Погледај дом свој, генерале!

Доиста је дегутантно данима посматрати српско лицемјерје око пресуде генералу Младићу, а у чему предњаче појединци који на овакав начин „перу савјест“.

Република Српска 25.11.2017 | 21:59 Први предсједник Српске Радован Караџић и генерал Ратко Младић пресуђени су како је то свима познато. Можемо унедоглед расправљати око тога да ли је степен њихове одговорности ове или оне мјере, или око изречених санкција, али се све то своди на вољу суда на какву објективно не можемо утицати.

Но, супстрат је такав да су почињени тешки ратни злочини и да је неко за то морао одговарати. Било је масовних убистава цивила, тешких прогона, логора, силовања и других антицивилизацијских понашања и са тим се сви морамо суочити. Исто тако морамо схватити чињеницу да су Караџић и Младић де факто имали моћ да спријече одређене злочине, или да бар обезбиједе санкције за починиоце. И то нису учинили у правно прихватљивој мјери!

Једно је неспорно: током суђења није подастрт нити један доказ да су Караџић или Младић ма ком појединцу директно, својом руком, нанијели зло. Одговарају са позиције моћи којом су могли, а реално нису, утицати на поједина понашања током рата. И пресуђени су! Елем, и боре се са својим пресудама онако како знају и умију. То треба поштовати ма шта ко мислио о њма лично.

Значи, Радован Караџић и Ратко Младић данас одговарају пред судом за оно шта сам ја чинио у рату, па од мене све до свих ових који данима мантрају о њиховим казнама. Истовремено, пред Трибуналом су се нашли вољом неких других, који своје политике мијењају од ситуације до ситуације. И сад се сви ми лафо заклињемо у њих, а без имало самокритичности око сопствене одговорности и за ратна дешавања и за њихово тамничење. То је напросто дегутантно.

Са те позиције буквално је одвратно слушати изјаве једног Ненада Стевандића. У Караџићеве и Младићеве казне ушли су и „младалачки гријеси“ јуношног Стевандића, који и нису тако непознати јавности. Сад Стевандић ужива у привилегијама потпредсједника парламента (јада од друштва ком он води парламент!), а Младићу је изречена доживотна робија и за то што је овај доктор „ослобађао“ центар Бањалуке.

Да не говоримо о Милораду Додику, коме је „рат био брат“, а Мадлин Олбрајт поратна „сестра“. Више је постало дегутантно подсјећати на Додикове некадашње изјаве о томе како су Младић и Караџић кукавице због којих „трпе“ и Србија и Српска, те васколики српски народ. Данас их назива херојима. Одвратно!

Можемо овако прозивати појединце колико год хоћемо, али ваља истаћи неке чињенице из каквих произилази суштина посматране ситуације. Караџић и Младић објективно сносе одговорност за одређене ратне злочине и нехумана понашања и за то су добили драконске казне. Но, како рекох, нити један од тих злочина нису лично починили, а за бројне случајеве упитна је и њихова командна одговорност. Са друге стране, има у Српској директно одговорних злочинаца који и данас уживају у слободи и чак у ономе шта су током рата обилато напљачкали. А никада нису одговарали, нити ће одговарати.

Гдје лежи суштински проблем? Једна групација политичара и војсковођа је санкционисана за све негативно шта се догађало током рата. И ту се посебно требамо фокусирати на оне који су добили вишедеценијске робије. На својим леђима понијели су терет свега шта се догађало и поступака које су други чинили уз њихово знање или чак мимо њих.

Уколико иоле пажљиво посматрамо реакције појединаца, а знамо шта се стварно догађало у рату, тешко се отети утиску да су најгрлатији они који сносе одговорност за оваква или онаква понашања кажњива по ратном праву и обичајима. Притом, ако знамо нешто око нормативног успостављања сарадње са трибуналом, око хапшења, достављања доказа тужилаштву и ускраћивање истих одбранама оптужених, о свједоцима и „заштићеним свједоцима“ и ино, онда је доиста огавно посматрати понашање појединаца.

Нема ту никакве мудролије: многи су одмах по окончању рата због страха од одговорности за властите кримене успоставили комуникацију са центрима моћи чији је хашки трубунал тек инструмент. Други су, пак, због сопствених политичких циљева и интереса, укључили се у те пројекте. И шта имамо на крају? Вук (суд и центри моћи) сит, а овце (издајничка багра) на броју, или боље рећи на слободи.

Како то обично бива: шљам на крају увијек профитира! Све шта се догађало сваљено је на леђа неколико политичара и војних команданата, а Република Српска је остала неупитна, са свим својим институцијама и носиоцима институционалне моћи. Но, колико је тих данашњих носилаца институционалне моћи, те уживатеља привилегија које иду уз њихове положаје, доиста невино са позиције ратних дешавања?

Многи су „упрљали руке“ и током рата и у оквирима успостављања „међународне правде“, и данас уживају у ономе шта су чинили. Но, савјест је чудна појава и никад не мирује. Зато појединци имају потребу да се овако „перу“ пред очима јавности и управо зато имамо медијске сцене каквима данима свједочимо. И то је оно шта је у комплетној ситуацији мучно и људски неприхватљиво. То је оно шта иритира!

