Прича: Л'арцхитетто...
Сâм наслов, односно његов надимак – довољно говори о њему самом.
Фудбал 29.11.2017 | 23:00
Хармоничан. Савршен. Романтићан.
До те мере да се може рећи да је љубав на први поглед била у питању. А, за разлику од великог броја великих љубави ова је имала срећан крај, иако бисмо сви ми желели да потраје барем још мало...
Било је у фудбалској историји великих мајстора, таквих који су са лоптом могли апсолутно све – толико да ни они сами нису били свесни колику ’моћ’ поседују. Једни су ТО радили дриблинзима, дизајући на ноге десетине, некада и стотине хиљада људи, а други – могућношћу да горе споменутом лоптом погоде тачно оно што су замислили.
Наш последњи јунак, још један у низу кога испраћамо у друштво пензионера, члан је овог другог, одабраног друштва.
Фудбалу га је учио Роберто Бађо, милански Интер није успео да му пронађе ’кваку’, али јесте Карло Мацоне. На крају, он је одлучио да послуша Карла Анчелотија да само промени свлачионицу на Ђузепе Меаци и почне чувени стадион да сматра Сан Сиром.
Освојио је готово све, важи за једног од најбољих играча на својој позицји у историји и човека чија се игра, али и сама појава, описује уникатном. По умећу на терену, на ’његовој’ позицији, мало њих му је равно, док их је ван њега још мање.
Човека који је само неколико сати пре финала Светског првенства играо ’Сонy Плаyстатион’, по њему – најбољи изум човечанства после точка. Био је толико добар да је један саиграч желео да промени професију због њега, схвативши да можда и није баш за фудбал, али и толико самокритичан да је због једног пораза желео да престане да се бави оним за шта је био преодређен – Андре Пирло.
Његова прича почела је 19. маја 1979. године у сеоцу Флеро, на самом северу Италије, у покрајини званој Бреша. Само три године касније његов отац Луиђи основао је компанију за трговину тешким металима, и већ тада сину дао део акција како би посао у ближој будућности начинио породичним.
Да је рођен за фудбал било је јасно и пролазницима који су лета 1983. одмарали у Тоскани, где је тек четворогодишњи, сићушни Андреа играо фудбал на плажи са старијим братом Иваном и његовим друговима.
“Играо је фудбал на песку са Иваном и његовим друговима, који су били старији од њега нешто више од две године. Људи који су пролазили, застајали су како би гледали шта изводи са лоптом – ’Тај клинац је фантастичан’. Мислио је само на фудбал. Био је миран, тихи дечак, али не интровертан. Никада није био део лошег друштва, великим делом и због тога јер је већи део дана проводио играјући се са братом, све до вечере. Одувек је постојало ривалство између њих двојице, али никада љубомора“, открива мајка Лидија.
"Један од делова мог посла био је да научим како да заволим загревања пред меч – нешто што сам мрзео сваким делом свог бића. Заиста ми се гади. То није ништа друго него вид мастурбације за кондиционе тренере, њихов вид задовољства на рачун играча" -- Андреа Пирло
Ипак, оба Луиђијева наследника имала су друге планове, не желећи да живот граде преко очевог богатсва. Према речима првог тренера најмлађег члана породице Пирло, који се о њему старао у локалном клубу Волунтасу, одувек је био другачији од осталих – истичући његов карактер у први план.
“Ја сам их 1992. године одвео на турнир за играче до 15 година у данском Хјерингу. Огроман турнир, такозвани ’Дана Куп’, на коме наступа преко 25.000 дечака из свих крајева света. Сећам се као да је јуче било...“, почео је причу Роберто Клеричи за магазин “ФоурФоурТwо“.
Андреа је у том тренутку имао 13 година и свега тридесетак килограма, али га то није спречило да игра са две године старијим момцима и да им убрзо постане и капитен.
