Прича: И шта ми нинџе сад да радимо?!
Рађа Најнголан је ретка сорта на терену: назваће га савршеним меланжом Франческа Тотија и Ђенара Гатуза, ето, као да се трапави помоћник у каквој фудбалској лабораторији саплео и грешком помешао ратника и уметника, па се из дубоког сна пробудио овај мешанац.
Фудбал 07.11.2017 | 23:15
Нинџа, тада написан “Нинђа”, био је и омиљени, плави рото-роман свих нас који смо довољно матори да се сећамо “Комодора” и хитова на њему. Нови “Нинђа” се тамо почетком деведесетих чекао на киоску као пролеће после предугог мраза, пошто смо изгустирали стрипове и пре него што су на том истом киоску почеле да нас занимају неке безобразније ствари...
Последњи прави нинџа, њему се, авај, већ име не зна: историја, она званична, престаће да их помиње одмах по окончању побуне Шимабара, средином 17. века, у којој ће бити придављено хришћанство у уједињеном Јапану.
Нинџе су нестале. Прегазило их је време. Остале су само легенде. О ратницима бржим од сопствене сенке, о превејаним шпијунима и атентаторима, о спретним ратницима с којима не желите да се сретнете, и те приче ће с вековима које су долазили наново добијати на снази. Мада ће увек бити оних који ће нинџе сматрати недостојнима, због њиховог начина борбе који се није сматрао витешким; насупрот нинџе, у овом тумачењу, стоји самурај, дисциплиновани и поносни племић.
Остали су и изреке и вицеви, чак и у нашем језику. О ономе, римује се, шта можеш да будеш ако ниси нинџа. О поповима и њиховим гајбама са много постера. О Циги који би да купи нунчаке.
На крају се, знате то већ, изнервиран запита: “Па добро, шта ми нинџе сад да радимо?”
Шта да ради, стварно, последњи нинџа међу фудбалерима?
Рађа Најнголан, наравно; они који га воле рећи ће да је надимак добио због своје брзине, због свог става да се никада не предаје, због способности да једним потезом преокрене све, тај спретни, снажни хашашин; они који га баш и не миришу рећи ће такође да је његова “титула” апсолутно заслужена – сад га видиш, а сад га (на утакмицу, две, пет) не видиш...
Баш као што нинџе нису могле да преживе ново доба и нова правила ратовања, тако је фудбалера као што је тај Белгијанац индонежанског порекла, несрећног детињства и италијанског одгоја, све мање, ни свећом да их тражиш по широким шогунатима познатим као фудбалска првенства.
Не само јер је Рађа Најнголан ретка сорта на терену: назваће га савршеним меланжомФранческа Тотија и Ђенара Гатуза, ето, као да се трапави помоћник у каквој фудбалској лабораторији саплео и грешком помешао ратника и уметника, па се из дубоког сна пробудио овај мешанац.
И дефанзива и лопта са очима и шут који препадне голмана. И тактичка поткованост и млазњак у задњици. И “гринта” и генијалност, у малом паковању, испод мохавка, са педесет и којом тетоважом.
Дозволите да за њега употребимо реч “џукела” у најлепшем могућем смислу: миксованог порекла, одан до сржи, образован на улици, отпоран на временске неприлике, увреде и све који машу штапом према њему, издржљив као много већи пас а кочоперан као много мањи, способан да буде и чувар
куће и умиљати љубимац због којег ће вам девојке прилазити у Ташмајданском парку и пожелети да га помазе.
“Је л' уједа?”
Па сад...
Најнголан је сасвим другачија зверка: јесени 2017. када и клинце на почетку каријере уче да је најважније да курталишеш свих порока и да само вежбаш, вежбаш, вежбаш, и посветиш се фудбалу и ничему сем фудбалу, Рађа је момак, океј, сада већ човек, који живи живот и дише фудбал плућима пуним дуванског дима.
Рађа ће у суботу увече изаћи у град и попити алкохола колико Тибар има воде за кишовитих новембара у Риму, а онда ће у недељу бити најбољи на терену и претрчати више него читава средина терена заједно...
У хотелу ће – причао је о томе бивши селектор Белгије Марк Вилмотс, уз само један уздах: “Жао ми је што ће, ако тако настави, можда играти само до тридесете, а могао би много дуже” – добити посебну собу у којој је искључен аларм за дим...
У времену наопорне политичке коректности биће способан да одвергла, пред укљученим камерама мобилних телефона, најжешће псовке упућене њему мрском клубу (ко је рекао Јувентус?)...
