пропуштено. 

Његова улога у тиму не огледа се само кроз статистичку призму. У ситуацији када је тим већински испуњен новајлијама и повратницима којих дуго није било, присуство човека који је међу синонимима великог успона Србије имало је снажан психолошки значај. 

Радуљица је још искористио моментум и лепо наградио себе и тим за добре игре. 

НИЈЕ СВЕ ТАКО ЦРНО

Мада је било и превише критика на рачун целог формата квалификација, о чему ће се сигурно водити бројне полемике у наставку сезоне, у случају нашег тима показало се да није све баш тако црно. Да, Србији недостаје превише носилаца игре и играча чији је квалитет неспоран, али гледајући састав Групе Г и имена противника, чини се да не постоји бољи моменат да сеЂорђевићева замисао о увођењу младих играча у систем коначно оствари. Понајвише јер се са сваком новом медаљом повећавају очекивања нације, а самим тим постаје теже да се у тим уведе неко нови, млађи. 

Александар Ђорђевић и Кошаркашки савез Србије последњих година воде много рачуна о кандидатима са свих меридијана, неколико њих се нашло и на претходним списковима, а сада су добили своју шансу да заиграју за први тим. 

Стефан Пено и Илија Ђоковић су само примери, Дејан Тодоровић је доказ да и међу новајлијама има можда чак и равноправних кандидата за дрес када се погледају све опције, док су Вања Маринковић и Алекса Раданов бисери за темељну израду. Сви су они оставили свој печат у ове две утакмице, сходно времену на паркету, а чињеница је да ће им време у репрезентацији помоћи да се правилно развију и на клупском нивоу. 

Перспектива српског тима је врло добра, а иако је репрезентација у одличном такмичарском моменту, треба пазити и на будућности, односно правилан развој оних што ће једног дана бити окосница тима. 

ИВАН ПАУНИЋ И ДЕЈАН ТОДОРОВИЋ

Играчи на два различита краја спектра. Први је иза себе оставио преко десет година сениорске кошарке и већ се доказао у репрезентативним оквирима, док је други тек ухватио залет ка играчком врхунцу. Али значај обојице био је готово немерљив у ове две утакмице. 

Иван Паунић је био апсолутно прва фигура сусрета са Аустријом, док је Дејан Тодоровићизвукао неколико добрих потеза у обе утакмице и учествовао у ломљењу отпора оба такмаца. Али за обојицу вреди рећи да су откровење националног тима у ових неколико дана. 

Као што смо већ и писали, Паунић је на терену изгледао као да није имао репрезентативну паузу од шест година, а његова енергија, одлучност и велика жеља за добром одбрану увек су добро дошли код селектора Ђорђевића. Тодоровића није ухватила тема и храбро је улазио у сваки дуел. Желео је да покаже да заиста вреди и да су очекивања јавности била оправдано велика. Није му се дало да у игру Србије унесе и мало атракције и својим препознатљивим закуцавањима запали атмосферу, али је врло брзо израстао у врло доброг играча тима и ротације. Обојица су се борила за дрес Србије без трунке устручавања. А то је селектор Ђорђевић знао и те како да цени. 

Извор: моззартспорт