“Улази у аутобус и одмах с врата – ’Ово није школски излет! Дошли смо овде да победимо, тако да пазите шта радите’. Чула се само мува која пролеће (смех). Стигли смо до полуфинала, Андреа је играо невероватно, а онда су уследили пенали, нешто у чему сам им често огранизовао турнире на тренинзима. Кад промашиш – идеш под туш. Не морам да вам кажем ко је увек последњи остајао?“, каже господин Клеричи, који се и даље редовно виђа са некадашњим учеником, и затим наставља у даху:
“Ставио је лопту испод руке, наместио је на тачку, залетео се, успорио, па је засекао и само подигао – умало нисмо умрли. Али, ето вам, одувек је такав, увек има исти израз лица. Свестан онога што може. Понекад се толико ослањао само на своју могућност пâса да сам морао да га налупам по дупету, за његово добро наравно“.
Дошло је време да пређе у професионалце, пошто је после турнира у Данској било јасно да је одавно прерастао и старије од себе, а камоли вршњаке, да би га први приметио Чезаре Прандели – тадашњи тренер у млађим категоријама Аталанте.
“Оставио ме је без текста. Никада нисам видео ништа слично. Имао сам утисак да су сви, који су посматрали тај меч, гледали само и искључиво њега, мислећи исто што и ја. Ово је то – он је нови таленат италијанског фудбала“, рекао је Прандели пре неколико година.
Поред тога што је већ као дечак умео без грешке да ’чита’ игру, иако је одувек био ситан, оно што се само по себи истицало јесте његова могућност да у сваком тренутку пронађе идеални пâс. Рано је и почео да изводи корнере, односно прекиде, а укућани кажу да је попут нашег Синише Михајловића имао обичај да вежба у двориштву – гађајући разне предмете.
Е, сад, проблем је био у томе што је Волунтас филијала Бреше, а екипа из Бергама њен највећи ривал. Како би избегао ’дипломатски инцидент’, председник Аталанте Антонио Перкази одлучио је да обустави цео посао “како би дечак могао да настави правилно да се развија“.
Међутим, то није био крај, био је у ствари тек почетак. Андреа је на крају постао нови играч тима са стадиона ’Марио Ригамонти’, али је недуго затим вероватно пожелео да је ипак прихватио понуду великог ривала.
Због целе халабуке која се дигла око њега, нови саиграчи у омладинцима Бреше нису га дочекали на прави начин, љубоморни – нису желели да му додају лопту, док су се током мечева могли чути повици родитеља друге деце – ’Шта си умислио, да си Марадона!?’.
Пирло је реаговао као сваки клинац, бризнуо је у плач јер није знао како да се бори с нечим за шта није крив. Истовремено, отац Луиђи био је сможден, није могао да поднесе оно кроз шта му је син пролазио, па је, пошто је некако успео да изађе са стадиона, у наредних неколико година ретко гледао Андреу како игра.
“Још од малих ногу сам знао да сам бољи од осталих, а управо из тог разлога су им ’језици висили’. Сви су причали само о мени, искрен да будем и превише, а и нису увек биле лепе ствари. Само сам веровао у себе и свој таленат, нисам се обазирао. Љубоморни људи то и не заслужују“, написао је Пирло у аутобиографији ’И тхинк, тхерефоре, И плаy’ (Мислим, дакле, и играм).
На једном тренингу, после добрих наступа на пријатељским мечевима против Црвене звезде и Стеауе из Букурешта, запао је за око и тренеру првог тима Мирчеи Луческуу, који га је начинио једним од најмлађих дебитаната у историји Калча.
Ипак, Румун га после тог меча више није уводио у игру, да би наредну сезону поново провео међу вршњацима са којима осваја престижни турнир у Виљаређу. У сезони 1996/97 напокон је успео да се избори да буде стартна ’десетка’ екипе, предводивши Брешу до титуле у Серији Б и повратка у друштво најбољих.
“Ми никада нећемо имати новца да купимо играча као што је он. Он ће бити наш симбол. Задржаћу га колико год будем могао, докле год будемо остали у Серији А“, рекао је Ђино Кариони, председник Бреше, али му околности никако нису ишле на руку.
Луческу је у међувремену преузео Интер, Бреша се експресно вратила у другу лигу, а једна од првих куповина био је управо Андреа Пирло. Мирчеа поново није успео да га уклопи, конкуренција је такође била велика на његовој позицији, док су водећи људи клуба били незадовољни његовом брзином, физичком инфериорношћу и мањком агилности на терену.
