Прича: Ево вам Мундијал без Италије...!
“Сваки човек има две домовине – једна је она у којој је рођен, а друга је Италија. . . ”
Фудбал 13.11.2017 | 19:45
У првом случају, ви сте поклоник оне старе реченице коју ће изговорити Хенрик Сјенкјевич. Под одјеком Рисорђимента, под стегом Кавура и посебно Гарибалдија, пашће то на ум великом писцу док се буде молио за своју Пољску и за своју Италију у маленој цркви по имену Домине Qуо Вадис – ту је и наденуо име свом вероватно најпознатијем роману – у Риму, на самом почетку Апијског пута: “Сваки човек има две домовине – једна је она у којој је рођен, а друга је Италија...”
Осећате ли то у себи, дакле? Гутљај капућина, шуштање розе страница Газзетте делло Спорт, арома мора, пица и паста, топли зидови италијанских градова на приморју (а у Италији је све некако на приморју, чак и кад је горе у брдима), бректање веспе, Санремо, Умберто Тоции Адријано Ћелентано на радију на којем су од изговора спикера брже једино рекламе, шарена телевизија и коментатори који не таје за кога навијају, стадион са бетонском трибином на коју сунце баца сенку тачно до пола и аплауз кад се меч заврши 0:0, гестикулирање рукама, мафија и њени пали борци, мама која се и даље брине о свом сину, најсређеније жене на свету које су убеђене да неће постати исте такве маме, а хоће, нема им друге, свађа на крв и нож око тога да ли је бољи грана падано или пармиђано, а да ли панетоне или пандоро с маскарпонеом, и то што од малена знате да ли и зашто навијате за Јуве, Милан, Интер, Рому, Лацио, Наполи, па и Фјорентину, Торино, Самп, Ђенову, Леће, Парму, Аталанту...
Ако осећате, честитамо, ви сте помало Италијан, стицајем околности, тјах, шта има везе шта пише у крштеници, рођен на Балкану, али увек, а тек непогрешиво недељом од 15 часова, загледан на запад, ту преко Маре Адријатико...
И у исто време, жалимо случај, јер вам вечерас, када злосрећна Италија неснађеногЂампјера Вентуре буде покушавала да достигне дефицит из првог меча у Шведској, неће бити нимало лако.
У другом случају, ви сте мрзитељ свега италијанског и иако нећемо сада улазити у гешталт-анализу како вам се то десило, јер би овај текст постао превише личан, морамо вам ипак рећи да сте помало мизантроп, и вероватно немате превише искрених пријатеља у животу...
Шалу на страну, мада шала баш и није, ви сте присталица друге школе мишљења, која у Италији – а посебно италијанском фудбалу, јер о њему је данас превасходно реч – види извор или разлог разног зла, константног провлачења и присвајања заслуга и успеха који нису увек белодано остварени на терену.
Ви се гнушате дефанзиве, ви сеирите када им не иде добро, ви се радујете што Вентура не види у каквој је форми Инсиње и што му је клупа јача од прве поставе у првом мечу баража, ви се надате да је ово само почетак посртања Азура, које никада нећете назвати Азурима јер мислите да им тако тепате, вама је пошла вода на уста када сте видели резултат из Стокхолма и приљежно сте на свој Фејсбук профил поделили вест са насловом “Можете ли да замислите Мундијал без Италије?”...
Не можеш се убеђивати с човеком око Италије, давно сам то схватио, оно све у себи имаш или немаш, губиш живце само.
Није то ни циљ овог текста, далеко било, ствар је само у томе да можемо, заиста, замислити Мундијал без Италије, први пут после 1958. године, ма колико нам то било тужно у најави. Можемо, верујте.
Само...
Онда нема скоро ничега, извините на таутологији, и то је помало италијански, што фудбал чини фудбалом, а велико такмичење великим такмичењем.
Не говоримо о четири титуле првака света, само једној мање од Бразила, већ о томе да нико не може да изненади као Италија, добро или лоше, ниједан тим – ваљда то укапирају и у Милану вечерас, па славе упркос Вентури – није толико генијалан када је проклет, ниједан толико фасцинантан када је отписан и ниједан не уме толико да подбаци када их сви кују у звезде...
Може Мундијал без Италије, понављамо, али онда нема посних педесетих када се сви опорављају од Другог светског рата, само Италија не може да се опорави од погибије Торинеза на брду Суперга; нема ни срамоте када их 1966. у Енглеској, у јеку владавине катенаћа и доминације Интера, у тиму у којем су Мацола, Факети и Ђани Ривера, понизи Северна Кореја. На повратку у домовину, најтеже пролази Ђиђи Мерони, гађају га на аеродрому парадајзима, не зато што је био најгори, јер сви су били лоши, него зато што се мангупира са том дугом косом...
Онда нема, као четири године раније у Чилеу, толико туче и насиља на терену да мора да се умеша полиција – има та слика када Ђорђа Феринија дословно приводе чилеански карабинијери – у ономе што ће у ружнијој медаљи историје фудбала постати познато као “Битка у Сантјагу”. Па ви после тога правите вицеве да Италијани не воле да иду у рат...
