Прича: Визионар који је спасао Филипа Крајиновића!

Андреа Петковић, Иво Карловић, Филип Крајиновић – сво троје су правили велике резултате у каријери, али имају нешто што их повезује. Заједнички именилац за споменути тројац је Петар Поповић, човек чије је средње име успех.

Тенис 10.11.2017 | 23:15
Прича: Визионар који је спасао Филипа Крајиновића!
Поповић је Петковићеву довео до самог врха женског тениса, потом је "васкрсао" Карловића који је играо најбољи тенис пред улазак у пету деценију, пре него што је преузео Филипа Крајиновића и експресно га вратио на прави пут.

Један од најбољих српских тениских тренера у ексклузивном разговору за Б92.нет говорио је о чудесном турниру у Паризу, веру коју од првог дана има у Крајиновића, почетку њихове сарадње, али и о многим другим темама…

"У последњих 10 година водио сам троје играча – три комплетно различита профила, визије на терену и потпуно другачији систем тренинга. Са Андреом Петковић смо доста радили на промени ритма – како да спусти слајс, да дигне лопту, убрза када је потребно и игра разнолико. Карловићу сам покушао да објасним да треба да много више да ризикује код другог сервиса, напада сервис-волејом и што мање удара лоптицу. Филип је другачији од њих – покушали смо да га гурнемо ближе линији како не би давао простор противницима. Одувек је имао изузетне ударце и што се тиче тога му ништа нисам променио, али је имао невероватан проблем са повлачењем иза основне линије. Пошто има чисту игру, давао је времена противницима, а то не може да прође ни против 70. на свету. Сада стоји на линији, игра тенис сличан Николају Давиденку и то ретко ко може да испрати. Крајиновић је екстремно брз, талентован и технички невероватно дотеран, има могућност да испрати такав начин играња. За свакога направим посебан систем у односу на то шта му треба, не можете исто тренирати Надала и Карловића. Свако треба да ради на томе да противнику наметне свој стил игре. Систем је оно што одваја топ 20 играче, они га имају, док су сви остали уметници", почео је причу Петар Поповић за Б92.нет.

За оне који не знају, Немица и Хрват су најбоље резултате постизали док им је Србин био главни тренер и он је, наоружан великим искуством, одлучио да направи нови корак у каријери.

"Почео сам са Карловићем и радили смо годину дана, када је настао проблем са ахиловом тетивом коју је морао да оперише. Прекинули смо и почео сам да радим са Андреом која никада пре тога није била у првих 30 на свету, нити победила неку из топ 20. Успели смо да дођемо до 10 најбољих, што је био изузетан успех. Потом сам узео Карловића када су сви мислили да је пред пензијом јер се четири године вртео око 100. места. Борио би се до последњег турнира у години да уђе у главни жреб Аустралијан опена, који се игра у јануару. Иво и ја смо направили чудо – ушао је у топ 20, оборио све светске рекорде, као и онај Џимија Конорса као најбоље рангирани тенисер у тим годинама. Био је у првих двадесет са 38,5 година, што је невероватно".

А како је уопште дошло до сарадње са Филипом?

"Након овогодишњег Вимблдона сам завршио сарадњу са Карловићем и објавио сам на друштвеним мрежама, а Филип ми је послао поруку 10 минута касније. То је био први званични контакт, рекао ми је да би волео да радимо заједно, али сам хтео да се мало ‘оладим’. Разматрао сам опције, у ком смеру ћу наставити каријеру – тачније, да ли ћу радити при неком савезу јер су ме тражили многи. Размишљао сам, а он је наставио да буде упоран. Видео сам да је екстремно мотивисан и да би много волео да радимо заједно. После четири-пет дана сам му послао поруку да сам спреман, истог дана је дошао у Нови Сад, отишли смо на вечеру и договорили се о свему. Све остало је историја".

А та историја је невероватна – две титуле на челенџерима уз још два финала, пре невероватног турнира у ‘Берсију’ у којем је стигао до финала.

"Просто је невероватно шта је урадио на Мастерсу у Паризу, ја сам једини од почетка веровао у њега, али је он све изненадио прошле недеље. Играо је фантасично и показао да може да се носи на свима. Био је то турнир из снова, победио је неколико одличних играча. Посебно је био импресиван против Џона Изнера у полуфиналу који је сервирао изнад 80 процената. Веровао сам и говорио да може врло лако с њим јер има невероватну ‘линију’. Нико није у стању да испрати тај ниво тениса када је агресиван и када стоји близу основне линије. Можда звучи чудно када то кажем, али сам знао да је то имао у себи, само је требало да покаже на терену и другима. Оно што је најважније јесте да је показао себи".

Редом су падали Јуичи Сугита, Сем Квери и Никола Мау, четврфинале му је предао Рафаел Надал, пре него што је у трилеру елиминисао Џона Изнера.