Два пута је слат на позајмице, најпре у Ређину, а потом и у његову Брешу. Осим што је у њој научио прве кораке и помогао јој да се врати у Серију А, она је била кључна за његов коначни, светски успех.
Други део сезоне 2000/01 провео је на терену који је најбоље познавао, а наместило се тако да му саиграч и капитен буде човек коме се дивио од раног детињства – велики Роберто Бађо. Како је и сам више пута наглашавао, играње са Робертом и његови савети били су пресудни за његов даљи играчки развој.
Исто тако, можда и важнији био је потез чувеног Карла Мацонеа, који је, испоставиће се, успео да уради оно што многи пре њега нису – одлучио је да Андреу пребаци на позицију задњег везног и додели му улогу плејмејкера (дееп лyинг плаyмакер), када и креће процват једног од најбољх играча које је Италија икада имала.
Био је у праву Клеричи када је рекао да се Пирло превише ослањао на свој пâс, али како и не би када је био у стању да из колена погоди било кога или било шта на терену?
Ни одличне партије у Ређини, а поготово Бреши нису му донеле жељено место стартера, а ни конкуренција му није ишла на руку – од нашег Владимира Југовића, преко Кларенса Сејдорфа, Алвара Рекобе... Мањак фудбала у дресу Интера надокнађивао је у млађим категоријама националног тима, што га је и задржало на нивоу на ком је био и готово две деценије касније.
Са капитенском траком предводио је сјајну генерацију (Ђенаро Гатузо, Роберто Баронио, Симоне Перота, Кристијан Абијати) до трофеја на првенству за играче до 21 године 2000. у Словачкој, заблиставши у великом финалу против Чешке Републике са два поготка (2:1), од којих је други био у 81. минуту за тријумф.
Турнир је завршио са пет голова и звањем најбољег играча турнира, пре него што је следећег лета напокон наплатио све оно за шта је до тада радио, и што је постигао. Послови између ’росонера’ и ’неразура’ нису ништа чудно, односно сам податак да се велики број играча обрео у обе свлачионице, преласком диркетно у редове великог ривала.
У његовом случају, Интер је добио нешто више од 17.000.000 евра и белгијанца рођеног у Хрватској Дражена Брничића, везисту који је имао и више него просечну каријеру. Било како било, Карло Анчелоти добио је играча кога је потајно посматрао и, као и колега му Мацоне, тачно знао где ће и шта ће са Андреом.
И Фатих Терим, који је започео споменуту сезону на клупи, користио је Пирла на месту одмах изнад централних дефанзиваца, али је потпуно поверење и слободу добио доласком Дон Карла неколико месеци касније.
И тако, иза себе је имао Паола Малдинија и Алесандра Несту, поред великог друга и невероватног борца Ђенара Гатуза, а испред поново Сејдорфа, Ривалда, Руи Кошту и, рецимо, Каку. Није му дуго било потребно да се навикне на ново окружење, окружен мајсторима почео је да ради оно што најбоље уме – да диригује и црта.
Већ у другој сезони предводио је Калчо у четири категорије – одиграни пасови (2.589), лопта у поседу (123 часа и 39 минута), тачна додавања (2.093), створене гол шансе (661), бележечи просечно 90 пасова за исто толико минута.
“ Пазите, када је он у питању није све у сувом квалитету јер је он животиња која је била у стању да покрије реон од 1.000 метара. Управо због тог атлетског квалитета је и могао да игра оволико дуго. Он је био један од оних играча који су трчали и трчали и трчали... Играо сам двадесет година са њима и, сваки пут када је било тешко, само му додам лопту. Осећао сам се спокојно када знам да је он поред мене. Знао сам шта је мој, а шта његов посао. Тако да, далеко више је он помогао мени, него ја њему", каже Гатузо.
Био је један од вођа једне од најбољих екипа у новијој фудбалској историји, с којом је за само три сезоне стигао до Скудета, Лиге шампиона и Купа Италије, израставши у играча од кога све почиње, са немерљивим учинком за тим, али и националну селекцију.
“Карло ми је променио каријеру, ставивши ме одмах испред одбране. Делили смо неке заиста невероватне моменте у Милану. Вечно ћу му бити захвалан због његове визије, да није било њега питање је да ли и ја не би упао у колотечину великог броја талентованих играча који једноставно нису имали среће да пронађу своје место“, рекао је једном приликом Пирло.
