Нај сасвим, потпуно сасвим, најбољи интервју...

Сурово искрени Емануел Адебајор - о тешком детињству, проблемима у одрастању, ужасном Манћинију, шмекеру Мурињу, величини Реала. . .

Фудбал 25.11.2017 | 23:15 Читали сте претходних дана изводе из великог интервју Емануела Адебајора датог за француски Со Фут у којима је открио како је неколико пута помишљао на самоубиство током каријере, као и о односу са бившом звездом Арсенала Томашом Росицким који је био исувише мекан.

Ипак, то је ништа у поређењу са осталим деловима обилног интервјуа који су се појавили данас у електронском издању. Сасвим отворено је нападач Истанбул Башакшехира говорио о многим детаљима из личног живота, па и о тешком детињству у Тогу, које је проживео.

“Родитељи су ми Нигеријци и течно говорим тај језик, али сам ја рођен у Тогу и све у животу ме везује за ту земљу. Прва утакмица, прва љубав, све! Имао сам тужно детињство”, открио је Адебајор на почетку великог интервјуа.

На шта конкретно мислиш?

“Када сам био клинац, играли смо мали фудбал (три на три) испред куће. Био сам срећан, али истовремено и тужан јер смо били велика сиротиња. Наш кров на кући је имао огромну рупу и када је падала киша сви смо патили. Као најмлађи у фамилији морао сам да постваљам свуда шерпе и лаворе и скупљам кишницу. Нисмо имали ни струју, ни купатило. Једини начин да се олакшате био је да одете у клозет на плажи и јавно 'обавите посао', што није било лако...”

Чиме су ти се родитељи бавили?

“Мајка је продавала месо на граници између Гане и Тога, а отац је био дилер девиза. Зарађивао је пет центи дневно. То детињство није било сјајно, али тај период више није важан, битно је шта сам касније постао. А због свих тих проблема постао сам ово што сам данас. Када ме људи критикују због промашених шанси на утакмици само им кажем: 'да си искусио моје детињство, схватио би да фудбал није толико битан као опстанак'. Када сам се враћао кући, расправљао бих се са фамилијом око купатила. Говорио бих им: 'не могу да се вратим из Европе и користим клозет на плажи', па сам користио комшијски. Онда сам почео да зарађујем неку ловицу и постајем човек. Већ са 15 година доносио сам важне породичне одлуке, јер у Африци чим се појави некаква лова, свако ради шта хоће и мисли да је најпаметнији. Често сам знао да се посвађам с мајком, браћом и сестрама око пара.” 

Проходао си са шест година у цркви?

“У Африци деца воле да трче около, али ја нисам могао дуго. Родитељи су бринули посебно јер је необично да дете од шест година не може да хода. Потом су
ме одвели код неких врачара, носили у џамије и на крају у цркву, где сам проходао. Пастор је рекао мојој мајци да ме донесе у понедељак и да ће се до краја недеље молити да проходам. Такође је рекао да, ако не проходам тада, никада нећу и да ћу остати такав целог живота. Молили су се три пута дневно, а док су се деца играла напољу ја сам погрбљен чучао на земљи и слушао мајчину молитву. Врштао сам од страха, а онда се усправио и устао. То је било чудо! Бризнуо сам у плач када сам осетио да имам ноге, зато сам хришћанин. Нудили су ми да пређем у ислам, али нисам, још увек носим крст.” 

Мец је био први европски клуб у твојој каријери која није почела баш најбоље?

“Мој ујак Ђима Ојаволе играо је за тај клуб крајем 90-их. Он ме је одвео у Мец. Он ме је први одвео и у Ломе, клуб из Тога који су многи називали академија, иако није уопште личио на академију. У почетку сам био препуштен самом себи. Био сам мршав, мали, у Гола тренерци и копачкама. Тренер ми је рекао - 'жонглирај', али нисам могао више од три-четири пиута, па ми је рекао: 'Превише си жгољав, ако дунем на тебе одлетећеш, ниси за фудбал, иди кући'. Плакао сам тада као да ми је неко близак умро. Исте ноћи чекао сам ујака пред његовом кућом да одемо код тренера. Био је отворен према њему: 'Ово је мој нећак, сви кажу да је добар, али га нисам видео како игра. Желим да тренира код тебе, ако није довољно добар, можеш да га отераш'. Другу шансу сам искористио јер је тренер видео да сам мотивисан. А и морао сам да будем. Стадион је био 15 километара удаљен од моје куће, био сам висок, али сам споро ходао, требало ми је по два сата да дођем на тренинг, али никада нисам закаснио.” 

После две године у Мецу и испадања из лиге стигао је траснфер у Монако код Дидијеа Дешана?