Истовремено, понајвише боле мантре око тога да само Срби одговарају, а за српске жртве нико не брине. Хајде да мало проанализирамо и ту ситуацију. Задњих 20 година на позицији реалне моћи у Републици Српској имамо буквално исте актере: Додик, Павић, Ђокић! Када је Трибунал у Хагу основан званичан став Српске био је да ту институцију не признајемо и да са истом нећемо успостављати сарадњу. И ту се примарно позивало на правне аргументе око неоваштеног оснивача суда, око правно неприхватљиве синергије законодавне и судске власти и слично.

Елем, зна се добро ко је и када промијенио такав став, те успоставио сарадњу са Трибуналом. Неке од њих, попут Биљане Плавшић, сустигла је директна посљедица воље да прихвате овај суд. Нормално, госпођа Плавшић је то чинила у вјери да ће њене одлуке обити се о главу другима и није ни помишљала да ће и њу достићи сопствене погрешке. Или, да говоримо о онима који су „играли за обе екипе“ попут Момчила Крајишника, за ког такође знамо како је прошао у „сађењу тикава са ђаволом“.

Ни, Слободан Милошевић није био невин у том „међународном домунђавању“ око прекодринских догађања, а на крају се суочио са позицијом врхунског кривца. У том контексту многи ће рећи да је Радован Караџић први ушао у „џентлименске договоре“ са Холбруком, но он је брзо схватио како да је Холбрук много воше „багериста“, него џентлимен, па се мануо ћорава посла. Ови послије њега то нису схватили и завршили су у казаматима много прије Караџића.

Само, ту треба знати да су Плавшићева или Крајишник били тек марионете у рукама смутљиваца увелико умрежених са центрима моћи свјетског одлучивања. У суштини они који су играли за противничку екипу махом су профитирали и без обзира на то шта су објективно радили и какву одговорност сносе. Са друге стране они који су одбили играти по тактовима западних моћника или се нису снашли у укупној ситуацији редом су награбусили. И то је сва „мудрост“ онога шта се догађало.

Значи, ако изузмемо маргиналне ликове са минималним казнама објективно можемо говорити о тек десетак људи који су понијели терет свега шта је српска страна чинила са позиције кршења ратних права и обичаја. Са друге стране, стотине њих се извукло и чак дебело профитирало на питањима злочина са српске стране. И они су данас најгрлатији у „одбрани“ оних које су својевремено издали, продали, предали. Притом, сви ми одлично знамо коме су достављали доказе – одбрани или тужилаштву, како су хапсили осумњичене, односно на чојој страни су били.

Са те стране ваља разјаснити и наводе мутикаша како овај суд пресуђује само Србима. На све три стране у оружаним сукобима имали смо нимало наивне актере и мање-више све се овде зна. Питање је само интереса и интересног повезивања. Двије деценије појединци располажу реалном моћи и инструментима да процесуирају злочинце српских непријатеља. И шта чине?

Објективно имамо двије димензије дјеловања. Прва, српске институције никада нису процесуирале високорангиране појединце одговорне за злочине над Србима. Примјер за то је Бакир Изетбеговић, који је током рата био „десна рука“ свог оца Алије и под директном контролом је имао све те Јуке, Цаце, Ћеле, Насере, Осмице и сличне послушнике који су непосредно чинили стравичне злочине или контролисали злочинашко-криминалне активности клана Изетбеговић. Можемо и о детаљима ако треба! Ко је икада поменуо да уопште треба истражити одговорност Бакира Изетбеговића?

Друга димензија дјеловања су „сачувајбоже пријаве“ Симе Тушевљака и његове екипе надристручњака. Лако је народу продавати мантре о томе како се понаша овај или онај суд, а без икакве критичности спрам актера кривичног гоњења. Кад само погледамо какви „стручњаци“ су деценијама носиоци кривичног прогона за злочине над српским народом сасвим реално можемо закључити како носиоци институционалне моћи Српске и не теже да злочинци буду кажњени.

И ту долазимо до врло важног питања: зашто поједини поратни српски лидери или функционери избјегавају искористити сва расположива средства на плану процесуирања одговорних за злочине над Србима? Како је предње речено: нема овде наивних и сви знају све о свима. Свака акција повлачи реакцију, па тако и појединци избјегавају „чачкати мечку“ примарно због страха од сопствене нечисте савјести.

Значи, да предње резимирамо: поједини центри свјетске моћи хтјели су Караџића и Младића да би њиховим пресудама себи обезбиједили пресумпцију невиности за „злочин против мира“ у ком је насилно и противправно разорена једна суверена земља и чланица УН-а - СФРЈ. Да би то постигли нашли су домаће сараднике нечисте савјести да им помогну у реализацији зацртаног циља. Никог, апсолутно никог, у цијелој овој причи не занима истина и правда, него се све своди на интересе и мешетарске дилове.

Са те позиције заиста је огавно данима слушати „аутопсихоанализе“ појединаца и њихово манипулисање овим напаћеним људима свих етнија и вјера. Добили су оно шта су тражили: моћ, богатство, избјегавање сваке одговорности и слично, и шта сад хоће од нас обичних људи који тешко пропатисмо у том несрећном рату? Ваљда да их „тјешимо“!? Или да доиста вјерујемо у лажи које нам подастиру!?

Овде нема невиних, али ни наивних!

Борислав Радовановиц блог