Члан Милана био је пуних десет година, два пута је био шампион Италије и исто толико пута Европе, освајао је и Суперкупове, Светска клупска првенства, да је готово сваки избор за идеални тим или најбољег везисту садржао његово име.
Ипак, како и он често истиче, ништа не може да се пореди са периодом између 2005. и 2006. године, јер то што је Андреа, са неколицином својих саиграча проживео, многи нису за целе своје каријере. Утеха за вицешампионско место у Калчо свакако је било финале Лиге шампиона, а ривал у борби за ’ушатог’ био је Ливерпул.
Верујем да и они који не прате или не воле фудбал знају шта се одиграло тог 25. маја на ’Ататурк олимпијском стадиону’ у Истанбулу... Савршена представа ’росонера’ у првих 45 минута – асистенција Пирла за водећи гол Малдинија, па Ернан Креспо за 2:0 и потом комбинација с Каком за још један погодак Аргентинца.
Уместо новог славља, уследила је туга до неба – ’Црвени’ као у трансу стижу до изједначења, долази до пенала, Јиржи Дудек брани покушаје Сержиња, нашег јунака и коначно Андреја Шевченка за један од највећих преокрета од када је спорта.
“Заиста сам озбиљно размишљао да се повучем јер, после Истанбула, ништа више није имало смисла. То финале Лиге шампиона 2005. године ме је просто уништило, угушило... Чак смо добили и нову болест коју карактерише неколико симптома – Истанбулски синдром. Нисам се више осећао као фудбалер, био сам сломљен. Ипак, оно што је било далеко горе – нисам се више осећао као мушкарац“, јасно ће Андреа у својој аутобиографији:
“Никада више нисам погледао тај меч. Довољно ми је било једном уживо, као и још безброј пута у својој глави – тражећи објашњење за оно што се догодило, можда и знајући да оно не постоји. Осим можда оног дркаџије Дудека, који је ђускао на линији пре него што би нам одбранио пенале. Предложио сам да у Миланелу окачимо црну заставу на јарбол и зидове, одмах поред слика славља, као поруку будућим генерацијама да је осечај непобедивости први на путу без повратка“.
Иако је све то вероватно помислио у афекту, знајући какав је ништа није било немогуће. Ипак, на срећу свих нас, наравно да није спровео размишљања у дело, али је велико питање у каквом би психичком стању био да се годину дана касније у Немачкој није догодило да освоји највреднији пехар од свих пехара.
После још једног другог места и пораза у полуфиналу елитног такмичења заједно са репрезентативним друговима спремао се за Мундиал. Сезона иза њега била је успешна на приватном, али не и на тимском плану. Али, све то пало је у неки шести план када је покренут највећи скандал у фудбалу – Калчополи.
Милан је кажњен одузимањем 30 бодова, Јувентус избачен у другу лигу, а још неколицина клубова добила је значајне санкције. То никако није био прави амбијент за ’Азуре’, који вероватно у тим тренуцима нису ни помишљали да би могли до првог места на Светском првенству.
Међутим, Марчело Липи, који је претходно заменио Ђованија Трапатонија, пронашао је начин да екипи одржи фокус и искључи је из свега онога што је искакало по медијима. Уосталом, сами играчи, говорећи о оним највећим звездама, и нису били ни укључени у огроман скандал.
Андреа Пирло одиграо је све мечеве за своју земљу тог лета, свих осам – сваки пут нашавши се на правом месту да помогне екипи, било центаршутом, голом из слободњака или правовременом асистенцијом са своје половине терена.
Тако је било и у великом финалу против Француза, када је погодио Марка Матерација за изједначење само десетак минута пошто су ’Галски петлови’ повели.
Још једном се нашао у мечу који је изискивао пенал серију како би се питање победника решило, али је управо тада показао да све ово што сте до сада прочитали нису флоскуле и празне приче.
Врзмао му се у глави сигурно и Роберто Бађо, односно онај његов промашај 22 године раније у Пасадени, када су ’Азури’ остали без ’Богиње’, али и онај сопствени из Истанбула... Упркос свему, први је узео лопту и савладао Фабијана Бартеза, показавши саиграчима пут ка успеху каријере.