Одуваће енглеске милионе јер му је важнији тен и чист ваздух, та ипак је тај упознао Сардинију...
Обући ће копачке са пертлама у боји дуге јер је његова сестра лезбејка и причаће отворено о томе како је супер бити геј и колико га баш брига шта о томе мисле навијачи чак и његовог клуба...
Може, у сред Рима, свега неколико месеци пре пензионисања крунисаног принца тог града, да изговори реченицу “Знате шта, баш ме боли к...ц да будем као Тоти”, и да му се то опрости; да аплауз Олимпика буде још јачи на наредном мечу...
(То је, тврд вам стојим, зато што прави навијачи могу да буду много шта, и доста ствари које о њима прочитате буду истините, али увек поштују искреност и презиру фолирање.)
... Радиће, укратко, све што пожели, било да шпарта зеленом пољаном или да живи свој други живот.
Доказаће, укратко, да је и даље могуће бити фудбалер и не одрећи се ниједног овоземаљског уживања. Не одступити од себе, не затворити свој карактер у четири зида или између четири линије, свеједно.
“Неки људи проналазе равнотежу у томе да раде од свега помало. Мало једу, мало пију, мало се љубе. Рађа, с друге стране, једе много, пије много, трчи много и баш се много љуби. То је његова равнотежа, и то је једино важно”, говорио је његов бивши тренер Лучано Спалети, који је врло брзо увидео потенцијале Најнголанове свестраности и први га гурнуо на позицију “десетке”.
Није, где год да игра, лако утврдити да ли је лепше гледати Рађу на терену или читати један од његових интервјуа, можда понајпре онај који је пре две године дао италијанском издању култног часописа “Роллинг Стоне”, где се Ил Ниња супротставља свим набеђеним, лажним, лицемерним самурајима. “Кажу да сам фудбалер из дискотеке? Па и јесам. Не занима ме да, као други, идем само од куће до стадиона.”
То му се обило о главу много пута, те још један изданак сјајне генерације белгијских фудбалера има много мање уписаних наступа за национални састав од већине својих колега. Пропустио је, због натезања са Вилмотсом, и Светско првенство 2014. године, а репрезентација је – и више од још једне победе Роме, ове спектакуларне недељне у Фиренци; наравно да је неизбежни штих у одлично укомпонованом тиму Еузебија ди Франческа, макар ове сезоне није пречесто на листи стрелаца – и непосредни повод овог текста.
Најнголан је крајем августа, када га селектор Роберто Мартинез није позвао за квалификационе мечеве, претио и да ће заувек напустити Црвене ђаволе; његова репрезентативна каријера била је, а вероватно је и даље, у опасности, али Мартинез је ипак одлучио да му пошаље писмо пред мечеве са Мексиком (Брисел, 10. новембар) и Јапаном (Бриж, 14. новембар).
Пре неколико месеци видело се колико је Најнголан популаран, када су добар део Белгије, читава Италија и остатак света стали на његову страну у сукобу са селектором. Наравно, посебно навијачи Роме, мада код њих, признаће вам, има у томе и доста кризе самопоуздања и потребе да их примете и да их похвале неки други, кад већ немате много чему да се радујете последњиг година.
Мартинез је, каквим га је Бог дао, а Евертон направио, остао дозлабога конфузан и у објашњавању краткотрајног егзила Најнголана из једне од најбољих европских екипа. Отприлике, није га звао јер Рађа не може да седи на клупи, а и зато што му је најбоље у средини терена, а ту су му Азар и Мертенс – мада нема стручњака који за Најнголана не би могао да нађе место у 11 – а и зато што Фабрегас не игра за Шпанију, ето, ћушпајз један од изјаве који треба да замаже њихов лични сукоб и да припреми јавност на нешто што би била невиђена грехота: да Рађа Најнголан пропусти Мундијал у Русији догодине.
Океј, нинџа из Антверпена би, ако се то деси – утолико пре ако би се десило после успешне сезоне са Ромом – вероватно само наручио још једну туру, извадио карту за Ибицу и презриво отпухнуо дим цигарете у ваздух. Ј..е се њему за Мартинеза, таман као и заТотија ономад, као и за све што сви други причају.
Само, мисли ли ико на нас: шта онда да радимо ми који волимо нинџе?
Извор: моззартспорт
ФОТО: Ацтион Имагес
Коментари / 0
Оставите коментар