Нема, ни у примисли, лудила као што је био Светски куп 1970. године: један једини гол у три утакмице у групи били су довољни да се прође даље, а онда четири комада Уругвају, па 4:3 против Западне Немачке у можда другој најбољој утакмици свих времена на Мундијалима, јер ће прву одиграти дванаест лета касније, доћи ћемо и до тога, а онда их са 1:4 поцепа Пелеов Бразил, претекне их по броју “Златних богиња”, или трофеја Жила Римеа, свеједно, одсвира крај катенаћу и натера их да се окрену унапређеној верзији, што ће се све до средине осамдесетих, док и њу не прокуже, звати “Зона миста” или, једноставније, “ил гиоцо алл'Италиана”.
Нема, без Италијана, судара филозофија, оне нападачке коју би представљали Јужноамериканци или Европљани налик на Холанђане, и опрезног медитеранског схватања игре какво нико никада није успео да реплицира, јер само су Италијани имали тренере, не, професоре способне да мењају систем увек у нешто ново, увек за тактички корак испред осталих.
Нема ни Хаитија 1974., замислите, од свих репрезентација на овом свету Хаити буде тај који прекине невероватни низ Дина Зофа на броју од 1.143 минута колико није примио гол, нема чудесне генерације из 1978. која страда управо у том алегоријском дуелу схватања живота и фудбала од “тоталних” Холанђана, а нема ни осветника из 1982.
Може Мундијал без Италије, понављамо, али ко ће онда да уради оно што је Италија урадила тог лета? Да прођу из групе са три ремија, да прођу само зато што су постигли један гол више од убогих Камерунаца, да прођу иако Паоло Роси изгледа као да је мислима далеко од Шпаније, од фудбала, само да се пробуди када је најважније, да усаде Бразилу, моћном Бразилу, страх када победе Аргентину, и онда с њима заподену битку која се и данас препричава с једнаком страшћу као и пре четрдесет година у Риму, с једнаком горчином као и пре четрдесет година у Рију...
Пас Контија, па центаршут Кабринија и ето га Роси, главом, за вођство које ће брзо поништити Доктор Сократес после дуплог паса за Зиком, на прву стативу. Онда опет Росикиднапује једну лопту, и Бразил напада, и напада, све је жуто све док Фалкао, омиљени син Роме, не опали левицом, сви мисле, аха, готово је, не може Италија да се врати после овог, али рекли смо вам да је то једна сасвим друга игра када су у нокдауну, корнер је и Тарделије и опет је Роси за хет-трик, и могле су све новине овог света да плачу да је тог дана умро фудбал, не, он се наново родио, јер оно што ћемо гледати у наредним декадама је оно што су Беарцотови момци играли тог поподнева на старом, сада порушеном стадиону Еспањола...
Оно после, финале са Западном Немачком, када се пробуди и Алтобели, па то није могло бити другачије после таквог меча са Бразилом...
Италија је и 0:2 од Платинија 1986, Италија је и ружна маскота “Циао” и Тото Скилаћи који се изнебуха појављује и барем половина стадиона у Напуљу која навија за Аргентину 1990, а Марадона и ортаци се опет провлаче на пенале, као против Југославије; Италија на Мундијалима, то је и још један плач Африканаца када се измигоље моћној Нигерији 1994. и репић јединог фудбалског Буде пред пенал којим Бразил намирује дугове од пре 12 лета; Италија су још једни изгубљени пенали против домаћина 1998. и чудесно провлачење четири године касније, када Трапови неповезани мајстори губе од Мексика пре него што главом – главом! – погађа Алесандро дел Пјеро, намешта им се све како треба, али им се не намештају судије и Јужна Кореја, мало је рећи контроверзно, иде даље.
Нема тога, да знате, ако у граду Енца Беарцота вечерас његов немушти наследникЂампјеро Вентура не батали своју сујету, и пусти историји на вољу.
Следећа генерација, хајде још и о њима, је баш никаква, одлазе у Немачку у јеку још једне афере, још једних нечистих руку у Калчу, пенал против Аустралије у деведесетимногом минуту, а онда блицкриг Гроса у стодвадесетимногом минуту са Немцима, па један момак по имену Матераци, тек да опет закукају вајни коментатори о томе да је фудбал умро; дођу Италијани, ваљда, с времена на време да га сахране, а онда пошаљу папу да га васкрсне, шта ли...
Нема ни тога, па шта, рећи ће они други?
Може, дакле, Италија без Мундијала, ма може и Мундијал без Италије, никакав проблем, ако сте спремни да занемарите читаву ову историју, а то је историја фудбала у малом, ако вас баш брига да очекујете изненађење и оне који су најбољи када су најгори и обрнуто, ако, на крају крајева, имате само ову домовину у којој сте стицајем околности рођени, и ако, рецимо и то, помало мрзите живот и немате много искрених пријатеља, честитамо, драги мизантропе, и желимо све најбоље вашој Шведској вечерас на Сан Сиру.
Извор: моззартспорт
ФОТО: Ацтион имагес
Коментари / 0
Оставите коментар