За такве тренутке у животу кажу да нема припреме, већ се просто догоде, међутим – Андреа као Андреа је према свему томе имао себи својствен приступ.
“Не осећам притисак, никада га нисам ни осећао... Искрено, заболе ме за притисак. Ту недељу, 9. јули 2006. године у Берлину, провео сам дремајући и играјући свој плејстејшн, који је после точка најбољи изум од када је човечанства. А, онда сам увече отишао и освојио Светско првенство“, пише Пирло и онда наставља у нешто озбиљнијем тону:
“Сећам се да сам само, пред почетак пенал серије, погледао у небо и питао бога за помоћ. Јер, ако постоји – нема шансе да је Француз. Уздахнуо сам, интензивно и дубоко. То је био мој уздах, а могао је бити и уздах било ког вредног радника који се бори да састави крај са крајем или бизнисмена који баш и није добар човек... Студента, професора, ситуиране миланске сињорине или курве са уличног ћошка. Веровали или не – тада сам схватио да је сјајна ствар бити Италијан. Уистину непроцењива привилегија“.
Три пута је био играч меча на том Мундијалу, више него било који играч, биран је и у тим завршног турнира, док је у избору за најбољег играча био трећи. Наравно, све то било је, поново, у шестом плану.
Половину свог мандата у Милану обележио је на савршен начин, док је другу отворио на најбољи могући, пошто је после низа жалби казна ублажена толико да се ’росонери’ нађу на месту које води у квалификације за Лигу шамиона.
У Калчу није све ишло како су замислили, али зато на европском плану, после елиминације наше Црвене звезде, и те како. Да је могао да бира вероватно би исто изабрао за противника у новом великом финалу – Ливерпул.
“Заслужили смо све то. И још једну шансу, за којом смо били очајни, да докажемо да треба поново да подигнемо тај трофеј, који је требало да буде наш и пре две године. Невероватан осећај и количина среће, нешто што нам је свакако помогло да заборавимо оно због чега нисмо могли да спавамо после Истанбула. Барем ја нисам, нисам могао да заспим – желео сам у кревет заједно са Дудеком и осталим играчима Ливерпула. Тада је све то нестало“.
Добра део тима чинили су момци који су ту били и пре две године, а освета је била савршена, на италијански начин (2:1). У последњем минуту првог дела игре, Андреа је извео слободњак, а лопта на путу ка мрежи погодила Филипа Пипа Инзагија, који у 82. минуту поставља и коначан резултат.
За крај миланске авантуре, али не онакав какав је он желео, побринуо се заједно са Златаном Ибрахимовићем за нови Скудето, постигао још неколико спектакуларних и изузетно важних погодака, да би почетком 2011. године навијачима саопштио да ипак неће продужити уговор и да одлази.
“Још 2005. и 2006. Ђозеп Пеп Гвардиола, мој некадашњи саиграч из Бреше, желео ме је у Барселони. Увек је све радио са стилом – послао ми је флашу вина и представио како бих био савршен за тај тим Барсе. Звао ме је и Фабио Капело у мадридски Реал, казао ми да су довели Емерсона и да ми је место поред њега. Често сам размишљао о Сантјаго Бернабеуу, својеврсном храму и себе у белом дресу, који у тој комбинацији уносе страх у кости противника. Ручали смо у Миланелу, придружио нам се и Адријано Галијани, а ја сам већ у срцу и души био нови Мадридиста. Са петогодишњим уговором на столу и платом која није са ’овог света’. Ипак, Галијани ме није дао, а ми смо исте године узели Лигу шампиона. Јесте Реал гламурознији од Милана, привлачнији, пожељнији. Утешила ме је та Лига шампиона, могло је да буде и доста горе“, открива Андреа.
Коначно, управо га је тај Галијани и ’продао’. У дослуху са Силвијом Берлусконијем донета је одлука да се играчу ипак не понуди нови уговор. После 401 меча, 41 гола и 52 асистенције Андреа Пирло по последњи пут као професионалац напустио је Миланело....
“Када ме је Андреа позвао и рекао ми да ће нам се придужити, прво што сам помислио било је – ’Бог постоји’. Играч његовог нивоа и могућности, притом бесплатан. Мислим да смо тим потезом направили потез, трансфер века“, рекао је Ђанлуиђи Буфон, легендарни голман Јувентуса.