"Шта је Филип ту издржао… Победити Изнера у дворани, у Паризу где увек игра добро, са процентом сервиса од преко 80% и брзином већом од 220 километара на сат – то је невероватно. У том мечу је успео и мене да изненади. Никада нису играли међусобно, али му такав тип играча уопште не одговара. Филип воли када има ритма. Током таквих ситуација не размишљате ни о чему, већ се све дешава у тренутку. Сада потпуно разумем фудбалере који скидају дрес када дају гол, иако знају да ће добити жути картон. Будете у трансу и не можете да се контролишете".

Поповић нам је ту дао шлагворт са следеће питање, а оно је морало бити постављено – након последњег поена у дуелу са високим Американцем, Филипов тренер је у трансу скинуо мајицу и моментално постао хит на друштвеним мрежама.

"Други пут сам доживео нешто тако, први пут се десило 2009. када је Иво Карловић ушао у четвртфинале Вимблдона. То су били моји тренерски почеци и такве емоције… Много сам посвећен, прави сам тениски фанатик и тај спорт представља цео мој живот. Значи ми свака победа, посебно после тако лудог меча као што је био са Изнером".

Сам је споменуо фудбалере, а они умеју да кажу да им је много теже ван терена када су повређени, и да је тако и тренерима јер у датом тренутку не могу много да помогну на терену. Српски тренер ипак истиче да није све баш тако…

"Ипак је теже играчима, треба имати м**а и одиграти оно што је он одиграо, али није једноставно ни тренерима јер не можете да утичете на то шта се дешава на терену. Мени је у тај брејку трећег сета пулс сигурно био око 200. Знао сам колико је то битно, упркос свим мојим успесима и искуству, а посебно што сам био бесмоћан. Ипак, понављам да јесте тешко, али не могу да кажем да је било теже него Филипу јер је потребно победити играча попут Изнера. Огромне се емоције јаве тада, ускочили бисте на терен јер и када сам играо тенис, никада нисам дошао до степена да ми закуца срце као током тог полуфинала".

Крајиновић је са 77. скочио на 33. место на АТП листи, а колико није веровао у свој успех потврђује и прича да је имао карте за утакмицу Арсенала и Црвене звезде у Лондону. Логично, само се наметнуло се питање – да ли је та неозбиљност један од разлога што се раније није пробио?

"Није га неозбиљност спутавала, он је рођени победник. Са 16 година је био међу првих пет јуниора на свету, красила га је спортска дрскост, али је стицајем околности то изгубио. Омеле су га повреде, играо је мање турнире и временом је то нестало. До сада је одиграо можда десетак мечева против најбољих играча и никад није победио. Само их је гледао на телевизији и мислио да је то други спорт који је за њега недостижан. Са њима није имао никакав контакт, па му је вероватно помогло моје искуство, пошто сам у последњих десет година радио на врхунском нивоу. Знам да, када игра свој тенис, нема никакве разлике у односу на много боље пласиране играче. Када је тако, за њега нема лимита".

Обојица су више пута истицала да је најбољи српски спортиста Новак Ђоковић константно пружао подршку 25-годишњем Сомборцу.

"И мени значи Новакова подршка, не само Филипу. Волим да се дружим са њим, у Паризу смо били на вечери и провели три сата заједно. Увек кажем да треба што је више могуће времена да проводимо са таквим људима јер нас они вуку нагоре. Велики су шампиони, увек имају праве савете и сваки тренутак проведен с њима је злата вредан".

За крај, остало је питање какви су планови за даље, а они су, по свему судећи, веома велики.

"Српским медијима сам говорио планове и свугде можете да нађете оно о чему сам причао. Вероватно сам звучао као потпуни лудак, али сам визионар и знао сам да ће бити топ 20 играч када је ушао међу 100 најбољих и освојио турнир у Риму. Убеђен сам да ће се то остварити, а ја бих волео да буде међу првих 16 до Ролан Гароса. То ће бити екстремно тешко јер значи да су му потребна четири бљеска на турнирима до маја, али зашто да не. Заједно сањамо да дођемо у топ 10 – то је циљ, али и потпуно нова димензија. Следеће године ће бити много теже јер се враћају Ђоковић, Енди Мари, Стан Вавринка, Кеи Нишикори, Милош Раонић… Циљ је тешко остварив, али ми сањамо. Што се тренинга тиче, после првих месец дана сам знао на чему морамо да радимо када је у питању тенис, физика и остали сегменти. Има одличног кондиционог тренера Салета Јанковића са којим ћу направити план, како бисмо покушали да све дигнемо на још виши ниво. Надамо се да ће Филип пре свега бити здрав, али сада морамо да узмемо у обзир и то да ће играти на другом нивоу, па ће бити више пораза. Мораће и на те ситуације да се навикне јер ове сезоне је играо претежно челенџере и није губио. Ту ће показати да ли ће бити шампион – ако успе да задржи интензитет тренинга, позитивност и вољу, упркос поразима, доказаће ми да је спреман за топ 10", закључио је Поповић за Б92.нет.

Извор: Б92

Коментари / 0

Оставите коментар