“Тог лета је постојала дилема - Енглеска Или Монако. На крају су ме убедили и брзо сам се нашао у друштву фудбалера као што су Моријентес, Ротен, Нонда, Пршо и онај мали кепец Лудовик Жили. Тај не само што је био мали него је имао и мали мозак. Имао је нешто више од метра висине, али ми је доста помогао. У том Монаку играо је још један лудак Патрис Евра. У првој сезони сам доста научио од њих иако ништа нисмо освојили. Онда је Франческо Гвидолин преузео тим од Дешана и рекао ми на првом тренингу: 'Ко си ти? Не познајем те'. Знао сам да нећу играти, али сам остао још неколико месеци пре него што сам отишао у Арсенал.”

Какав си имао однос са Арсеном Венгером?

“Били смо добри. Са њим ниједан фудбалер није пријатељ, али је добар тренер. Одлазак из Арсенала изазвао је подељене емоције. Нисам желео да одем, играли смо стално Лигу шампиона, а Манечстер Сити се још није квалификовао. Али, Венгер ми је рекао да нисам више у његовим плановима. То ме је изненадило јер једини који ме није никада волео је био Ван Перси, а гађење је било обострано, и искључиво ван терена. На терену смо били професионалци.”

Посебно је било занимљиво у Манчестер Ситију где су се куповали фудбалери као на траци?

“Био је то тежак период. Роберто Манћини није имао контролу у свлачионици. Иритирао је свих 25 фудбалера својим глупостима и небулозама. Био је велики играч, али ужасан тренер. Шта је освојио до тада? У којем год клубу да је радио купио је 40 нових играча. Када је Мурињо преузео Интер после њега имао је 40 репрезентативаца. Био сам у Манчестеру када су купљени Џеко, Балотели, Тевез, Агуеро… Пет првокласних нападача. Да ме је замолио да одем, ја бих отишао. Али ми је рекао: 'Требаш ми'. Играо сам, давао голове... Играчи су га често оговарали, причали да неће да играју за њега, слично као са Дешаном у Монаку.”  

Потом је дошао трансфер у Реал, да ли је то заиста друга димензија?

“Итекако. Свлачионица, спонзори, асистенти, добродошлица… У Мадриду те третирају као живог бога. Био сам одушевљен када сам стигао у тренинг камп. Било је јутро, а око нас гомила спортске опреме. Нисам могао да верујем шта ме је сачекало у ормару, од тренерки, мајица, дресова, штуцни… Мислио сам да је то за целу сезону, а Ласана Дијара ми је рекао да је то само за ову недељу, да следећег понедељка стиже нова роба. Једино што сам требао да понесем тог јутра била је четкица за зубе, све друго ме је чекало у свлачионици. Мајица за тренинг, мајица за опоравак, па мајица за вечеру… Мислио сам да је Арсенал велики клуб док нисам дошао у Мадрид. Ако имате дете, првог дана добијете колица од клуба. Сутрадан добијете најновији телевизор јер је Самсунг један од спонзора. Такав клуб се не напушта лако.”

У Реал те је довео лично Мурињо?

“Нисам желео да напустим Манчестер Сити јер ми је било лепо. Туширао сам се када ми је звонио телефон. На другој страни је био Мурињо: 'Хеј, Адебајор, како си? Жозе овде, Посебни.' Питао ме је да ли желим у Мадрид. Понекад сам мислио да се тренери зезају са фудбалерима, па сам хтео да му кажем не, али оваква понуда се не одбија. Тамо сам у Реалу налетео чак и на Шимона Переса бившег председника Израела.”

Шта си рекао тим председницима?

“Перес ме је питао какав је осећај играти за Реал јер је то био и његов сан. Нашалио сам се и рекао да је мој сан да будем председник земље. Нисам могао да поверујем шта ми је рекао. Човече, председник си Израела и хоћеш да играш за Реал из Мадрида? Путујеш приватним авионима са телохранитељима и сањаш да заиграш у Мадриду? Предложио сам му да се заменимо на 24 часа, али није хтео.” 

Турска има проблем са терористима, а да ли си се плашио трансфера у Башакшехир ако знамо да си преживео напад терориста у Кабинди у јануару 2010. године?

"Ако нам је суђено да умремо, то ће се догодити пре или касније. Где и када, немам појма. Пријтељи ми кажу да водим рачуна јер терористе привлаче стадиони, али људи умиру и у ресторанима такође од стране терориста, па сви једу. Нападају и аеродроме и хотеле, али сви путују. Где је данас безбедно? Смрт нам је за петама. Зато се сваког јутра молим богу када устанем. Подам душу Господу, остало није важно..."  

Извор: моззартспорт

ФОТО: Ацтион Имагес