’Стара дама’ се у међувремену у потпуности опоравила од Калчополија, састављајући из сезоне у сезону све респектабилнији тим, да би доласком Андрее дошло и до повратка највећих трофеја у Торино.
Иако је већ имао 32 године, нешто спорије моторике и суженог простора кретања, Пирло је у дресу ’бјанконера’ наставио тамо где је стао у униформи ’росонера’. Са добро познатим лицем на голу, и четворком испред њега, Полом Погбом поред себе, Карлосом Тевесом... Лако му је било да се привикне. За четири године сакупио је 164 наступа, 19 голова и 38 асистенција, својој колекцији додао је још четири титуле првака Италије, Куп и Суперкуп, али не и трећу сребрну амфору.
Барселона је просто била прејака, на истом оном стадиону где је стигао до највећег успеха у каријери, а тада смо сви ми по први пут могли да видимо великог Андреу како плаче. Опет, како га саиграчи описују, није нетачно да је плакао због других, а мањим делом због себе, не успевши да великом пријатељу Ђиђију донесе трофеј који му недостаје.
“Ја сам нешто попут лутајућег циганина на терену. Везиста који константно тражи празно парче траве на ком може слободно да се креће, барем на тренутак, избегавајући чуваре који се лепе на мене попут сенке. Само сам тражио место на ком сам могао да наставим да испуњавам своје завете – да примим лопту, додам је саиграчу, а он постигне гол. То зову асистенција, а она је мој начин да ширим срећу“, описује поприлично тачно, признаћете, себе велики Андреа.
Можда је плакао и делом јер је знао да је са европским, озбиљним фудбалом готово, делом и због неспорног биолошког фактора, пре него што је одлучио да постаје још један суперстар у Сједињеним Америчким Државама и огранизатор игре новоорганизованог клуба под именом Њујорк.
И Америма је приредио шоу, заједно са Давидом Виљом и Френком Лампардом, забављао их је на свој начин две и нешто сезоне, да би нас пре десетак дана по први пут разочарао – саопштивши да је стварно време за крај.
“Ово није крај само моје њујоршке авантуре, већ и крај мог пута као професионалног фудбалера. Желео бих, пре свих, да се захвалим својој породици, за љубав коју ми је од првог дана пружала, као и сваком тиму, саиграчу и људима који су чинили да се осећам поносно током своје каријере. Сви ви учинили сте да имам невероватан живот и каријеру, али и навијачима без којих ништа не би имало исти осечај. Заувек у посебном месту мог срца“, ваш Андреа Пирло.
После 872 утакмице, 86 голова, 18 трофеја, три светска и четири европска првенства, бронзе на Олимпијским играма, 116 наступа за своју Италију – Андреа Пирло отишао је у легенду. Потпуно је непотребно објашњавати додатно колико је задужио светски фудбал, али то можда и најбоље показује став који његови Италијани и сви ми имамо према њему.
Покушајте да пронађете некога ко мисли или говори лоше о њему. Добрано ћете се намучити, па и на ’Чизми’ – где је био члан три највећа и најтрофејнија клуба, три велика ривала.
Просто, нема их.
Сада, може да ужива у својој другој највећој љубави и његовој мануфактури – вину. Са наочарима за сунце, неуредном брадом, џемпером од кашмира и златним ритривером поред ногу, вероватно размишљајући како да производњу подигне изнад 20.000 флаша по сезони или да на другој страни ранча погоди конзерву на самом ћошку ограде.
“Бити део тима који припада свима буди диван осећај у мени. У већини случајева, боље је од секса. Траје дуже и ако нешто не буде како треба – ниси само ти крив. Узмите, примера ради, Антонија Касана. Он каже да је спавао са преко 700 жена, али га више не зову у репрезентацију. Дубоко у себи, да ли заиста може да буде срећан? Знам да ја не бих био. Тај дрес, те штрумфовске боје, даје вам тотално другачији поглед на свет. Води вас на потпуно нови ниво. Много је боље бити војник на терену него у спаваћој соби“.
Андреа, арриведерци, гразие – ил туо цалцио!
Извор: Б92
Коментари / 0
Оставите коментар