Остављене бебе плачу најтужније

Горке сузе малишана које родитељи оставе у Клиничком центру у Нишу гану чак и најтврђа срца. Док им се не обезбеди место у Звечанској, Мила и Вук живе уз надзор у болничкој соби.

Србија 18.11.2017 | 12:39 Мила и Вук су добре и мирне бебе. Само понекад сузама и ручицама затраже мало пажње и заплачу дуго и неутешно као сва напуштена деца.

Осим што се обоје боре са тешким болестима, заједничко им је то што су их родитељи оставили одмах по рођењу. И тако сами, једно уз друго, дане проводе на Клиници за дечје интерне болести.

Ту, уместо мајке и оца, о деветомесечној Мили и двогодишњем Вуку брину лекари Дечје клинике, медицинске сестре, студенти на пракси и пацијенти који свакодневно деле собу са њима.

Мила је рођена са Дауновим синдромом, а Вук са тешком хромозомопатијом уз аномалије на органима и кашњењем у развоју.

Када им се обезбеди простор, њих двоје биће смештени у Установу за незбринуту децу у Звечанској.

Иако окружени играчкама, у соби веселих боја која је ретко када празна, дечица често завапе за пажњом и загрљајем. Њихов плач, тада, у трену гане готово сваког ко се нађе у близини.



Психолози сматрају да је за напуштену децу одрастање у хранитељској породици много боље решење од оног у домским условима.

Објашњавају да одрастање од једног до другог лица или по институцијама, од једне до друге адресе, нарушава нормалну динамику одрастања не само деце са посебним потребама него и здраве деце.

"Лежим са својим дететом у болници већ неколико дана. Одмах, прве вечери по пријему, приметила сам два кревеца и бебе у њима, али како су у другом делу собе, нисам видела ко лежи у креветима за одрасле поред њих.

Чудила сам се каква је то мајка која своју децу не погледа читаве ноћи. Тек ујутру сам схватила да је ситуација много гора и да њихове мајке неће ни доћи", прича Ј. Т., која је са дететом у истој соби где су Вук и Мила.

Вука повремено посети бака, која је, како "Новости" сазнају, чак и покушала да га усвоји, али су је у томе спречили дететови родитељи. Мила повремени осмех и љубав добије једино од особља и људи који су силом прилика приморани на боравак у болници.

"Бебе су изузетно мирне, али има тренутака када траже пажњу, нарочито девојчица. Имам утисак да се њен плач разликује од плача друге деце. Тражи да је неко узме у наручје, да је помилује.

Обоје траже да им неко прича, да им пева... Тада дођу сестре да их смире, а некад их и ми из собе забавимо, или наша деца, било ко, ко се ту задеси, јер плач напуштеног детета никог не оставља равнодушним", прича Ј. Т.

Кроз ово што сада пролазе Вук и Мила годишње, у просеку, прође двоје или троје деце, колико их само на Дечјој клиници чека да им Центар за социјални рад реши статус и пронађе дом. А процењује се да је број напуштених беба још и већи, јер има и оних која из породилишта оду право у Центар за заштиту одојчади.

"Највећи проблем је тежина аномалија које захтевају специјално оспособљеног хранитеља.

Ретко се дешава да се дете остави из социјалних разлога, односно дође као болесно, а не узму га касније због недостатка новца", прича Емилија Голубовић, педијатар и директорка Дечје клинике.

Додаје да се дешавало да напуштена деца код њих буду и по десетак година, али да је у последње време смештај деце код хранитеља бољи и брзо се реализује, па деца не остају тако дуго на клиници као раније.

У Центру за социјални рад појашњавају да су они дужни да родитеље који се одрекну своје деце неколико пута питају да ли су сигурни у своју одлуку, па ако јесу, или уколико уопште не преузму бебу, та деца најчешће буду смештена у некој од установа, најчешће у Сремчици или у Звечанској.

"Центар за социјални рад покреће поступак за лишење родитељског права. Након тога по закону, пошто су се одрекли деце, формално и правно треба да се покрене поступак за лишење родитељског права и таква деца добију старатеља", каже директор Центра за социјални рад "Свети Сава" у Нишу Зоран Јовић.

(Новости)